Преглед документа Уж-1197/2008

  • Уж-1197/2008
  • 13.11.2008.
  • Одлука о одбијању
  • Кривично право
  • Члан 20.Став 3; Члан 27.Став 1
  • Д.Б.
  • - нису повређена права из члана 20. став 3. и члана 27. став 1. Устава Републике Србије у вези продужења притвора



Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Д.Б. из К., на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. новембра 2008. године, донео је

О Д Л У К У



Одбија се као неоснована уставна жалба Д.Б., изјављена против решења Општинског суда у Краљеву Кв. бр. 335/08 од 26. септембра 2008. године и решења Окружног суда у Краљеву Кж. бр. 569/08 од 1. октобра 2008. године.

О б р а з л о ж е њ е



1. Д.Б. из K., преко пуномоћника адвоката С.Д. из К., поднео је Уставном суду 15. октобра 2008. године благовремену и дозвољену уставну жалбу против решења о продужењу притвора Општинског суда у Краљеву Кв. бр. 335/08 од 26. септембра 2008. године и решења Окружног суда у Краљеву Кж. бр. 569/08 од 1. октобра 2008. године.

2. Подносилац уставне жалбе сматра да је оспореним решењима повређено његово право на личну слободу зајемчено одредбом члана 27. став 1. Устава Републике Србије, као и права утврђена одредбама члана 18, члана 20. став 3. и члана 30. став 1. Устава. Наводи да судови у оспореним решењима не образлажу зашто је продужење притвора подносиоцу уставне жалбе, након подизања оптужнице, и даље неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка. Подносилац жалбе истиче да надлежни судови имају уставну обавезу да воде рачуна о сврси притвора, што у конкретном случају, по његовом мишљењу, није учињено. Предлаже да Суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених права, поништи оспорене појединачне акте и одреди да се уклоне штетне последице у одређеном року. Такође, предлаже Суду да одложи извршење оспорених решења до окончања поступка по уставној жалби.

3. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи др­жав­них органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Ус­та­вом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања ос­но­ва­но­сти уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Ус­тав­ни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и оба­ве­за­ма под­но­сиоца ус­тав­не жал­бе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.

4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Општински јавни тужилац у Краљеву, после спроведене истраге, подигао је 24. септембра 2008. године оптужницу против подносиоца уставне жалбе, стављајући му на терет извршење продуженог кривичног дела тешке крађе из члана 204. став 3. у вези става 1. и продуженог кривичног дела фалсификовања исправе из члана 355. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) са предлогом да се притвор према окривљеном продужи у смислу одредбе члана 269. става 1 Законика о кривичном поступку, ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС" бр. 58/04, 85/05 и 115/05), а на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2. и 3. овог закона. Одлучујући по овом предлогу, ванрасправно веће Општинског суда у Краљеву је 26. септембра 2008. године, донело оспорено решење Кв. бр. 335/08 којим је подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3. Законика о кривичном поступку, који по овом решењу може трајати највише 30 дана. Иначе, подносиоцу уставне жалбе је у овом кривичном поступку притвор одређен решењем истражног судије од 18. јула 2008. године и продужен током истраге решењем већа истог суда од 13. августа 2008. године, а притвор му се рачуна од 16. јула 2008. године од 23,00 часа, када је лишен слободе.
Продужујући притвор окривљеном по подигнутој оптужници, ванрасправно веће првостепеног суда је нашло да више не стоје разлози за задржавање окривљеног у притвору из члана 142. став 2. тачка 2. Законика о кривичном поступку, јер су током истражног поступка саслушани сви предложени сведоци, на које окривљени више не би могао да утиче, али да код њега и даље постоје особите околности које указују да ће поновити кривично дело уколико се нађе на слободи. У решењу Већа првостепеног суда се наводи да је окривљени већ правноснажно осуђиван за исто дело – фалсификовање исправе, те да постоји основана сумња да се код окривљеног и даље налазе, фалсификованим исправама набављени, резервни кључеви од три путничка моторна возила марке ″Мерцедес″, те да тако постоји реална опасност да ће окривљени поновити кривично дело тешке крађе противправним одузимањем ових возила.
Одлучујући по жалби браниоца окривљеног, веће Окружног суда у Краљеву је 1. октобра 2008. године, донело оспорено решење Кж. Бр. 569/08, којим је жалбу одбило, чиме је ожалбено првостепено решење о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе постало правноснажно.

5. Одредбама члана 18. Устава утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (став 1.); да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, као и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (став 2.). Одредбом члана 20. став 3. Устава предвиђено је да су при ограничењу људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права. Према члану 27. став 1. Устава, свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбама члана 30. Устава утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.); да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (став 2.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, као и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 сати (став 3.).
Члан 31. Устава утврђује: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, те да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредба члана 142. став 2. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: Законика), који утврђује основе за факултативно одређивање притвора, поред осталог, прописано је: да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тач. 3)). Одредбом става 3. наведеног члана Законика, изричито је ограничено трајање притвора, када је одређен због постојања основа предвиђених чланом 142. став 2. тач. 1), 2) и 4), што значи да трајање притвора одређеног по ставу 2. тачка 3) овог члана није унапред временски ограничено.

6. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и Законика, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима судова у кривичном поступку нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе на која се позвао.
У уставној жалби се истиче да је оспореним решењима о продужењу притвора повређено право подносиоца на личну слободу, које представља једно од темељних људских права. Међутим, право на личну слободу није апсолутно право, већ је Уставом допуштена могућност да неко лице буде лишено слободе на основу аката државних органа, али само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Притвор представља најтежу процесну меру суда у кривичном поступку која у себи садржи појам лишења слободе, јер се притворено лице издваја из друштва и привремено смешта у посебну затворену установу, уз прописана ограничења у погледу слободе деловања и кретања. Одредбама члана 30. став 1. Устава, као и члана 142. став 2. Законика о кривичном поступку утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда.
По оцени Уставног суда, одредбе члана 30. Устава се односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор претходно одређен и да се лице већ налази у притвору.
Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна за вођење кривичног поступка, што је био случај и код подносиоца жалбе, а што се уставном жалбом и не доводи у питање, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се одлучује једино о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови у погледу максималног времена трајања притвора или кад престану разлози за даље задржавање окривљеног у притвору.
Уставни суд сматра да је за оцену навода уставне жалбе о евентуалној повреди људских права оспореним решењем о продужењу притвора, од значаја одредба члана 31. став 2. Устава, иако се подносилац у уставној жалби на њу не позива. Ова одредба не ограничава време трајања притвора после подизања оптужнице, већ налаже да се притвор сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом. Из одредба Законика проистиче да се притвор према окривљеном може продужити на основу члана 142. став 2. тачка 3) Законика и након подизања оптужнице. Из одредбе члана 142. став 3. Законика произлази да нема унапред одређеног временског ограничења трајања притвора по овом основу, а из одредбе члана 358. Законика да се притвор због постојања особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, може не само продужити, већ и одредити, чак и након изрицања првостепене пресуде.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора правилна и законита, да је њима отклоњен притворски основ који се састојао у могућности ометања кривичног поступка утицајем на сведоке (члан 142. став 2. тачка 2) Законика), који је престао након завршетка истраге у којој су саслушани предложени сведоци, али да је притвор подносиоцу продужен по преосталом основу из решења о одређивању притвора, тј. због особитих околности које указују да ће боравком на слободи поновити кривично дело тешке крађе за које је, између осталог, и оптужен. Постојање особитих околности за продужење притвора је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено тиме да је подносилац уставне жалбе већ осуђиван током 2007. године због извршења кривичног дела фалсификовање исправе из члана 233. став 3. у вези става 1. и кривичног дела фалсификовање исправе из члана 233. став 1. Кривичног законика, те да се против њега и сада води кривични поступак због постојања основане сумње да је извршио исто кривично дело у стицају са продуженим кривичним делом тешке крађе из члана 204. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.

7. На основу изложеног, Уставни суд сматра да решењем Општинског суда у Краљеву Кв. бр. 335/08 од 26. септембра 2008. године и решењем Окружног суда у Краљеву Кж. бр. 569/08 од 1. октобра 2008. године, подносиоцу уставне жалбе нису повређена људска права гарантована Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима и законима, која се у смислу члана 18. Устава непосредно примењују. Суд је утврдио да је притвор продужен из разлога и у поступку који су предвиђени законом што је, иначе, прописани услов за ограничење зајемченог права на личну слободу из члана 27. став 1. Устава. При томе, Суд је оценио да је у конкретном кривичном поступку који се води против подносиоца ограничење наведеног права извршено у складу са сврхом његовог ограничења, те да нема повреде члана 20. став 3. Устава, па је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/2007), уставну жалбу одбио као неосновану.

Сагласно члану 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић с.р.