Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Cenića i Vukosave Cenić, oboje iz Korbova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

                    1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Cenića i Vukosave Cenić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmetu P. 237/07 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

                   2. Ovu Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

                  1. Dragan Cenić i Vukosava Cenić, oboje iz Korbova, su 12. februara 2008. godine, preko punomoćnika - advokata Ljubomira Verzeskovića iz Niša, izjavili ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P. 237/07 od 24. maja 2007. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 1172/07 od 28. decembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na nasleđivanje, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 58. i 59. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmetu P. 237/07.

                Podnosioci ustavne žalbe su naveli da je nezakonitim spiskom promena broj 18/42, katastarskoj parceli broj 3743 KO Korbovo, koja je pripadala pok. Anti Nikolajeviću, ocu Vukosave Cenić i pradedi Dragana Cenića, smanjenja površina za 92 m2, te da je navedena površina pripojena parceli tuženog M. P. broj 3738 KO Korbovo. Podnosioci su dalje naveli da je činjenično stanje u parničnom postupku utvrđeno uviđajem i geodetskim veštačenjem, ali da su sudovi ipak izveli pogrešan zaključak o tome da se radi o savesnoj i mirnoj državini, te su primenom pravila o održaju priznali tuženom pravo svojine na spornoj površini od 92 m2, koje mu, prema mišljenju podnosilaca, ne pripada. Podnosioci smatraju da su osporenim aktima sudova povređena njihova prava na pravično suđenje, imovinu, nasleđivanje, kao i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak trajao preko osam godina. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da poništi osporene presude.

               2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

               Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

               Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.), da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.), kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

              Odredbama člana 59. Ustava je utvrđeno da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (stav 1.), kao i da pravo nasleđivanja ne može biti isključeno ili ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza (stav 2.).

              U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

                3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kladovu P. 237/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

                 Podnosilac ustavne žalbe Dragan Cenić je 11. avgusta 2000. godine, Opštinskom sudu u Kladovu podneo tužbu sa zahtevom da se utvrdi da tuženi P. M. iz Kladova nema pravo službenosti prolaza preko katastarske parcele broj 3743 upisane u posedovni list 121 KO Korbovo u širini od dva metra, a u dužini od puta pa do njegove nepokretnosti, jer za to ne postoji stvarna potreba, da bi 29. januara 2001. godine istakao drugi zahtev uz postojeći, kojim je tražio da sud utvrdi da je tužilac vlasnik po osnovu građenja i održaja dela katastarske parcele broj 3738, površine 36m2, deo koji se prostire pravcem severoistok – jugozapad. Podnositeljka ustavne žalbe Vukosava Cenić je 22. marta 2001. godine podnela tužbu, takođe protiv P. M. iz Kladova, sa zahtevom da se utvrdi da je ona vlasnik dela katastarske parcele broj 3743 KO Korbovo po osnovu nasleđa, površine 5,52 ari, da se deo zemljišta u površini od 92 m2 od katastarske parcele 3738 ispiše iz posedovnog lista tuženog i upiše u posedovni list tužilje, kao i da se preda tužilji u posed, te da se zabrani dalje korišćenje tuženom, ukidanjem službenosti prolaza. Postupak u ova dva predmeta je spojen rešenjem suda.

              Do donošenja prve prvostepene presude P. 502/00 P. 282/01 od 10. maja 2002. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, ukupno je bilo zakazano sedam ročišta, od kojih je održano šest. Na prvo ročište za glavnu raspravu 16. oktobra 2000. godine tužilac nije pristupio iako je bio uredno pozvan, pa je sud doneo rešenje o mirovanju postupka. Parnični postupak je mirovao tri meseca, sve dok tužilac 22. januara 2001. godine nije podneo predlog za nastavak parničnog postupka. Opštinski sud u Kladovu je u dokaznom postupku saslušao svedoke i parnične stranke, izvršio uviđaj, izveo dokaz geodetskim veštačenjem i pribavio izveštaj službe za katastar nepokretnosti.

              Postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud u Negotinu je 30. decembra 2003. godine doneo rešenje Gž. 940/03, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

              U ponovnom postupku Opštinski sud u Kladovu je 2. juna 2004. godine doneo rešenje P. 66/02 kojim je konstatovano da se tužba smatra povučenom, s obzirom da na ročište za glavnu raspravu tužioci nisu pristupili, iako su bili uredno pozvani.

              Postupajući po predlogu tužilaca za povraćaj u pređašnje stanje, Opštinski sud u Kladovu je 10. avgusta 2004. godine, nakon održanog ročišta, doneo rešenje P. 66/04 kojim je odbio predlog tužilaca za povraćaj u pređašnje stanje, protiv koga su tužioci izjavili žalbu. Okružni sud u Negotinu je 21. decembra 2004. godine doneo rešenje kojim je ukinuo osporeno prvostepeno rešenje i predmet vratio na ponovni postupak.

             U ponovnom postupku, Opštinski sud u Kladovu je nakon održanog ročišta 6. jula 2005. godine, tek 17. maja 2006. godine doneo rešenje P. 66/04 kojim je ponovo odbio predlog tužilaca za povraćaj u pređašnje stanje. Protiv navedenog rešenja tužiocu su izjavili žalbu, da bi 19. jula 2006. godine Okružni sud u Negotinu doneo rešenje Gž. 836/06 kojim je ukinuo prvostepeno rešenje i predmet ponovo vratio na ponovni postupak.

               Konačno, 15. avgusta 2006. godine Opštinski sud u Kladovu je doneo rešenje kojim je usvojen predlog tužilaca za povraćaj u pređašnje stanje i rešenje o povlačenju tužbe stavljeno van snage.

               Nakon još jednog preinačenja tužbenog zahteva i dva održana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud u Kladovu je doneo drugu po redu prvostepenu presudu P. 535/06 od 4. oktobra 2006. godine kojom je u celini odbio tužbeni zahtev tužilaca.

               Postupajući po žalbi tužilaca i tuženog, koji se žalio na rešenje o troškovima postupka, Okružni sud u Negotinu je 26. marta 2007. godine doneo rešenje Gž. 46/07 kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je istaknuto da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu postupka jer nije ponovo izveo dokaz saslušanjem tuženog u svojstvu parnične stranke, a bio je dužan da to učini zbog izmene veća, kao i da nije odlučio o tužbenom zahtevu u celini, te da u ponovnom postupku prvostepeni sud mora jasno utvrditi da li tužilja potražuje svojinu i na spornom delu zemljišta na kome je potražuje i tužilac.

              Treća po redu prvostepena presuda P. 237/07 je doneta 24. maja 2007. godine kojom je: u stavu prvom izreke odbijen tužbeni zahtev tužilje Vukosave Cenić kojim je tražila da se utvrdi da je ona vlasnik, po osnovu nasleđa iza smrti svoga oca Ante Nikolajevića, katastarske parcele broj 3743, mzv. „Selo“, KO Korbovo pod zgradom 52 m2, pod dvorištem 5 ari i pod voćnjakom druge klase 2,41 ar, kao i da se tuženi obaveže da joj iz katastarske parcele broj 3738 mzv. „Selo“ izdvoji površinu od 92 m2 i trpi da se taj deo ispiše iz njegovog posedovnog lista broj 673 KO Korbovo i upiše u tužiljin posedovni list broj 121 KO Korbovo, te da joj izdvojeni deo preda u posed; u stavu drugom izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca Dragana Cenića kojim je tražio da se utvrdi da je on vlasnik po osnovu građenja i održaja dela katastarske parcele broj 3738 mzv „Selo“ upisane u posedovni list broj 673 KO Korbovo na ime tuženog, u površini od 36 m2, te da se tuženi obaveže da mu ovo pravo prizna i trpi da se ovaj sporni deo ispiše iz njegovog posedovnog lista i upiše u posedovni list tužioca broj 2144 KO Korbovo, kao sastavni deo katastarske parcele broj 3742; u stavu trećem izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca Dragana Cenića kojim je tražio da se utvrdi prestanak prava službenosti prolaza tuženog preko katastarske parcele broj 3738 mzv. „Selo“ u površini od 24 m2 KO Korbovo, kao poslužnog dobra, a u korist katastarske parcele broj 3738 mzv. „Selo“ KO Korbovo, kao povlasnog dobra.

              Postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud u Negotinu je 28. decembra 2007. godine doneo presudu Gž. 1172/07 kojom su odbijene žalbe stranaka, a prvostepena presuda potvrđena, čime je parnični postupak pravnosnažno okončan. U obrazloženju drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da je pravni prethodnik tuženog M. P. kupio od M. F. 1939. godine plac na katastarskoj parceli broj 3738, kao i da su tuženi i njegovi pravni prethodnici od 1939. godine, kada je kupljena navedena katastarska parcela, u neprekidnoj i savesnoj državini spornog dela katastarske parcele broj 3738 u površini od 92 m2, te da su putem održaja stekli pravo svojine i da je stoga pravilna odluka u delu izreke stava prvog pobijane presude. Dalje je navedeno da je prvostepeni sud pravilno odlučio u stavu drugom izreke pobijane presude kada je utvrdio da je od 1939. godine katastarska parcela broj 3738, u državini tuženog i njegovih pravnih prethodnika, te da je tuženi stekao pravo svojine po osnovu održaja i na spornom prostoru u površni od 36 m2. Okružni sud u Negotinu je, takođe, utvrdio da je pravilna i odluka u stavu trećem izreke presude, jer sporni deo katastarske parcele broj 3738 u površini od 24 m2 ne može predstavljati poslužno dobro za potrebe korišćenja povlasnog dobra, zato što je sastavni deo parcele broj 3738 i pripada tuženom.

                4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od dana donošenja (337. stav 1.).

              Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

              Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/2005) je propisano: da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, te da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4); da je stvarna službenost pravo vlasnika jedne nepokretnosti (povlasno dobro) da za potrebe te nepokretnosti vrši određene radnje na nepokretnosti drugog vlasnika (poslužno dobro) ili da zahteva od vlasnika poslužnog dobra da se uzdržava od vršenja određenih radnji koje bi inače imao pravo vršiti na svojoj nepokretnosti (član 49. stav 1.); da se stvarna službenost zasniva pravnim poslom, odlukom državnog organa i održajem (član 51.); da se stvarna službenost stiče održajem kada je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvarivao službenost za vreme od 20 godina a vlasnik poslužnog dobra se tome nije protivio (član 54. stav 1.); da stvarna službenost prestaje ako se vlasnik poslužnog dobra protivi njenom vršenju a vlasnik povlasnog dobra tri uzastopne godine nije vršio svoje pravo, kao i da vlasnik poslužnog dobra može zahtevati da prestane pravo stvarne službenosti kada ona postane nepotrebna za korišćenje povlasnog dobra ili kad prestane drugi razlog zbog koga je ona zasnovana, te da stvarna službenost prestaje ako se ne vrši za vreme potrebno za njeno sticanje održajem, kada isto lice postane vlasnik poslužnog i povlasnog dobra ili propašću povlasnog, odnosno poslužnog dobra (član 58.).

              5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina, dva meseca i 28 dana, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Kladovu 11. avgusta 2000. godine, do 28. decembra 2007. godine, kada je parnični postupak pravnosnažno okončan.

              Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao sedam godina, četiri meseca i 17 dana.

            Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome je odlučivano za podnosioca ustavne žalbe, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

             Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da u je ovom parničnom predmetu bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obiman dokazni postupak.

           Ustavni sud ocenjuje da su podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem u određenoj meri doprineli dugom trajanju parničnog postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe Dragan Cenić je, tri meseca nakon podnošenja tužbe, preinačio tužbeni zahtev isticanjem drugog zahteva uz postojeći, čime je spor koji je za predmet imao ukidanje prava službenosti postao spor u kome je trebalo utvrditi i pravo svojine po osnovu građenja i održaja. Podnosilac je tokom postupka još dva puta preinačavao tužbeni zahtev. U toku postupka je došlo i do spajanja ove parnice sa parnicom u kojoj je tužilja bila Vukosava Cenić, ovde podnositeljka ustavne žalbe. Pored toga, Ustavni sud naglašava da je parnični postupak bio tri meseca u fazi mirovanja, isključivo krivicom tužioca Dragana Cenića koji nije pristupio na ročište za glavnu raspravu, a bio je uredno pozvan.

            Razlog za dugo trajanje parničnog postupka je i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja, kao i neažurnost prilikom izrade pismenih otpravaka donetih presuda.

           Ustavni sud naglašava da je Opštinski sud u Kladovu do donošenja prve prvostepene presude P. 502/00 P. 282/01 od 10. maja 2002. godine postupao efikasno, da je na svakom održanom ročištu izvodio predložene dokaze, te činio sve da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Međutim, postupanje Opštinskog suda u Kladovu u periodu nakon ukidanja navedene presude je uslovilo dugo trajanje ovog parničnog postupka. Naročito je postupak odlučivanja o predlogu tužilaca za povraćaj u pređašnje stanje trajao nerazumno dugo.

             Naime, nakon donošenja rešenja Okružnog suda u Negotinu Gž. 816/04 od 21. decembra 2004. godine kojim je ukinuto prvostepeno rešenje P. 66/04 od 10. avgusta 2004. godine, spisi predmeta su vraćeni Opštinskom sudu u Kladovu 21. januara 2005. godine. Opštinski sud u Kladovu je u ponovnom postupku radi odlučivanja o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje održao ročište 6. jula 2005. godine, a rešenje kojim je odlučeno o istaknutom predlogu doneo tek 17. maja 2006. godine. Na taj način parnični postupak je zbog neažurnosti Opštinskog suda u Kladovu nepotrebno prolongiran za čitavih 15 meseci.

              Prva po redu prvostepena presuda P. 502/00 P. 282/01 je doneta 10. maja 2002. godine, a pismeni otpravak presude je uručen strankama tek nakon pet meseci, čime je direktno prekršena odredba člana 337. stav 1. tada važećeg Zakona o parničnom postupku.

              Neažurnost u pismenoj izradi presude Opštinski sud u Kladovu je pokazao i nakon donošenja treće po redu prvostepene presude P. 237/07 od 24. maja 2007. godine, koja je uručena punomoćnicima stranaka tek 24. septembra 2007. godine, dakle četiri meseca nakon donošenja.

             6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je neefikasno i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Kladovu u najvećoj meri dovelo do toga da parnični postupak traje duže od sedam godina.

               Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

               Ustavni sud je našao, budući da podnosioci ustavne žalbe nisu podneli zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 1. do 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje Odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i njeno objavljivanje "Službenom glasniku Republike Srbije", dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocima ustavne žalbe.

             7. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama Opštinskog suda u Kladovu P. 237/07 od 24. maja 2007. godine i Okružnog suda u Negotinu Gž. 1172/07 od 28. decembra 2008. godine, nije povređeno navedeno ustavno pravo podnosilaca, imajući u vidu da su osporene presude zasnovane na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, u kome je između ostalog izvršen uviđaj na licu mesta, sprovedeno geodetsko veštačenje, izvršen uvid u relevantne pismene dokaze, saslušan veći broj svedoka, kao i parnične stranke. Pored toga, Ustavni sud ocenjuje da su redovni sudovi svoje odluke zasnovali na odredbama čl. 28. i 58. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, dajući pri tome detaljne i jasne razloge za svoje odlučivanje, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Tvrdnja podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenim presudama suda povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njihove subjektivne ocene o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava.

               Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava.

              8. Ocenjujući navodne povrede prava na imovinu i prava na nasleđivanje, zajemčenih odredbama čl. 58. i 59. Ustava, te imajući u vidu zaključke iz prethodnog dela ove odluke, Ustavni sud smatra da podnosiocima ustavne žalbe nisu povređena navedena Ustavom zajemčena prava.

               Naime, redovni sudovi su u dve instance ispitali osnovanost tužbenih zahteva tužilaca i utvrdili da oni nisu vlasnici nepokretnosti koja je bila predmet spora, kao i da nema zakonskog osnova za ukidanje prava službenosti prolaza tuženog. S obzirom da podnosioci povredu prava na imovinu i nasleđivanje vide u tome što su redovni sudovi, navodno, pogrešno utvrdili činjenično stanje, Ustavni sud nije našao bilo kakve elemente koji bi upućivali na proizvoljno zaključivanje sudova kod utvrđivanja činjenica i primene materijalnog prava. Zbog toga, Ustavni sud zaključuje da su navodi podnosilaca o povredi prava na imovinu i nasleđivanje neosnovani.

              9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

                                                                                     PREDSEDNIK

                                                                                      USTAVNOG SUDA

                                                                                      dr Bosa Nenadić