Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Добрице Динића из Књажевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. јануара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Добрице Динића изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. 3575/09 од 21. јануара 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Добрица Динић из Књажевца је 23. априла 2009. године, преко Општинског суда у Књажевцу, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Рев. 3575/09 од 21. јануара 2009. године, због повреде начела забране дискриминације утврђеног одредбом члана 21. Устава Републике Србије, као и повреде права на правично суђење, права на рехабилитацију и накнаду штете, права на једнаку заштиту права и на правно средство, права на имовину и права на наслеђивање, зајемчених одредбама чл. 32, 35, 36, 58. и 59. Устава.
У уставној жалби се наводи да је оспореним решењем Врховног суда Србије одбачена ревизија подносиоца изјављена против решења Окружног суда у Зајечару Гж. 2183/07 од 19. августа 2008. године из разлога што исту није изјавио адвокат, те да су му на тај начин повређена сва наведена права. Такође ја наведено да су оспореним решењем „прекршени“ чл. 84, 86, 88, 145, 149, 194. и 198. Устава.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и увидом у приложену документацију уз уставну жалбу и оспорени акт, утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе изјавио је Врховном суду Србије ревизију против решења Окружног суда у Зајечару Гж. 2183/07 од 19. августа 2008. године, због повреде одредбе члана 381. Закона о парничном поступку. Решавајући о поднетој ревизији, Врховни суд Србије је 21. јануара 2009. године донео оспорено решење Рев. 3575/09, којим је одбацио ревизију као недозвољену, јер није изјављена преко адвоката, већ лично. У образложењу овог решења наведено је да је одредбом члана 84. став 2. Закона о парничном поступку прописано да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији, па како је у конкретној правној ствари тужилац лично изјавио ревизију, а не преко адвоката, то је у смислу одредбе члана 401. став 2. тачка 2. овог закона, ревизија недозвољена.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да лице које је без основа или незаконито лишено слободе, притворено или осуђено за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом; да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе; да закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (члан 35.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе; да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање имовине и других имовинских права стечених на основу закона; да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне; да се законом може ограничити начин коришћења имовине; да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом; да право наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања јавних обавеза (члан 59.).
Одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) је прописано: да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости (члан 84. став 2.); да против правоснажне пресуде донесене у другом степену, странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде (члан 394. став 1.); да о ревизији одлучује Врховни суд Србије (члан 396.); да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања (члан 398. став 2.); да се ревизија подноси суду који је изрекао првостепену пресуду (члан 400.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију, осим из члана 389. овог закона, одбацити решењем председник већа првостепеног суда, без одржавања рочишта, а да је ревизија, поред осталог, недозвољена ако је изјави лице које није адвокат (члан 401. став 1. и став 2. тачка 2)); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем, ако то, у границама својих овлашћења (члан 401), није учинио првостепени суд (члан 404.); да странке могу изјавити ревизију и против решења другостепеног суда којим је поступак правоснажно завршен, а у поступку поводом ревизије против решења сходно ће се примењивати одредбе овог закона о ревизији против пресуде (члан 412. ст. 1. и 5.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да је оспорено решење Врховног суда Србије Рев. 3575/08 од 21. јануара 2009. године донео Уставом и законом установљени суд, који је у складу са својим овлашћењима из Закона о парничном поступку, одбацио ревизију подносиоца јер није поднета од стране адвоката, већ лично.
Наиме, Закон о парничном поступку је прописивањем разлога због којих се може, односно не може изјавити ревизија, ограничио расправљање по овом ванредном правном леку само на правна питања, па је адвокат као правно квалификовано лице једини овлашћен да изјави ревизију, што је на императиван начин и прописано одредбом члана 84. став 2. Закона. Уставни суд је у својој Одлуци број IУ-193/2004 од 28. септембра 2006. године, оцењујући, поред осталог, уставност одредаба члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, стао на становиште да се таквим прописивањем не ограничавају грађани у заштити својих права, већ се захтевом за стручним заступањем, због сложености поступка, важности спора и ефикасности суђења пред највишим судом у Републици, у поступку по ванредним правним лековима штите права странака, за чију је заштиту неопходно стручно правно знање и искуство.
Уставни суд је становишта да се конституисањем законске обавезе ангажовања адвоката за заступање по ванредним правним средствима пред Врховним судом Србије, странци не ускраћује могућност приступа суду. Ово из разлога што је у случају немогућности ангажовања адвоката због лошег општег материјалног стања, подносилац уставне жалбе могао остварити право на бесплатно стручно заступање од стране адвоката под условима и на начин прописан одредбама члана 166. ст. 1. до 3. Закона о парничном поступку. Подносилац уставне жалбе није указао да му је то право у спроведеном парничном поступку ускраћено.
На основу изложеног, Уставни суд је оценио да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе да су му оспореним решењем Врховног суда Србије повређена права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, као ни начело забране дискриминације утврђено одредбама члана 21. Устава.
Такође, Уставни суд указује да се из чињенице да је Врховни суд одбацио као недозвољену ревизију подносиоца уставне жалбе не може извести закључак о ускраћивању права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, јер грађани могу остварити ово своје Уставом зајемчено право и од судова и других државних органа и ималаца јавних овлашћења очекивати делотворну заштиту, само у случају када одређено правно средство користе на начин и под условима прописаним законом. Стога Суд оцењује да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем није повређено ни право из члана 36. став 2. Устава.
Што се тиче осталих Уставом зајемчених права на чију повреду се указује у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да се оспорено решење Врховног суда Србије ни на који начин не може довести у везу са садржином означених права, те да су стога неосновани наводи уставне жалбе о њиховој повреди. Наиме, због непостојања процесних претпоставки за упуштање у мериторно одлучивање по поднетој ревизији, оспореним решењем Врховног суда Србије које има процесни карактер, ни на који начин нису могла бити повређена назначена људска права подносиоца уставне жалбе и то – права на рехабилитацију и накнаду штете, на имовину и на наслеђивање, зајемчена одредбама чл. 35, 58. и 59. Устава, као ни начела једнакости на тржишту, равноправности свих облика својине, независности судије, јединствености правног поретка и законитости управе, утврђена одредбама чл. 84, 86, 149, 194. и 198. Устава и слобода коришћења и располагања пољоприведним земљиштем, шумским земљиштем и градским грађевинским земљиштем у приватној својини, зајемчена одредбом 88. Устава.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да уставна жалба није основана, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу одбио.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучено је као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић