PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-1430/2009
Datum donošenja odluke: 21.01.2010
Ishod: Odluka o odbijanju
Pravna oblast: Građansko pravo
Član i stav Ustava: Član 32. Stav 1., Član 46., Član 56., Član 58.
Podnosilac: Srećko Milić
Pojmovni registar:
Napomena: - nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ni pravo na slobodu mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava, ni pravo na peticiju iz člana 56. Ustava, niti pravo na imovinu iz člana 58. Ustava (u preostalom delu odbacivanje - neblagovremena ustavna žalba)

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Srećka Milića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. januara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

                        1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Srećka Milića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1671/09 od 2. juna 2009. godine.

                        2. Odbacuje se ustavna žalba Srećka Milića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Užicu P. 77/02 od 19. februara 2009. godine i od 2. marta 2009. godine, kao i rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 607/09 od 19. marta 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

                         1. Srećko Milić iz Užica je, preko punomoćnika, advokata Verice Dulović Ćulafić iz Užica, 27. jula 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1671/09 od 2. juna 2009. godine, rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 607/09 od 19. marta 2009. godine i rešenja Opštinskog suda u Užicu P. 77/02 od 19. februara i 2. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu, slobode misli i izražavanja i prava na peticiju, zajemčenih odredbama čl. 32, 58, 46, i 56. Ustava Republike Srbije.

                       U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da smatra da se u toku celog postupka „teško krše žaliočeva ljudska prava i slobode proklamovane Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda“. Istakao je da je „najveću nezakonitost koju je u odnosu na žalioca izvršio Opštinski sud u Užicu to što ga je kao tužioca ... u njegovom stanju socijalne potrebe obavezao na plaćanje sudske takse ... iako je žalilac uz tužbu podneo i zahtev za oslobađanje od plaćanja sudske takse pozivajući se na siromaško pravo i uz zahtev podneo odgovarajuće dokaze“. Smatra da je takva odluka doneta „samo iz razloga što se u svojim podnescima kritički osvrnuo na postupanje i rad prvostepenog sudije, čije je izuzeće više puta tražio“.

                     2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

                    U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

                    3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

                    Podnosilac ustavne žalbe je tužbom po kojoj je formiran predmet Opštinskog suda u Užicu P. 77/02 pokrenuo parnični postupak protiv tuženih Milić Miodraga i Cvijović Olge, oboje iz Užica. Opštinski sud u Užicu je tužbeni zahtev podnosioca odbio kao neosnovan, a ovu odluku je Okružni sud u Užicu potvrdio. Protiv presude Okružnog suda u Užicu podnosilac je izjavio reviziju, koja je presudom Vrhovnog suda Srbije odbijena kao neosnovana. Kako je u ovoj pravnoj stvari takseni obveznik bio tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, to ga je sud nalogom, koji je on primio 14. februara 2006. godine, obavezao da plati sudsku taksu u ukupnom iznosu od 88.000 dinara. Podneskom od 14. februara 2006. godine podnosilac ustavne žalbe je zahtevao oslobađanje od plaćanja ove sudske takse. Međutim, Opštinski sud u Užicu je rešenjem P. 77/02 od 29. juna 2006. godine odbio taj zahtev kao neosnovan. Protiv tog rešenja tužilac je izjavio žalbu, koju je Okružni sud u Užicu rešenjem Gž. 1401/06 od 24. jula 2006. godine odbio i potvrdio prvostepeno rešenje. Odlučujući o reviziji podnosioca, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 225/07 od 28. februara 2007. godine odbio reviziju kao neosnovanu. Tužilac se 30. septembra 2008. godine ponovo obratio sudu sa zahtevom za oslobađanje od plaćanja sudske takse, a Opštinski sud u Užicu je rešenjem P. 77/02 od 19. februara 2009. godine ovaj zahtev odbacio kao nedozvoljen. Protiv ovog rešenja tužilac je 26. februara 2009. godine izjavio žalbu u kojoj je, između ostalog, naveo da je krivica postupajućeg sudije što su suđenja namerno odlagana i da je na taj način „stvarao mogućnost ubiranja prihoda za tuženog“. Opštinski sud je smatrao da je ovakvim podneskom tužilac vređao sud i postupajućeg sudiju, pa je, našavši da su ispunjeni uslovi iz člana 104. stav 1. Zakona o parničnom postupku, rešenjem P. 77/02 od 2. marta 2009. godine kaznio tužioca novčanom kaznom u iznosu od 20.000 dinara. Na ovo rešenje tužilac je, takođe, izjavio žalbu Okružnom sudu u Užicu. Odlučujući o žalbama, Okružni sud u Užicu je rešenjima Gž. 607/09 od 19. marta 2009. godine potvrdio oba osporena prvostepena rešenja, a žalbe odbio kao neosnovane. Protiv navedenih rešenja Okružnog suda u Užicu podnosilac ustavne žalbe je lično izjavio revizije. Rešavajući o podnetim revizijama, Vrhovni sud Srbije je 2. juna 2009. godine doneo osporeno rešenje Rev. 1671/09 kojim je, na osnovu člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, revizije odbacio kao nedozvoljene, jer ih je izjavilo lice koje nije advokat.

                       4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, kao i da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da, sam ili zajedno sa drugima, upućuje peticije i druge predloge državnim organima, organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, organima autonomne pokrajine i organima jedinica lokalne samouprave i da od njih dobije odgovor kada ga traži; da zbog upućivanja peticije i predloga niko ne može da trpi štetne posledice; da niko ne može da trpi štetne posledice za stavove iznete u podnetoj peticiji ili predlogu, osim ako je time učinio krivično delo (član 56. st. 1, 2. i 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

                       Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) je propisano: da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti (član 84. stav 2.); da protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (član 394. stav 1.); da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 398. stav 2); da se revizija podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu (član 400.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta, a da je revizija, pored ostalog, nedozvoljena ako je izjavi lice koje nije advokat (član 401. stav 1. i stav 2. tačka 2)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401), nije učinio prvostepeni sud (član 404.).

                       5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1671/09 od 2. juna 2009. godine doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, koji je u skladu sa svojim ovlašćenjima iz Zakona o parničnom postupku odbacio revizije kao nedozvoljene, jer ih je izjavilo lice koje nije advokat, tako da ovim aktom procesnog karaktera nije povređeno podnosiočevo pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

                       Zakon o parničnom postupku je propisivanjem razloga zbog kojih se može, odnosno ne može izjaviti revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti, ograničio raspravljanje po ovim vanrednim pravnim lekovima samo na pravna pitanja, zbog čega je imperativnom odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku izričito propisano da stranku u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti mora zastupati advokat. Ustavni sud je u Odluci broj IU-193/2004 od 28. septembra 2006. godine, ocenjujući ustavnost, pored ostalog, odredaba člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, stao na stanovište da se takvim propisivanjem ne ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici, u postupku po vanrednim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno pravno znanje i iskustvo.

                      U konkretnoj pravnoj stvari revizija je odbačena kao nedozvoljena zbog nepostojanja zakonom propisanih pretpostavki za dozvoljenost revizije, te Vrhovni sud osporenim rešenjem nije neposredno odlučivao o pravima podnosioca ustavne žalbe, pa ni o njegovom pravu na imovinu i pravu na peticiju, kao i slobodi misli i izražavanja. Stoga, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi zbog kojih bi se moglo ocenjivati da li su osporenim rešenjem povređena ustavna prava, odnosno slobode podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama čl. 58, 59. i 46. Ustava.

                     Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) i odlučio kao u tački 1. izreke.

                      6. Prema stavu Ustavnog suda, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju revizije, kao i protiv odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljene revizije, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu, ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom.

                       Saglasno odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

                       Polazeći od iznetog, Ustavni sud je blagovremenost dela ustavne žalbe koji se odnosi na rešenja Opštinskog suda u Užicu P. 77/02 od 19. februara 2009. godine i od 2. marta 2009. godine, kao i na rešenja Okružnog suda u Užicu Gž. 607/09 od 19. marta 2009. godine, cenio u odnosu na datum dostavljanja osporenog drugostepenog rešenja podnosiocu ustavne žalbe. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe dana 26. marta 2009. godine primio drugostepeno rešenje Gž. 607/09 od 19. marta 2009. godine, a da je ustavnu žalbu izjavio 27. jula 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona.

                      7. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

                                                                       PREDSEDNIK

                                                                      USTAVNOG SUDA

                                                                       dr Bosa Nenadić

 


• Na vrh stranice