Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгана Ценића и Вукосаве Ценић, обоје из Корбова, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. фебруара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Драгана Ценића и Вукосаве Ценић и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Кладову у предмету П. 237/07 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србијe, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Ову Одлуку објавити у "Службеном гласнику Републике Србије".
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Ценић и Вукосава Ценић, обоје из Корбова, су 12. фебруара 2008. године, преко пуномоћника - адвоката Љубомира Верзесковића из Ниша, изјавили уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Кладову П. 237/07 од 24. маја 2007. године и пресуде Окружног суда у Неготину Гж. 1172/07 од 28. децембра 2007. године, због повреде права на правично суђење, права на имовину и права на наслеђивање, зајемчених одредбама члана 32. став 1, чл. 58. и 59. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Кладову у предмету П. 237/07.
Подносиоци уставне жалбе су навели да је незаконитим списком промена број 18/42, катастарској парцели број 3743 КО Корбово, која је припадала пок. Анти Николајевићу, оцу Вукосаве Ценић и прадеди Драгана Ценића, смањења површина за 92 м2, те да је наведена површина припојена парцели туженог М. П. број 3738 КО Корбово. Подносиоци су даље навели да је чињенично стање у парничном поступку утврђено увиђајем и геодетским вештачењем, али да су судови ипак извели погрешан закључак о томе да се ради о савесној и мирној државини, те су применом правила о одржају признали туженом право својине на спорној површини од 92 м2, које му, према мишљењу подносилаца, не припада. Подносиоци сматрају да су оспореним актима судова повређена њихова права на правично суђење, имовину, наслеђивање, као и право на суђење у разумном року, јер је поступак трајао преко осам година. Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да поништи оспорене пресуде.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је зајемчено сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 58. Устава је утврђено да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.), да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.), да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.), као и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом.
Одредбама члана 59. Устава је утврђено да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом (став 1.), као и да право наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања јавних обавеза (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Кладову П. 237/07 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе Драган Ценић је 11. августа 2000. године, Општинском суду у Кладову поднео тужбу са захтевом да се утврди да тужени П. М. из Кладова нема право службености пролаза преко катастарске парцеле број 3743 уписане у поседовни лист 121 КО Корбово у ширини од два метра, а у дужини од пута па до његове непокретности, јер за то не постоји стварна потреба, да би 29. јануара 2001. године истакао други захтев уз постојећи, којим је тражио да суд утврди да је тужилац власник по основу грађења и одржаја дела катастарске парцеле број 3738, површине 36м2, део који се простире правцем североисток – југозапад. Подноситељка уставне жалбе Вукосава Ценић је 22. марта 2001. године поднела тужбу, такође против П. М. из Кладова, са захтевом да се утврди да је она власник дела катастарске парцеле број 3743 КО Корбово по основу наслеђа, површине 5,52 ари, да се део земљишта у површини од 92 м2 од катастарске парцеле 3738 испише из поседовног листа туженог и упише у поседовни лист тужиље, као и да се преда тужиљи у посед, те да се забрани даље коришћење туженом, укидањем службености пролаза. Поступак у ова два предмета је спојен решењем суда.
До доношења прве првостепене пресуде П. 502/00 П. 282/01 од 10. маја 2002. године, којом је одбијен тужбени захтев тужилаца, укупно је било заказано седам рочишта, од којих је одржано шест. На прво рочиште за главну расправу 16. октобра 2000. године тужилац није приступио иако је био уредно позван, па је суд донео решење о мировању поступка. Парнични поступак је мировао три месеца, све док тужилац 22. јануара 2001. године није поднео предлог за наставак парничног поступка. Општински суд у Кладову је у доказном поступку саслушао сведоке и парничне странке, извршио увиђај, извео доказ геодетским вештачењем и прибавио извештај службе за катастар непокретности.
Поступајући по жалби тужилаца, Окружни суд у Неготину је 30. децембра 2003. године донео решење Гж. 940/03, којим је укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак.
У поновном поступку Општински суд у Кладову је 2. јуна 2004. године донео решење П. 66/02 којим је констатовано да се тужба сматра повученом, с обзиром да на рочиште за главну расправу тужиоци нису приступили, иако су били уредно позвани.
Поступајући по предлогу тужилаца за повраћај у пређашње стање, Општински суд у Кладову је 10. августа 2004. године, након одржаног рочишта, донео решење П. 66/04 којим је одбио предлог тужилаца за повраћај у пређашње стање, против кога су тужиоци изјавили жалбу. Окружни суд у Неготину је 21. децембра 2004. године донео решење којим је укинуо оспорено првостепено решење и предмет вратио на поновни поступак.
У поновном поступку, Општински суд у Кладову је након одржаног рочишта 6. јула 2005. године, тек 17. маја 2006. године донео решење П. 66/04 којим је поново одбио предлог тужилаца за повраћај у пређашње стање. Против наведеног решења тужиоцу су изјавили жалбу, да би 19. јула 2006. године Окружни суд у Неготину донео решење Гж. 836/06 којим је укинуо првостепено решење и предмет поново вратио на поновни поступак.
Коначно, 15. августа 2006. године Општински суд у Кладову је донео решење којим је усвојен предлог тужилаца за повраћај у пређашње стање и решење о повлачењу тужбе стављено ван снаге.
Након још једног преиначења тужбеног захтева и два одржана рочишта за главну расправу, Општински суд у Кладову је донео другу по реду првостепену пресуду П. 535/06 од 4. октобра 2006. године којом је у целини одбио тужбени захтев тужилаца.
Поступајући по жалби тужилаца и туженог, који се жалио на решење о трошковима поступка, Окружни суд у Неготину је 26. марта 2007. године донео решење Гж. 46/07 којим је укинуо првостепену пресуду и предмет вратио на поновни поступак. У образложењу решења је истакнуто да је првостепени суд учинио битну повреду поступка јер није поново извео доказ саслушањем туженог у својству парничне странке, а био је дужан да то учини због измене већа, као и да није одлучио о тужбеном захтеву у целини, те да у поновном поступку првостепени суд мора јасно утврдити да ли тужиља потражује својину и на спорном делу земљишта на коме је потражује и тужилац.
Трећа по реду првостепена пресуда П. 237/07 је донета 24. маја 2007. године којом је: у ставу првом изреке одбијен тужбени захтев тужиље Вукосаве Ценић којим је тражила да се утврди да је она власник, по основу наслеђа иза смрти свога оца Анте Николајевића, катастарске парцеле број 3743, мзв. „Село“, КО Корбово под зградом 52 м2, под двориштем 5 ари и под воћњаком друге класе 2,41 ар, као и да се тужени обавеже да јој из катастарске парцеле број 3738 мзв. „Село“ издвоји површину од 92 м2 и трпи да се тај део испише из његовог поседовног листа број 673 КО Корбово и упише у тужиљин поседовни лист број 121 КО Корбово, те да јој издвојени део преда у посед; у ставу другом изреке одбијен тужбени захтев тужиоца Драгана Ценића којим је тражио да се утврди да је он власник по основу грађења и одржаја дела катастарске парцеле број 3738 мзв „Село“ уписане у поседовни лист број 673 КО Корбово на име туженог, у површини од 36 м2, те да се тужени обавеже да му ово право призна и трпи да се овај спорни део испише из његовог поседовног листа и упише у поседовни лист тужиоца број 2144 КО Корбово, као саставни део катастарске парцеле број 3742; у ставу трећем изреке одбијен тужбени захтев тужиоца Драгана Ценића којим је тражио да се утврди престанак права службености пролаза туженог преко катастарске парцеле број 3738 мзв. „Село“ у површини од 24 м2 КО Корбово, као послужног добра, а у корист катастарске парцеле број 3738 мзв. „Село“ КО Корбово, као повласног добра.
Поступајући по жалби тужилаца, Окружни суд у Неготину је 28. децембра 2007. године донео пресуду Гж. 1172/07 којом су одбијене жалбе странака, а првостепена пресуда потврђена, чиме је парнични поступак правноснажно окончан. У образложењу другостепене пресуде је, између осталог, наведено да је правни претходник туженог М. П. купио од М. Ф. 1939. године плац на катастарској парцели број 3738, као и да су тужени и његови правни претходници од 1939. године, када је купљена наведена катастарска парцела, у непрекидној и савесној државини спорног дела катастарске парцеле број 3738 у површини од 92 м2, те да су путем одржаја стекли право својине и да је стога правилна одлука у делу изреке става првог побијане пресуде. Даље је наведено да је првостепени суд правилно одлучио у ставу другом изреке побијане пресуде када је утврдио да је од 1939. године катастарска парцела број 3738, у државини туженог и његових правних претходника, те да је тужени стекао право својине по основу одржаја и на спорном простору у површни од 36 м2. Окружни суд у Неготину је, такође, утврдио да је правилна и одлука у ставу трећем изреке пресуде, јер спорни део катастарске парцеле број 3738 у површини од 24 м2 не може представљати послужно добро за потребе коришћења повласног добра, зато што је саставни део парцеле број 3738 и припада туженом.
4. Законом о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања парничног поступка, било је прописано: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.); да се пресуда мора писмено израдити у року од осам дана од дана доношења (337. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', број 125/04), који се примењује од 23. фебруара 2005. године, је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року (члан 10.); да се пресуда мора писмено израдити у року од осам дана од доношења, а да у сложенијим предметима суд може одложити писмену израду пресуде за још 15 дана (члан 341. став 1.).
Законом о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", број 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/2005) је прописано: да савестан и законит држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком десет година, те да савестан држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година (члан 28. ст. 2. и 4); да је стварна службеност право власника једне непокретности (повласно добро) да за потребе те непокретности врши одређене радње на непокретности другог власника (послужно добро) или да захтева од власника послужног добра да се уздржава од вршења одређених радњи које би иначе имао право вршити на својој непокретности (члан 49. став 1.); да се стварна службеност заснива правним послом, одлуком државног органа и одржајем (члан 51.); да се стварна службеност стиче одржајем када је власник повласног добра фактички остваривао службеност за време од 20 година а власник послужног добра се томе није противио (члан 54. став 1.); да стварна службеност престаје ако се власник послужног добра противи њеном вршењу а власник повласног добра три узастопне године није вршио своје право, као и да власник послужног добра може захтевати да престане право стварне службености када она постане непотребна за коришћење повласног добра или кад престане други разлог због кога је она заснована, те да стварна службеност престаје ако се не врши за време потребно за њено стицање одржајем, када исто лице постане власник послужног и повласног добра или пропашћу повласног, односно послужног добра (члан 58.).
5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је период оцене разумности дужине трајања овог судског поступка који спада у надлежност Уставног суда почео 8. новембра 2006. године ступањем на снагу Устава Републике Србије, којим се установљава уставна жалба као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, имајући у виду да парнични поступак по својој природи представља јединствену и недељиву целину, који започиње подношењем тужбе, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је стао на становиште да се ради утврђивања оправданости дужине трајања парничног поступка у конкретном случају мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, до када је предмет био нерешен шест година, два месеца и 28 дана, тако да је за оцену постојања повреде права подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року битан цео протекли период, од дана подношења тужбе Општинском суду у Кладову 11. августа 2000. године, до 28. децембра 2007. године, када је парнични поступак правноснажно окончан.
Када је реч о дужини трајања судског поступка, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак укупно трајао седам година, четири месеца и 17 дана.
Наведено трајање парничног поступка само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Ипак, при утврђивању разумног временског трајања судског поступка, мора се поћи од чињенице да поступак зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају. Сложеност чињеничних и правних питања у одређеном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, понашање судова који воде поступак и природа захтева, односно значај права о коме је одлучивано за подносиоца уставне жалбе, основни су чиниоци који утичу на оцену временског трајања парничног поступка и одређују да ли је тај поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је из приложене документације закључио да у је овом парничном предмету било сложених правних и чињеничних питања која су захтевала обиман доказни поступак.
Уставни суд оцењује да су подносиоци уставне жалбе својим понашањем у одређеној мери допринели дугом трајању парничног поступка. Наиме, подносилац уставне жалбе Драган Ценић је, три месеца након подношења тужбе, преиначио тужбени захтев истицањем другог захтева уз постојећи, чиме је спор који је за предмет имао укидање права службености постао спор у коме је требало утврдити и право својине по основу грађења и одржаја. Подносилац је током поступка још два пута преиначавао тужбени захтев. У току поступка је дошло и до спајања ове парнице са парницом у којој је тужиља била Вукосава Ценић, овде подноситељка уставне жалбе. Поред тога, Уставни суд наглашава да је парнични поступак био три месеца у фази мировања, искључиво кривицом тужиоца Драгана Ценића који није приступио на рочиште за главну расправу, а био је уредно позван.
Разлог за дуго трајање парничног поступка је и неделотворно поступање првостепеног суда који није предузимао све законом предвиђене процесне мере које су му стајале на располагању да се поступак ефикасно оконча и да се о истакнутим тужбеним захтевима одлучи без непотребног одуговлачења, као и неажурност приликом израде писмених отправака донетих пресуда.
Уставни суд наглашава да је Општински суд у Кладову до доношења прве првостепене пресуде П. 502/00 П. 282/01 од 10. маја 2002. године поступао ефикасно, да је на сваком одржаном рочишту изводио предложене доказе, те чинио све да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова. Међутим, поступање Општинског суда у Кладову у периоду након укидања наведене пресуде је условило дуго трајање овог парничног поступка. Нарочито је поступак одлучивања о предлогу тужилаца за повраћај у пређашње стање трајао неразумно дуго.
Наиме, након доношења решења Окружног суда у Неготину Гж. 816/04 од 21. децембра 2004. године којим је укинуто првостепено решење П. 66/04 од 10. августа 2004. године, списи предмета су враћени Општинском суду у Кладову 21. јануара 2005. године. Општински суд у Кладову је у поновном поступку ради одлучивања о предлогу за повраћај у пређашње стање одржао рочиште 6. јула 2005. године, а решење којим је одлучено о истакнутом предлогу донео тек 17. маја 2006. године. На тај начин парнични поступак је због неажурности Општинског суда у Кладову непотребно пролонгиран за читавих 15 месеци.
Прва по реду првостепена пресуда П. 502/00 П. 282/01 је донета 10. маја 2002. године, а писмени отправак пресуде је уручен странкама тек након пет месеци, чиме је директно прекршена одредба члана 337. став 1. тада важећег Закона о парничном поступку.
Неажурност у писменој изради пресуде Општински суд у Кладову је показао и након доношења треће по реду првостепене пресуде П. 237/07 од 24. маја 2007. године, која је уручена пуномоћницима странака тек 24. септембра 2007. године, дакле четири месеца након доношења.
6. Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој грађанскоправној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року. Уставни суд је закључио да је неефикасно и неделотворно поступање Општинског суда у Кладову у највећој мери довело до тога да парнични поступак траје дуже од седам година.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), уставну жалбу усвојио и утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд је нашао, будући да подносиоци уставне жалбе нису поднели захтев за накнаду штете у смислу члана 89. ст. 1. до 3. Закона о Уставном суду, да је доношење Одлуке којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року и њено објављивање "Службеном гласнику Републике Србије", довољно да се постигне адекватна и правична сатисфакција подносиоцима уставне жалбе.
7. Одлучујући о делу уставне жалбе који се односи на повреду права на правично суђење, такође зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд налази да оспореним пресудама Општинског суда у Кладову П. 237/07 од 24. маја 2007. године и Окружног суда у Неготину Гж. 1172/07 од 28. децембра 2008. године, није повређено наведено уставно право подносилаца, имајући у виду да су оспорене пресуде засноване на чињеничном стању које је утврђено на основу доказног поступка спроведеног у складу са законским одредбама, у коме је између осталог извршен увиђај на лицу места, спроведено геодетско вештачење, извршен увид у релевантне писмене доказе, саслушан већи број сведока, као и парничне странке. Поред тога, Уставни суд оцењује да су редовни судови своје одлуке засновали на одредбама чл. 28. и 58. Закона о основама својинскоправних односа, дајући при томе детаљне и јасне разлоге за своје одлучивање, које Уставни суд не сматра произвољним. Tврдња подносилаца уставне жалбе да им је оспореним пресудама суда повређено право на правично суђење представља израз њихове субјективне оцене о погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди Уставом зајемченог права.
Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде донели законом установљени судови, у границама својих надлежности, након поступка спроведеног у складу са законским одредбама, те да се оспорене пресуде заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права.
8. Оцењујући наводне повреде права на имовину и права на наслеђивање, зајемчених одредбама чл. 58. и 59. Устава, те имајући у виду закључке из претходног дела ове одлуке, Уставни суд сматра да подносиоцима уставне жалбе нису повређена наведена Уставом зајемчена права.
Наиме, редовни судови су у две инстанце испитали основаност тужбених захтева тужилаца и утврдили да они нису власници непокретности која је била предмет спора, као и да нема законског основа за укидање права службености пролаза туженог. С обзиром да подносиоци повреду права на имовину и наслеђивање виде у томе што су редовни судови, наводно, погрешно утврдили чињенично стање, Уставни суд није нашао било какве елементе који би упућивали на произвољно закључивање судова код утврђивања чињеница и примене материјалног права. Због тога, Уставни суд закључује да су наводи подносилаца о повреди права на имовину и наслеђивање неосновани.
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић