Преглед документа Уж-1866/2009

  • Уж-1866/2009
  • 18.02.2010.
  • Одлука о одбијању
  • Грађанско право
  • Члан 21.; Члан 23.; Члан 32.Став 1; Члан 36.Став 2; Члан 58.
  • Војин Биљић
  • није повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава, ни право на достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава, ни право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, ни право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, нити право на имовину из члана 58. Устава

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Војина Биљића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. фебруара 2010. године, донео је

 

О Д Л У К У

            Одбија се као неоснована уставна жалба Војина Биљића изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 8295/06 од 28. новембра 2007. године и пресуде Окружног суда у Београду Гж. 2894/08 од 13. априла 2009. године.       

 

О б р а з л о ж е њ е

            1. Војин Биљић из Београда је 10. октобра 2009. године, преко пуномоћника Славице Раковић, адвоката из Београда, поднео Уставном суду допуштену и благовремену уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије и достојанства и слободног развоја личности из члана 23. Устава и повреде права на правично суђење из члана 32. Устава, права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и права на имовину из члана 58. Устава, као и члана 6. став 1 и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.

            У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац уставне жалбе 28. септембра 2005. године поднео тужбу Првом општинском суду у Београду против Предузећа за телекомуникације "Телеком Србија" а.д. из Београда, ради накнаде штете која му је причињена на тај начин што је тужени оглашавајући и рекламирајући телефонски именик "Жуте стране", у августу месецу 2005. године на билбордима и плакатима изнео нетачне податке - пласирајући слоган "460 адвокатских канцеларија у Београду и све у жутим странама", чиме је довео у заблуду потенцијалне кориснике услуга адвокатуре, дискриминишући адвокатску канцеларију тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, која није у "Жутим странама", на који начин се могло створити уверење да је подносилац уставне жалбе надриписар, а не адвокат, а због чега је подносилац уставне жалбе претрпео материјалну и нематеријалну штету; да је првостепени суд донео оспорену пресуду 28. новембра 2007. године којом је одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, са образложењем да потрошачи морају да знају да жуте стране немају званичну евиденцију адвоката, те да из тог разлога тужилац нема право на накнаду штете, не осврћући се, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, на штетну радњу – истицање огласне поруке без квалитета и у складу са законом, као и да је суд ретроактивно применио одредбе Закона о заштити потрошача, Закона о заштити конкуренције и Закона о оглашавању, који нису били на снази на дан покретања поступка; да је против првостепене пресуде изјавио жалбу чији наводи нису коментарисани од стране другостепеног суда, већ су паушално оцењени као неосновани, као и да је и Окружни суд у Београду поновио став да садржај огласне поруке нема значај за потрошаче, већ једино меродавне евиденције, а који став је супротан императивним нормама; да је оспореним пресудама повређено право на правично суђење подносиоцу уставне жалбе, јер поступак није био правичан, као и да је подносиоцу ускраћено право на приступ суду и право на образложену судску одлуку; да се повреда права на приступ суду огледа у чињеници да је првостепени суд константно игнорисао чињеницу да тужилац, овде подносилац уставне жалбе, тражи накнаду штете због садржаја огласне поруке туженог, која се састоји најпре у повреди части и угледа подносиоца, а потом и у материјалним ефектима, а што је доказивао изјавама сведока који су на несумњив начин истакли да их је садржај поруке довео у заблуду о битним својствима тужиоца, из ког разлога су одбили његове услуге, већ је суд, игноришући ово, само образложио да се својство адвоката не доказује телефонском евиденцијом, већ исправама из Адвокатске коморе, иако тужилац није ни тврдио супротно, те да с обзиром на изнето, подносилац није имао суштинско право на приступ суду, већ је оно било чисто формалне природе и као такво "илузорно"; да је подносиоцу било ускраћено и право на приступ другостепеном суду, такође у суштинском смислу, а која повреда се преплиће са повредом права на образложену судску одлуку и повредом права на правно средство, с обзиром да је другостепени суд игнорисао жалбене наводе и поновио да је Адвокатска комора овлашћена да води именик адвоката, са чим се тужилац, овде подносилац уставне жалбе, слаже, али што није ни било предмет тужбе, као и да се другостепени суд није ни осврнуо на навод који се тиче ретроактивне примене закона, те да је на напред наведени начин подносиоцу повређено и право на правно средство из члана 36. Устава, али и право на делотворан правни лек из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода; да с обзиром да у Републици Србији није Уставом обезбеђено право на делотворан правни лек, да то не сме умањити обавезу државе да обезбеди бар онолики степен заштите људских права колики гарантује Европска конвенција; да се повреда начела забране дискриминације састоји у томе да је адвокатска канцеларија стављена радњом туженог у неповољнији положај, а од ког кршења је подносиоца морао да заштити суд; да се повреда права из члана 58. Устава састоји у томе што је подносилац уставне жалбе претрпео материјалну штету изазвану радњом туженог, те да немогућност подносиоца да заштити своју имовину у виду изостале накнаде штете представља повреду овог права; да се напред наведено односи и на повреду начела из члана 23. Устава. Подносилац уставне жалбе је предложио да Суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених Уставом зајемчених права подносиоцу уставне жалбе, поништи оспорене пресуде и подносиоцу исплати накнаду штете.

