PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-1866/2009
Datum donošenja odluke: 18.02.2010
Ishod: Odluka o odbijanju
Pravna oblast: Građansko pravo
Član i stav Ustava: Član 21., Član 23., Član 32. Stav 1., Član 36. Stav 2., Član 58.
Podnosilac: Vojin Biljić
Pojmovni registar:
Napomena: nije povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, ni pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, ni pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ni pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, niti pravo na imovinu iz člana 58. Ustava


Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vojina Biljića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

            Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vojina Biljića izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8295/06 od 28. novembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2894/08 od 13. aprila 2009. godine.       

 

O b r a z l o ž e nj e

            1. Vojin Biljić iz Beograda je 10. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Slavice Raković, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i dostojanstva i slobodnog razvoja ličnosti iz člana 23. Ustava i povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i člana 6. stav 1 i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

            U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 28. septembra 2005. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv Preduzeća za telekomunikacije "Telekom Srbija" a.d. iz Beograda, radi naknade štete koja mu je pričinjena na taj način što je tuženi oglašavajući i reklamirajući telefonski imenik "Žute strane", u avgustu mesecu 2005. godine na bilbordima i plakatima izneo netačne podatke - plasirajući slogan "460 advokatskih kancelarija u Beogradu i sve u žutim stranama", čime je doveo u zabludu potencijalne korisnike usluga advokature, diskriminišući advokatsku kancelariju tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, koja nije u "Žutim stranama", na koji način se moglo stvoriti uverenje da je podnosilac ustavne žalbe nadripisar, a ne advokat, a zbog čega je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo materijalnu i nematerijalnu štetu; da je prvostepeni sud doneo osporenu presudu 28. novembra 2007. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, sa obrazloženjem da potrošači moraju da znaju da žute strane nemaju zvaničnu evidenciju advokata, te da iz tog razloga tužilac nema pravo na naknadu štete, ne osvrćući se, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, na štetnu radnju – isticanje oglasne poruke bez kvaliteta i u skladu sa zakonom, kao i da je sud retroaktivno primenio odredbe Zakona o zaštiti potrošača, Zakona o zaštiti konkurencije i Zakona o oglašavanju, koji nisu bili na snazi na dan pokretanja postupka; da je protiv prvostepene presude izjavio žalbu čiji navodi nisu komentarisani od strane drugostepenog suda, već su paušalno ocenjeni kao neosnovani, kao i da je i Okružni sud u Beogradu ponovio stav da sadržaj oglasne poruke nema značaj za potrošače, već jedino merodavne evidencije, a koji stav je suprotan imperativnim normama; da je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje podnosiocu ustavne žalbe, jer postupak nije bio pravičan, kao i da je podnosiocu uskraćeno pravo na pristup sudu i pravo na obrazloženu sudsku odluku; da se povreda prava na pristup sudu ogleda u činjenici da je prvostepeni sud konstantno ignorisao činjenicu da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, traži naknadu štete zbog sadržaja oglasne poruke tuženog, koja se sastoji najpre u povredi časti i ugleda podnosioca, a potom i u materijalnim efektima, a što je dokazivao izjavama svedoka koji su na nesumnjiv način istakli da ih je sadržaj poruke doveo u zabludu o bitnim svojstvima tužioca, iz kog razloga su odbili njegove usluge, već je sud, ignorišući ovo, samo obrazložio da se svojstvo advokata ne dokazuje telefonskom evidencijom, već ispravama iz Advokatske komore, iako tužilac nije ni tvrdio suprotno, te da s obzirom na izneto, podnosilac nije imao suštinsko pravo na pristup sudu, već je ono bilo čisto formalne prirode i kao takvo "iluzorno"; da je podnosiocu bilo uskraćeno i pravo na pristup drugostepenom sudu, takođe u suštinskom smislu, a koja povreda se prepliće sa povredom prava na obrazloženu sudsku odluku i povredom prava na pravno sredstvo, s obzirom da je drugostepeni sud ignorisao žalbene navode i ponovio da je Advokatska komora ovlašćena da vodi imenik advokata, sa čim se tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, slaže, ali što nije ni bilo predmet tužbe, kao i da se drugostepeni sud nije ni osvrnuo na navod koji se tiče retroaktivne primene zakona, te da je na napred navedeni način podnosiocu povređeno i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, ali i pravo na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda; da s obzirom da u Republici Srbiji nije Ustavom obezbeđeno pravo na delotvoran pravni lek, da to ne sme umanjiti obavezu države da obezbedi bar onoliki stepen zaštite ljudskih prava koliki garantuje Evropska konvencija; da se povreda načela zabrane diskriminacije sastoji u tome da je advokatska kancelarija stavljena radnjom tuženog u nepovoljniji položaj, a od kog kršenja je podnosioca morao da zaštiti sud; da se povreda prava iz člana 58. Ustava sastoji u tome što je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo materijalnu štetu izazvanu radnjom tuženog, te da nemogućnost podnosioca da zaštiti svoju imovinu u vidu izostale naknade štete predstavlja povredu ovog prava; da se napred navedeno odnosi i na povredu načela iz člana 23. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih Ustavom zajemčenih prava podnosiocu ustavne žalbe, poništi osporene presude i podnosiocu isplati naknadu štete.

