Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dobrice Dinića iz Knjaževca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. januara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

                        Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dobrice Dinića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 3575/09 od 21. januara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

                        1. Dobrica Dinić iz Knjaževca je 23. aprila 2009. godine, preko Opštinskog suda u Knjaževcu, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 3575/09 od 21. januara 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbom člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava na nasleđivanje, zajemčenih odredbama čl. 32, 35, 36, 58. i 59. Ustava.

                        U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije odbačena revizija podnosioca izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2183/07 od 19. avgusta 2008. godine iz razloga što istu nije izjavio advokat, te da su mu na taj način povređena sva navedena prava. Takođe ja navedeno da su osporenim rešenjem „prekršeni“ čl. 84, 86, 88, 145, 149, 194. i 198. Ustava.

                        2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

                        U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

                        3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu i osporeni akt, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje:

                        Podnosilac ustavne žalbe izjavio je Vrhovnom sudu Srbije reviziju protiv rešenja Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2183/07 od 19. avgusta 2008. godine, zbog povrede odredbe člana 381. Zakona o parničnom postupku. Rešavajući o podnetoj reviziji, Vrhovni sud Srbije je 21. januara 2009. godine doneo osporeno rešenje Rev. 3575/09, kojim je odbacio reviziju kao nedozvoljenu, jer nije izjavljena preko advokata, već lično. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji, pa kako je u konkretnoj pravnoj stvari tužilac lično izjavio reviziju, a ne preko advokata, to je u smislu odredbe člana 401. stav 2. tačka 2. ovog zakona, revizija nedozvoljena.

                        4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da lice koje je bez osnova ili nezakonito lišeno slobode, pritvoreno ili osuđeno za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom; da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave; da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave; da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom; da pravo nasleđivanja ne može biti isključeno ili ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza (član 59.).

                        Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) je propisano: da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti (član 84. stav 2.); da protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (član 394. stav 1.); da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 398. stav 2.); da se revizija podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu (član 400.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta, a da je revizija, pored ostalog, nedozvoljena ako je izjavi lice koje nije advokat (član 401. stav 1. i stav 2. tačka 2)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401), nije učinio prvostepeni sud (član 404.); da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravosnažno završen, a u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno će se primenjivati odredbe ovog zakona o reviziji protiv presude (član 412. st. 1. i 5.).

                        5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 3575/08 od 21. januara 2009. godine doneo Ustavom i zakonom ustanovljeni sud, koji je u skladu sa svojim ovlašćenjima iz Zakona o parničnom postupku, odbacio reviziju podnosioca jer nije podneta od strane advokata, već lično.

                        Naime, Zakon o parničnom postupku je propisivanjem razloga zbog kojih se može, odnosno ne može izjaviti revizija, ograničio raspravljanje po ovom vanrednom pravnom leku samo na pravna pitanja, pa je advokat kao pravno kvalifikovano lice jedini ovlašćen da izjavi reviziju, što je na imperativan način i propisano odredbom člana 84. stav 2. Zakona. Ustavni sud je u svojoj Odluci broj IU-193/2004 od 28. septembra 2006. godine, ocenjujući, pored ostalog, ustavnost odredaba člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, stao na stanovište da se takvim propisivanjem ne ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici, u postupku po vanrednim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno pravno znanje i iskustvo.

                        Ustavni sud je stanovišta da se konstituisanjem zakonske obaveze angažovanja advokata za zastupanje po vanrednim pravnim sredstvima pred Vrhovnim sudom Srbije, stranci ne uskraćuje mogućnost pristupa sudu. Ovo iz razloga što je u slučaju nemogućnosti angažovanja advokata zbog lošeg opšteg materijalnog stanja, podnosilac ustavne žalbe mogao ostvariti pravo na besplatno stručno zastupanje od strane advokata pod uslovima i na način propisan odredbama člana 166. st. 1. do 3. Zakona o parničnom postupku. Podnosilac ustavne žalbe nije ukazao da mu je to pravo u sprovedenom parničnom postupku uskraćeno.

                        Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, kao ni načelo zabrane diskriminacije utvrđeno odredbama člana 21. Ustava.

                        Takođe, Ustavni sud ukazuje da se iz činjenice da je Vrhovni sud odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnosioca ustavne žalbe ne može izvesti zaključak o uskraćivanju prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer građani mogu ostvariti ovo svoje Ustavom zajemčeno pravo i od sudova i drugih državnih organa i imalaca javnih ovlašćenja očekivati delotvornu zaštitu, samo u slučaju kada određeno pravno sredstvo koriste na način i pod uslovima propisanim zakonom. Stoga Sud ocenjuje da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem nije povređeno ni pravo iz člana 36. stav 2. Ustava.

                        Što se tiče ostalih Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da se osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije ni na koji način ne može dovesti u vezu sa sadržinom označenih prava, te da su stoga neosnovani navodi ustavne žalbe o njihovoj povredi. Naime, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za upuštanje u meritorno odlučivanje po podnetoj reviziji, osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije koje ima procesni karakter, ni na koji način nisu mogla biti povređena naznačena ljudska prava podnosioca ustavne žalbe i to – prava na rehabilitaciju i naknadu štete, na imovinu i na nasleđivanje, zajemčena odredbama čl. 35, 58. i 59. Ustava, kao ni načela jednakosti na tržištu, ravnopravnosti svih oblika svojine, nezavisnosti sudije, jedinstvenosti pravnog poretka i zakonitosti uprave, utvrđena odredbama čl. 84, 86, 149, 194. i 198. Ustava i sloboda korišćenja i raspolaganja poljoprivednim zemljištem, šumskim zemljištem i gradskim građevinskim zemljištem u privatnoj svojini, zajemčena odredbom 88. Ustava.

                        6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba nije osnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

                        Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno je kao u izreci.

                                                                                       PREDSEDNIK

                                                                                         USTAVNOG SUDA

                                                                                          dr Bosa Nenadić