            2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

            У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

            3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:

            Подносилац уставне жалбе је 28. септембра 2005. године поднео тужбу Првом општинском суду у Београду против Предузећа за телекомуникације "Телеком Србија" а.д. из Београда, ради накнаде штете која му је причињена на тај начин што је тужени оглашавајући и рекламирајући телефонски именик "Жуте стране", на билбордима и плакатима изнео нетачне податке пласирајући слоган "460 адвокатских канцеларија у Београду и све у жутим странама", чиме је нарушио јединство унутрашњег тржишта услуга и довео у заблуду потенцијалне кориснике услуга адвокатуре, дискриминишући адвокатску канцеларију тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, која није у "Жутим странама", због чега је подносилац уставне жалбе претрпео материјалну и нематеријалну штету, јер се код просечног читаоца могло створити уверење да оним канцеларијама које нису поменуте недостаје легитимност.

            Први општински суд у Београду је оспореном пресудом П. 8295/06 од 28. новембра 2007. године одбио као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужено Предузеће за телекомуникације "Телеком Србија" а.д. из Београда, да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име накнаде нематеријалне штете због повреде угледа и части исплати износ од 300.000,00 динара и на име накнаде материјалне штете износ од 200.000,00 динара, са законском затезном каматом на те износе, почев од 28. новембра 2007. године до коначне исплате, као и захтев за накнаду парничних трошкова.

            Подносилац уставне жалбе је против првостепене пресуде изјавио жалбу Окружном суду у Београду. Решавајући о жалби, Окружни суд у Београду је оспореном пресудом Гж. 2894/08 од 13. априла 2009. године одбио жалбу као неосновану и потврдио првостепену пресуду. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је у изведеним доказима у првостепеном поступку утврђено да је тужени оглашавао и рекламирао именик "Жуте стране" на билбордима и плакатима и да је том приликом изнео слоган "460 адвокатских канцеларија у Београду и све у жутим странама"; да тужиочева адвокатска канцеларија није наведена у "Жутим странама", с обзиром да је тужилац са туженим имао закључен уговор о коришћењу телефонског прикључка који је намењен за физичка лица, а због чега није регистрован као бизнис корисник фиксне телефоније, те се  самим тим није ни могао наћи у "Жутим странама"; да је телефонски именик службени попис телефонских претплатника са подацима о презимену и имену, адреси и позивном броју телефона претплатника; да је, по оцени тог суда, правилно поступио првостепени суд када је одбио тужбени захтев за накнаду штете и дао за то правилне и довољне разлоге, с обзиром да објављивањем напред наведеног слогана тужени није проузроковао штету тужиоцу, јер се самим навођењем броја адвокатских канцеларија у телефонском именику, као службеном попису телефонских претплатника, не може довести у сумњу тужиочево својство адвоката само због чињенице да се тужиочева адвокатска канцеларија не налази у именику и да се тужиочево својство адвоката могло утврдити једино увидом у именик и евиденцију Адвокатске коморе која је овлашћена за вођење евиденције адвоката, као и увидом у адвокатску легитимацију тужиоца, те да из тог разлога објављена информација сведоке, као примаоце огласне поруке, које је првостепени суд саслушао у поступку, није могла довести у заблуду у погледу тужиочевог својства адвоката, а због чега иста није била подобна да тужиоцу проузрокује штету.

            4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).

            5. Уставна жалба је поднета због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, достојанства и слободног развоја личности из члана 23. Устава, права на правично суђење из члана 32. Устава, права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и права на имовину из члана 58. Устава, као и члана 6. став 1 и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.

            Уставни суд констатује да се одредбе члана 6. став 1. и члана 13. Европске конвенције и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију садржински не разликују од права зајемчених Уставом. Стога је Уставни суд постојање повреде права ценио у односу на одредбе члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 58. став 1. Устава, којима се јемче право на правично суђење, право на правно средство и право на имовину.

            Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорене пресуде редовних судова крше уставна права подносиоца. Уставни суд констатује да је Први општински суд у Београду, након поступка спроведеног у складу са законом, те извођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), утврдио да је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио накнаду штете неоснован. Уставни суд сматра да су Први општински суд у Београду, а потом и Окружни суд у Београду одлучујући о поднетој жалби, за своје ставове дали јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити да има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење. Поред тога, Уставни суд констатује да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди уставних права идентични наводима који су већ изнети у жалби против првостепене пресуде, а које је другостепени суд размотрио и детаљно образложио у оспореној пресуди. 

            Сходно устаљеној пракси овог суда и Европског суда за људска права у остварењу права на правично суђење, постоји обавеза судова да, између осталог, образложе своје пресуде. Ова обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке. Судови имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће аргументе и доказе прихватити у одређеном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Сврха обавезе да судска одлука буде образложена јесте да покаже да је странкама у поступку омогућено да на равноправан и правичан начин буду саслушане у поступку пред судом, као и то да образложена одлука даје страни у поступку могућност да се жали против првостепене одлуке, те да другостепени суд размотри и испита првостепену одлуку, јер непостојање образложења може проузроковати тешкоће приликом приступа суду, ако спречава ефикасно коришћење жалбеног поступка. Такође, образложењем својих одлука судови објашњавају своју делатност као државни органи. Међутим, овај принцип не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које суд сматра релевантним. Суд мора да узме у обзир аргументе учесника у поступку, али они не морају сви бити изнесени у образложењу пресуде. Следом наведеног, неосновани су наводи да су судови произвољно поступали при оцени навода и доказа и да пресуде које су оспорене нису довољно и јасно образложене. Напротив, Уставни суд сматра да су судови дали уставноправно прихватљиве разлоге зашто по њиховој оцени није основан тужбени захтев подносиоца за накнаду штете и то детаљне, јасне и прецизне разлоге својих ставова у образложењима оспорених пресуда, те да је првостепени  суд за сваки доказ коме је веровао, као и онај коме није веровао, дао логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво. Сем тога, у уставној жалби се не наводе никакви други докази и аргументи, различити од оних које је подносилац већ истицао у жалби против првостепене пресуде, а на које је одговорио другостепени суд, нити подносилац наводи и једну процесну радњу за коју би Уставни суд могао да утврди да крши право на правичан поступак у смислу одредбе члана 32. став 1. Устава. Такође, сходно становишту бивше Европске комисије за људска права – када жалбени суд користи разлоге нижег суда, не мора поново да наведе те разлоге, те Уставни суд сматра да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да је до повреде права на правично суђење дошло из разлога што Окружни суд у Београду није одговорио на све жалбене разлоге, управо стога што оспорена другостепена пресуда садржи сасвим довољно разлога и објашњења зашто се одбија жалба подносиоца, те шта чини суштинске разлоге на основу којих је на тај начин одлучено.

            У одредби члана 32. став 1. Устава, такође, није изричито прописана ни гаранција права на приступ суду, али је ово начело саставни део права на правично суђење којим се свакоме обезбеђује право да покрене судски поступак и право да сваки захтев који се односи на његова грађанска права и обавезе буде размотрен пред судом. Уставни суд је утврдио да је, у конкретном случају, подносилац уставне жалбе остварио право на приступ суду подношењем тужбе Првом општинском суду у Београду, као законом установљеном, надлежном органу судске власти, против туженог Предузећа за телекомуникације "Телеком Србија" а.д. из Београда. Првостепени суд је, у складу са својим овлашћењима из Закона о парничном поступку, одбио тужбени захтев тужиоца, овде овде подносиоца уставне жалбе, као неоснован, дајући за своју одлуку уставноправно прихватљиве разлоге. Одлуку првостепеног суда је потврдио и другостепени суд доношењем оспорене пресуде, решавајући о жалби подносиоца, такође у складу са својим овлашћењима из поменутог закона. Наиме, околност да подносилац уставне жалбе није задовољан исходом предметног поступка сама по себи не значи да није имао ефективан приступ суду. Уставни суд истиче да је парнични поступак управо вођен поводом тужбе подносиоца уставне жалбе, да је подносилац имао могућност да свој предмет презентује суду, да је био упознат са доказима које је суд извео, да је могао да даје коментаре на доказе и наводе супротне стране, те да из документације достављене Уставном суду не произлази да је подносилац у односу на туженог био другачије третиран. Подносилац уставне жалбе је даље имао могућност да изјави жалбу, о којој је одлучивао надлежни суд који је у образложењу навео разлоге за своју одлуку, односно разлоге због којих жалбени наводи нису могли да доведу до другачијег решавања конкретне правне ствари.

            С обзиром да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове, Уставни суд је утврдио да није било повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

            Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази да је подносиоцу због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.

            Оцењујући постојање повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао законско право на подношење жалбе против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 8295/06 од 28. новембра 2007. године, које је искористио и на основу кога је донета оспорена пресуда Окружног суда у Београду Гж. 2894/08 од 13. априла 2009. године. Уставни суд констатује да на описани начин подносиоцу није повређено право на правно средство, јер је о жалби против пресуде првостепеног суда, одлуку донео другостепени суд, чиме је, по оцени овог суда, задовољено наведено Уставом зајемчено право подносиоца. Такође, уставно право на жалбу се не исцрпљује у строго формалном смислу у (не)могућности њеног изјављивања, већ подразумева остваривање делотворне правне заштите путем жалбе. Право на жалбу, односно другу правну заштиту, може се делотворно остварити само ако првостепени суд наведе и образложи разлоге за пресуду, који се онда могу побијати у одбрани жалиочевих навода и на закону заснованих интереса. Осим тога, право на жалбу се може делотворно остварити ако надлежни другостепени суд оцени све релевантне жалбене наводе. Разматрајући наводе уставне жалбе, те образложење првостепене и другостепене пресуде, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе није повређено наведено уставно право. Оцена је Суда да су надлежни редовни судови у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе одређено и потпуно изложили из којих разлога налазе тужбени захтев, односно жалбу подносиоца неоснованим. Поред тога, Уставни суд наглашава да појам "делотворни правни лек" не значи да коришћење одређеног правног средства мора да резултира позитивним исходом за онога ко га користи, већ се, између осталог, захтева да надлежни органи имају овлашћења да, уколико прихвате подносиочеве суштинске аргументе, измене у његову корист одлуку коју оспорава. У конкретном случају, чињеница да правно средство које је подносилац користио није довело до позитивног исхода за њега, сама по себи не представља кршење права на делотворан правни лек.

            Такође, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није навео уставноправно прихватљиве разлоге који би указивали на постојање повреде Уставом зајемчених права из члана 23. Устава.

            Подносилац уставне жалбе такође сматра да му је оспореним појединачним актима повређено и право на имовину зајемчено чланом 58. Устава. У вези са наводима о повреди овог права, подносилац се није конкретно позвао на неки од принципа садржаних у наведеном члану Устава, већ повреду овог права везује за напред наведене повреде, а с обзиром да је Суд већ дао своју оцену у делу који се тиче права на правично суђење, следи и да наводи подносиоца о повреди права на имовину нису основани.

            Полазећи од свега наведеног, а сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), Суд је уставну жалбу подносиоца одбио као неосновану.

            6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.

 

                                                                  ПРЕДСЕДНИК

                                                                  УСТАВНОГ СУДА

                                                                   др Боса Ненадић