            2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

            U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

            3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

            Podnosilac ustavne žalbe je 28. septembra 2005. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv Preduzeća za telekomunikacije "Telekom Srbija" a.d. iz Beograda, radi naknade štete koja mu je pričinjena na taj način što je tuženi oglašavajući i reklamirajući telefonski imenik "Žute strane", na bilbordima i plakatima izneo netačne podatke plasirajući slogan "460 advokatskih kancelarija u Beogradu i sve u žutim stranama", čime je narušio jedinstvo unutrašnjeg tržišta usluga i doveo u zabludu potencijalne korisnike usluga advokature, diskriminišući advokatsku kancelariju tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, koja nije u "Žutim stranama", zbog čega je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo materijalnu i nematerijalnu štetu, jer se kod prosečnog čitaoca moglo stvoriti uverenje da onim kancelarijama koje nisu pomenute nedostaje legitimnost.

            Prvi opštinski sud u Beogradu je osporenom presudom P. 8295/06 od 28. novembra 2007. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženo Preduzeće za telekomunikacije "Telekom Srbija" a.d. iz Beograda, da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti isplati iznos od 300.000,00 dinara i na ime naknade materijalne štete iznos od 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na te iznose, počev od 28. novembra 2007. godine do konačne isplate, kao i zahtev za naknadu parničnih troškova.

            Podnosilac ustavne žalbe je protiv prvostepene presude izjavio žalbu Okružnom sudu u Beogradu. Rešavajući o žalbi, Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 2894/08 od 13. aprila 2009. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je u izvedenim dokazima u prvostepenom postupku utvrđeno da je tuženi oglašavao i reklamirao imenik "Žute strane" na bilbordima i plakatima i da je tom prilikom izneo slogan "460 advokatskih kancelarija u Beogradu i sve u žutim stranama"; da tužiočeva advokatska kancelarija nije navedena u "Žutim stranama", s obzirom da je tužilac sa tuženim imao zaključen ugovor o korišćenju telefonskog priključka koji je namenjen za fizička lica, a zbog čega nije registrovan kao biznis korisnik fiksne telefonije, te se  samim tim nije ni mogao naći u "Žutim stranama"; da je telefonski imenik službeni popis telefonskih pretplatnika sa podacima o prezimenu i imenu, adresi i pozivnom broju telefona pretplatnika; da je, po oceni tog suda, pravilno postupio prvostepeni sud kada je odbio tužbeni zahtev za naknadu štete i dao za to pravilne i dovoljne razloge, s obzirom da objavljivanjem napred navedenog slogana tuženi nije prouzrokovao štetu tužiocu, jer se samim navođenjem broja advokatskih kancelarija u telefonskom imeniku, kao službenom popisu telefonskih pretplatnika, ne može dovesti u sumnju tužiočevo svojstvo advokata samo zbog činjenice da se tužiočeva advokatska kancelarija ne nalazi u imeniku i da se tužiočevo svojstvo advokata moglo utvrditi jedino uvidom u imenik i evidenciju Advokatske komore koja je ovlašćena za vođenje evidencije advokata, kao i uvidom u advokatsku legitimaciju tužioca, te da iz tog razloga objavljena informacija svedoke, kao primaoce oglasne poruke, koje je prvostepeni sud saslušao u postupku, nije mogla dovesti u zabludu u pogledu tužiočevog svojstva advokata, a zbog čega ista nije bila podobna da tužiocu prouzrokuje štetu.

            4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

            5. Ustavna žalba je podneta zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, dostojanstva i slobodnog razvoja ličnosti iz člana 23. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i člana 6. stav 1 i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

            Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom. Stoga je Ustavni sud postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbe člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava, kojima se jemče pravo na pravično suđenje, pravo na pravno sredstvo i pravo na imovinu.

            Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li osporene presude redovnih sudova krše ustavna prava podnosioca. Ustavni sud konstatuje da je Prvi opštinski sud u Beogradu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te izvođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), utvrdio da je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio naknadu štete neosnovan. Ustavni sud smatra da su Prvi opštinski sud u Beogradu, a potom i Okružni sud u Beogradu odlučujući o podnetoj žalbi, za svoje stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi ustavnih prava identični navodima koji su već izneti u žalbi protiv prvostepene presude, a koje je drugostepeni sud razmotrio i detaljno obrazložio u osporenoj presudi. 

            Shodno ustaljenoj praksi ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da sudska odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i to da obrazložena odluka daje strani u postupku mogućnost da se žali protiv prvostepene odluke, te da drugostepeni sud razmotri i ispita prvostepenu odluku, jer nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ako sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka. Takođe, obrazloženjem svojih odluka sudovi objašnjavaju svoju delatnost kao državni organi. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora da uzme u obzir argumente učesnika u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude. Sledom navedenog, neosnovani su navodi da su sudovi proizvoljno postupali pri oceni navoda i dokaza i da presude koje su osporene nisu dovoljno i jasno obrazložene. Naprotiv, Ustavni sud smatra da su sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto po njihovoj oceni nije osnovan tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete i to detaljne, jasne i precizne razloge svojih stavova u obrazloženjima osporenih presuda, te da je prvostepeni  sud za svaki dokaz kome je verovao, kao i onaj kome nije verovao, dao logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo. Sem toga, u ustavnoj žalbi se ne navode nikakvi drugi dokazi i argumenti, različiti od onih koje je podnosilac već isticao u žalbi protiv prvostepene presude, a na koje je odgovorio drugostepeni sud, niti podnosilac navodi i jednu procesnu radnju za koju bi Ustavni sud mogao da utvrdi da krši pravo na pravičan postupak u smislu odredbe člana 32. stav 1. Ustava. Takođe, shodno stanovištu bivše Evropske komisije za ljudska prava – kada žalbeni sud koristi razloge nižeg suda, ne mora ponovo da navede te razloge, te Ustavni sud smatra da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je do povrede prava na pravično suđenje došlo iz razloga što Okružni sud u Beogradu nije odgovorio na sve žalbene razloge, upravo stoga što osporena drugostepena presuda sadrži sasvim dovoljno razloga i objašnjenja zašto se odbija žalba podnosioca, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno.

            U odredbi člana 32. stav 1. Ustava, takođe, nije izričito propisana ni garancija prava na pristup sudu, ali je ovo načelo sastavni deo prava na pravično suđenje kojim se svakome obezbeđuje pravo da pokrene sudski postupak i pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njegova građanska prava i obaveze bude razmotren pred sudom. Ustavni sud je utvrdio da je, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe ostvario pravo na pristup sudu podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kao zakonom ustanovljenom, nadležnom organu sudske vlasti, protiv tuženog Preduzeća za telekomunikacije "Telekom Srbija" a.d. iz Beograda. Prvostepeni sud je, u skladu sa svojim ovlašćenjima iz Zakona o parničnom postupku, odbio tužbeni zahtev tužioca, ovde ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovan, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Odluku prvostepenog suda je potvrdio i drugostepeni sud donošenjem osporene presude, rešavajući o žalbi podnosioca, takođe u skladu sa svojim ovlašćenjima iz pomenutog zakona. Naime, okolnost da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan ishodom predmetnog postupka sama po sebi ne znači da nije imao efektivan pristup sudu. Ustavni sud ističe da je parnični postupak upravo vođen povodom tužbe podnosioca ustavne žalbe, da je podnosilac imao mogućnost da svoj predmet prezentuje sudu, da je bio upoznat sa dokazima koje je sud izveo, da je mogao da daje komentare na dokaze i navode suprotne strane, te da iz dokumentacije dostavljene Ustavnom sudu ne proizlazi da je podnosilac u odnosu na tuženog bio drugačije tretiran. Podnosilac ustavne žalbe je dalje imao mogućnost da izjavi žalbu, o kojoj je odlučivao nadležni sud koji je u obrazloženju naveo razloge za svoju odluku, odnosno razloge zbog kojih žalbeni navodi nisu mogli da dovedu do drugačijeg rešavanja konkretne pravne stvari.

            S obzirom da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

            Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi da je podnosiocu zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

            Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8295/06 od 28. novembra 2007. godine, koje je iskoristio i na osnovu koga je doneta osporena presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 2894/08 od 13. aprila 2009. godine. Ustavni sud konstatuje da na opisani način podnosiocu nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv presude prvostepenog suda, odluku doneo drugostepeni sud, čime je, po oceni ovog suda, zadovoljeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca. Takođe, ustavno pravo na žalbu se ne iscrpljuje u strogo formalnom smislu u (ne)mogućnosti njenog izjavljivanja, već podrazumeva ostvarivanje delotvorne pravne zaštite putem žalbe. Pravo na žalbu, odnosno drugu pravnu zaštitu, može se delotvorno ostvariti samo ako prvostepeni sud navede i obrazloži razloge za presudu, koji se onda mogu pobijati u odbrani žaliočevih navoda i na zakonu zasnovanih interesa. Osim toga, pravo na žalbu se može delotvorno ostvariti ako nadležni drugostepeni sud oceni sve relevantne žalbene navode. Razmatrajući navode ustavne žalbe, te obrazloženje prvostepene i drugostepene presude, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno navedeno ustavno pravo. Ocena je Suda da su nadležni redovni sudovi u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe određeno i potpuno izložili iz kojih razloga nalaze tužbeni zahtev, odnosno žalbu podnosioca neosnovanim. Pored toga, Ustavni sud naglašava da pojam "delotvorni pravni lek" ne znači da korišćenje određenog pravnog sredstva mora da rezultira pozitivnim ishodom za onoga ko ga koristi, već se, između ostalog, zahteva da nadležni organi imaju ovlašćenja da, ukoliko prihvate podnosiočeve suštinske argumente, izmene u njegovu korist odluku koju osporava. U konkretnom slučaju, činjenica da pravno sredstvo koje je podnosilac koristio nije dovelo do pozitivnog ishoda za njega, sama po sebi ne predstavlja kršenje prava na delotvoran pravni lek.

            Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravno prihvatljive razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava iz člana 23. Ustava.

            Podnosilac ustavne žalbe takođe smatra da mu je osporenim pojedinačnim aktima povređeno i pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava. U vezi sa navodima o povredi ovog prava, podnosilac se nije konkretno pozvao na neki od principa sadržanih u navedenom članu Ustava, već povredu ovog prava vezuje za napred navedene povrede, a s obzirom da je Sud već dao svoju ocenu u delu koji se tiče prava na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na imovinu nisu osnovani.

            Polazeći od svega navedenog, a saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), Sud je ustavnu žalbu podnosioca odbio kao neosnovanu.

            6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

                                                                  PREDSEDNIK

                                                                  USTAVNOG SUDA

                                                                   dr Bosa Nenadić

 

 

 

 


• Na vrh stranice