Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Срећка Милића из Ужица, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. јануара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Срећка Милића изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. 1671/09 од 2. јуна 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Срећка Милића изјављена против решења Општинског суда у Ужицу П. 77/02 од 19. фебруара 2009. године и од 2. марта 2009. године, као и решења Окружног суда у Ужицу Гж. 607/09 од 19. марта 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Срећко Милић из Ужица је, преко пуномоћника, адвоката Верице Дуловић Ћулафић из Ужица, 27. јула 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Рев. 1671/09 од 2. јуна 2009. године, решења Окружног суда у Ужицу Гж. 607/09 од 19. марта 2009. године и решења Општинског суда у Ужицу П. 77/02 од 19. фебруара и 2. марта 2009. године, због повреде права на правично суђење, права на имовину, слободе мисли и изражавања и права на петицију, зајемчених одредбама чл. 32, 58, 46, и 56. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подносилац је навео да сматра да се у току целог поступка „тешко крше жалиочева људска права и слободе прокламоване Уставом Републике Србије и Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода“. Истакао је да је „највећу незаконитост коју је у односу на жалиоца извршио Општински суд у Ужицу то што га је као тужиоца ... у његовом стању социјалне потребе обавезао на плаћање судске таксе ... иако је жалилац уз тужбу поднео и захтев за ослобађање од плаћања судске таксе позивајући се на сиромашко право и уз захтев поднео одговарајуће доказе“. Сматра да је таква одлука донета „само из разлога што се у својим поднесцима критички осврнуо на поступање и рад првостепеног судије, чије је изузеће више пута тражио“.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је тужбом по којој је формиран предмет Општинског суда у Ужицу П. 77/02 покренуо парнични поступак против тужених Милић Миодрага и Цвијовић Олге, обоје из Ужица. Општински суд у Ужицу је тужбени захтев подносиоца одбио као неоснован, а ову одлуку је Окружни суд у Ужицу потврдио. Против пресуде Окружног суда у Ужицу подносилац је изјавио ревизију, која је пресудом Врховног суда Србије одбијена као неоснована. Како је у овој правној ствари таксени обвезник био тужилац, овде подносилац уставне жалбе, то га је суд налогом, који је он примио 14. фебруара 2006. године, обавезао да плати судску таксу у укупном износу од 88.000 динара. Поднеском од 14. фебруара 2006. године подносилац уставне жалбе је захтевао ослобађање од плаћања ове судске таксе. Међутим, Општински суд у Ужицу је решењем П. 77/02 од 29. јуна 2006. године одбио тај захтев као неоснован. Против тог решења тужилац је изјавио жалбу, коју је Окружни суд у Ужицу решењем Гж. 1401/06 од 24. јула 2006. године одбио и потврдио првостепено решење. Одлучујући о ревизији подносиоца, Врховни суд Србије је решењем Рев. 225/07 од 28. фебруара 2007. године одбио ревизију као неосновану. Тужилац се 30. септембра 2008. године поново обратио суду са захтевом за ослобађање од плаћања судске таксе, а Општински суд у Ужицу је решењем П. 77/02 од 19. фебруара 2009. године овај захтев одбацио као недозвољен. Против овог решења тужилац је 26. фебруара 2009. године изјавио жалбу у којој је, између осталог, навео да је кривица поступајућег судије што су суђења намерно одлагана и да је на тај начин „стварао могућност убирања прихода за туженог“. Општински суд је сматрао да је оваквим поднеском тужилац вређао суд и поступајућег судију, па је, нашавши да су испуњени услови из члана 104. став 1. Закона о парничном поступку, решењем П. 77/02 од 2. марта 2009. године казнио тужиоца новчаном казном у износу од 20.000 динара. На ово решење тужилац је, такође, изјавио жалбу Окружном суду у Ужицу. Одлучујући о жалбама, Окружни суд у Ужицу је решењима Гж. 607/09 од 19. марта 2009. године потврдио оба оспорена првостепена решења, а жалбе одбио као неосноване. Против наведених решења Окружног суда у Ужицу подносилац уставне жалбе је лично изјавио ревизије. Решавајући о поднетим ревизијама, Врховни суд Србије је 2. јуна 2009. године донео оспорено решење Рев. 1671/09 којим је, на основу члана 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, ревизије одбацио као недозвољене, јер их је изјавило лице које није адвокат.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која je била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, као и да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46. ст. 1. и 2.); да свако има право да, сам или заједно са другима, упућује петиције и друге предлоге државним органима, организацијама којима су поверена јавна овлашћења, органима аутономне покрајине и органима јединица локалне самоуправе и да од њих добије одговор када га тражи; да због упућивања петиције и предлога нико не може да трпи штетне последице; да нико не може да трпи штетне последице за ставове изнете у поднетој петицији или предлогу, осим ако је тиме учинио кривично дело (члан 56. ст. 1, 2. и 3.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона; да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне; да се законом може ограничити начин коришћења имовине; да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.).
Одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) је прописано: да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости (члан 84. став 2.); да против правоснажне пресуде донесене у другом степену, странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде (члан 394. став 1.); да о ревизији одлучује Врховни суд Србије (члан 396.); да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања (члан 398. став 2); да се ревизија подноси суду који је изрекао првостепену пресуду (члан 400.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију, осим из члана 389. овог закона, одбацити решењем председник већа првостепеног суда, без одржавања рочишта, а да је ревизија, поред осталог, недозвољена ако је изјави лице које није адвокат (члан 401. став 1. и став 2. тачка 2)); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем, ако то, у границама својих овлашћења (члан 401), није учинио првостепени суд (члан 404.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдиo да је оспорено решење Врховног суда Србије Рев. 1671/09 од 2. јуна 2009. године донео Уставом и законом установљен суд, који је у складу са својим овлашћењима из Закона о парничном поступку одбацио ревизије као недозвољене, јер их је изјавило лицe које није адвокат, тако да овим актом процесног карактера није повређено подносиочево право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Закон о парничном поступку је прописивањем разлога због којих се може, односно не може изјавити ревизија и захтев за заштиту законитости, ограничио расправљање по овим ванредним правним лековима само на правна питања, због чега је императивном одредбом члана 84. став 2. Закона о парничном поступку изричито прописано да странку у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости мора заступати адвокат. Уставни суд је у Одлуци број IУ-193/2004 од 28. септембра 2006. године, оцењујући уставност, поред осталог, одредаба члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, стао на становиште да се таквим прописивањем не ограничавају грађани у заштити својих права, већ се захтевом за стручним заступањем, због сложености поступка, важности спора и ефикасности суђења пред највишим судом у Републици, у поступку по ванредним правним лековима штите права странака, за чију је заштиту неопходно стручно правно знање и искуство.
У конкретној правној ствари ревизија је одбачена као недозвољена због непостојања законом прописаних претпоставки за дозвољеност ревизије, те Врховни суд оспореним решењем није непосредно одлучивао о правима подносиоца уставне жалбе, па ни о његовом праву на имовину и праву на петицију, као и слободи мисли и изражавања. Стога, Уставни суд сматра да не постоје разлози због којих би се могло оцењивати да ли су оспореним решењем повређена уставна права, односно слободе подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама чл. 58, 59. и 46. Устава.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07) и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Према ставу Уставног суда, уколико је уставна жалба изјављена против решења Врховног суда Србије о одбацивању ревизије, као и против одлука које су претходиле изјављивању овог ванредног правног средства, Уставни суд може мериторно одлучивати само о одлуци донетој поводом изјављене ревизије, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке нижестепених судова одбацити као неблаговремену, ако је поднета по протеку рока утврђеног Законом.
Сагласно одредби члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је благовременост дела уставне жалбе који се односи на решења Општинског суда у Ужицу П. 77/02 од 19. фебруара 2009. године и од 2. марта 2009. године, као и на решења Окружног суда у Ужицу Гж. 607/09 од 19. марта 2009. године, ценио у односу на датум достављања оспореног другостепеног решења подносиоцу уставне жалбе. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе дана 26. марта 2009. године примио другостепено решење Гж. 607/09 од 19. марта 2009. године, а да је уставну жалбу изјавио 27. јула 2009. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неблаговремена, јер је поднета после истека рока прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона.
7. Имајући у виду изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић