Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Мирзе Макеље из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јула 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Мирзе Макеље изјављена због повреде права на суђење у разумном року, права на слободу и безбедност, права на поступање с лицем лишеним слободе и права на неповредивост физичког и психичког интегритета, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 27. став 1, члана 28. ст. 1. и 2. и члана 25. став 2. Устава Републике Србије, у поступку који се водио пред Општинским судом у Новом Пазару К. 194/07.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирза Макеља из Новог Пазара, поднео је 7. априла 2008. године и 3. октобра 2008. године, преко пуномоћника Маре Х. Поповић, адвоката из Новог Пазара, уставну жалбу, уређену 22. априла 2009. године, због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у предмету који се водио пред Општинским судом у Новом Пазару К. 194/07. Као повређена права навео је и право на слободу и безбедност и право на поступање с лицем лишеним слободе зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 28. ст. 1. и 2. Устава, као и право на забрану мучења из члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност, као и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Чланом 28. Устава зајемчено је да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности (став 1.) и да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе (став 2.).
Члан 32. став 1. Устава утврђује да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
С обзиром да су Уставом Републике Србије гарантована сва права и слободе која су зајемчена одредбама Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, па и права зајемчена чланом 3. Конвенције, Уставни суд је евентуалну повреду права на забрану мучења оцењивао у односу на одредбу члана 25. став 2. Устава. Наведеном одредбом јемчи се да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, у складу са одредбом члана 72. став 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник Републике Србије“, бр. 24/08 и 27/08), тражио од Општинског суда у Новом Пазару достављање на увид списа предмета К. 194/08 и након извршеног увида утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском поступку:
Општинско јавно тужилаштво у Новом Пазару је актом Кт. 125/00 од 07. марта 2000. године, поднело захтев за спровођење истраге против осумњичених К.С. и Ф.Т. због постојања основане сумње да би као саизвршиоци извршили кривично дело противправно лишење слободе из члана 63. став 4. у вези става 1. КЗ РС (Кривични закон Републике Србије) на штету подносиоца уставне жалбе Мирзе Макеље дана 3. марта 2000. године, а против осумњиченог К.С. и због постојања основане сумње да би извршио кривично дело тешке телесне повреде из члана 53. став 1. КЗ РС на штету подносиоца уставне жалбе. Током трајања истражног поступка, према окривљеном К.С. је одређен притвор у смислу одредбе члана 191. став 2. тачка 1. ЗКП (Законик о кривичном поступку), јер се налазио у бегству. Након спроведене истраге, Општинско јавно тужилаштво је против истих лица подигло оптужницу 21. децембра 2000. године због наведених кривичних дела.
Пред истим судом против К.С. вођен је још један кривични поступак по оптужници Општинског јавног тужилаштва у Новом Пазару Кт. 125/99 од 5. новембра 1999. године, због кривичног дела насилничког понашања из члана 220. став 2. КЗ РС, извршеног на штету малолетног општећеног Е.И. Окривљени К.С. је лишен слободе 26. августа 2003. године, те је на главном претресу одржаном 15. септембра 2003. године суд донео решење да се изврши здруживање списа предмета К. 358/03 и К. 364/03 (предмет у коме су окривљени К.С. и Ф.Т, а подносилац уставне жалбе оштећени), након чега је извршено раздвајање поступка у односу на Ф.Т. Саслушан је окривљени и у доказном поступку саслушани су оштећени и сведоци и изведени остали докази. Подносилац уставне жалбе Мирза Макеља је изјавио да се придружује кривичном гоњењу и да истиче имовинскоправни захтев који не може да прецизира. Пресудом К. 358/03 од 16. септембра 2003. године окривљени К.С. је оглашен кривим због извршења једног кривичног дела насилничко понашање из члана 220. став 2. КЗ РС на штету малолетног Е.И, кривичног дела противправно лишење слободе из члана 63. став 4. у вези става 1. КЗ РС на штету подносиоца Мирзе Макеље и кривичног дела тешке телесне повреде из члана 53. став 1. КЗ РС на штету Мирзе Макеље. Осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од 8 месеци. Оштећени су упућени на грађанску парницу ради остваривања својих имовинскоправних захтева у смислу одредбе члана 206. став 2. у вези става 1. ЗКП. Пресуда је достављена тужиоцу, окривљеном, браниоцу и оштећенима. Пресудом Кж. 369/03 Окружни суд у Новом Пазару је 6. априла 2004. године одбио као неосноване жалбе тужиоца и браниоца и првостепну пресуду потврдио. Оштећени Макеља Мирза је ову пресуду примио 12. априла 2004. године.
У поступку који је пред Општинским судом у Новом Пазару вођен у предмету К. 194/07 против окривљеног Ф.Т, подносилац уставне жалбе је на главном претресу одржаном 19. јуна 2008. године изјавио да се придружује кривичном гоњењу и да истиче одштетни захтев који ће прецизирати у парници. Пресуда је донета 6. новембра 2008. године и окривљени Ф.Т. оглашен је кривим због извршења кривичног дела противправно лишење слободе из члана 132. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од четири месеца. На основу члана 206. став 2. ЗКП, оштећени Мирза Макеља упућен је на парницу ради остваривања свог имовинскоправног захтева јер подаци кривичног поступка нису пружали довољно основа за пресуђење о имовинско правном захтеву. На наведену пресуду нико од странака није изјавио жалбу, а подносиоцу уставне жалбе као оштећеном у овом кривичном поступку и његовом пуномоћнику пресуда није достављана.
4. Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) прописано је: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1. став 1.); да је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења и да онемогући сваку злоупотребу права која припадају лицима која учествују у поступку (члан 16. став 2.); да ако је оштећени поднео кривичну пријаву или је поднео предлог за остваривање имовинско правног захтева у кривичном поступку, сматраће се да је тиме поднео и предлог за гоњење (члан 54. став 2.); да се кривични поступак покреће по захтеву овлашћеног тужиоца, а за кривична дела за која се гони по службеној дужности овлашћени тужилац је јавни тужилац (члан 19. став 1. и 2.); да је странка тужилац и окривљени (члан 221. став 1. тачка 9)); да је оштећени лице чије је какво лично или имовинско право кривичним делом повређено или угрожено (члан 221. став 1. тачка 6)); да оштећени, између осталог, има право да у току истраге укаже на све чињенице и да предлаже доказе који су од важности за кривичну ствар и њихов имовинско правни захтев, а на главном претресу има право да предлаже доказе, поставља питања окривљеном, сведоцима и вештацима, да износи примедбе и објашњења у погледу његовог исказа и да даје друге изјаве и предлоге и има право да разматра списе и разгледа предмете који служе као доказ (члан 60. ст. 1, 2. и 3.); да оштећени, између осталог, има право да предузме, односно настави гоњење (члан 61. став 2.); између осталог да, оштећени може побијати пресуду само због одлуке суда о трошковима кривичног поступка (члан 364. став 4.); да ће се имовинскоправни захтев који је настао услед извршења кривичног дела расправити на предлог овлашћених лица у кривичном поступку ако се тиме не би знатно одуговлачио овај поступак и може се односити на накнаду штете, повраћај ствари или поништај одређеног правног посла (члан 201. ст. 1. и 2.); да у пресуди којом окривљеног оглашава кривим, ако подаци кривичног поступка не пружају поуздан основ ни за потпуно ни за делимично пресуђење, суд ће овлашћено лице упутити да имовинскоправни захтев у целини може да остварује у парничном поступку (члан 206. став 2.).
5. Уставни суд је, оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава и наведених одредаба Законика о кривичном поступку, утврдио да у поступку који је вођен пред Општинским судом у Новом Пазару није повређено уставно право подносиоца гарантовано овом одредбом.
Наиме, Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованом на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама и основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против неког лица. У том смислу, право на правично суђење се у кривичном поступку првенствено гарантује окривљеном, јер се о његовим правима и оптужбама против њега одлучује.
Полазећи од законских одредаба којима се уређује кривични поступак, Уставни суд сматра да је циљ вођења кривичног поступка да се утврди постојање кривичног дела и кривичне одговорности окривљеног, односно да се у односу на окривљеног расправи и одлучи о основаности сумње која је била разлог за покретање кривичног поступка, као и о оптужбама против њега, како би се обезбедило да нико невин не буде осуђен.
Међутим, оштећени, као лице чије је неко лично или имовинско право кривичним делом повређено или угрожено, иако није странка у кривичном поступку, свакако има интерес и право да извршилац кривичног дела буде оглашен кривим и осуђен у складу са законом, као и право на накнаду материјалне или нематеријалне штете, повраћај ствари и поништај правног посла. У вези са остваривањем овог права, Законик о кривичном поступку, с једне стране, прописује право оштећеног да у току поступка укаже на чињенице и доказе, да поставља питања окривљеном, сведоцима и вештацима, да износи примедбе у погледу њихових исказа и да даје друге изјаве и предлоге, да разматра списе и разгледа предмете који служе као доказ. Такође му је омогућено и да уместо јавног тужиоца предузме или настави кривично гоњење окривљеног. С друге стране, тужилац се стара о јавном интересу који не мора бити увек и интерес оштећеног, те оштећени у том смислу не може да утиче на правну квалификацију кривичног дела које се окривљеном ставља на терет, нити може да уместо јавног тужиоца изјави жалбу у случају када тужилац сматра да улагање жалбе није целисходно. У том смислу, оштећени има право да изјави жалбу на првостепену пресуду само због одлуке суда о трошковима кривичног поступка.
6. Како је Уставом утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (члан 18. став 3.), Уставни суд је следом наведеног, приликом оцене навода и доношења одлуке у овом уставносудском предмету имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру. Наиме, пракса Европског суда за људска права у примени члана 6. став 1. Европске конвенције о људским правима, који прописује да „...свако има право да...суд...у разумном року испита његов случај...ради утврђивања (својих) права и обавеза...“, је у погледу заштите права оштећеног еволуирала. У старијој пракси Европски суд је сматрао да „оштећени ужива заштиту процесних права као супсидијарни или приватни тужилац само тада када је његов имовинскоправни захтев предмет одлучивања у кривичном поступку“ (пресуда у предмету Acquaviva против Француске од 24. октобра 1995. године). Али, у новијој пракси, Европски суд за људска права је проширио досег права оштећеног на супсидијарни прогон. Иако и даље сматра да из одредбе члана 6. Конвенције не произлази самостално право оштећеног на кривично гоњење трећих лица, те да је оно неодвојиво од права на сатисфакцију за штету причињену кривичним делом, ипак сада признаје заштиту и таквог „несамосталног“ права на покретање кривичног поступка у случају када оштећени није кумулативно истакао одштетни захтев, ако му национално право даје право да сам гони учиниоца кривичног дела, а исход кривичног поступка је одлучан и за „спорно“ право на накнаду штете (пресуда у предмету Pieniążek против Пољске од 28. септембра 2004. године), односно у случају када је право оштећеног на кривично гоњење уско повезано са правом на накнаду штете у кривичном поступку (као на пример у француском праву), ако је кривични поступак одлучан за накнаду штете и оштећени се у кривичном поступку није јасно одрекао тог права (пресуда у предмету Perez против Француске од 12. фебруара 2004. године). Истовремено, Европски суд за људска права подсећа и на то да се прихватањем оваквог „новог приступа“, у складу са циљевима и сврхом Конвенције, ограничења процесних права из члана 6. став 1. Конвенције, морају рестриктивно тумачити (цитирана пресуда у предмету Perez против Француске).
7. Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој правној ствари, заснована на пракси и критеријумима међународних институција за заштиту људских права, потврђује да у конкретном случају није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року.
Ово из разлога што се, с једне стране, Уставом зајемченим правом на правично суђење гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованом на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама и основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против неког лица, те у том смислу, право на правично суђење у кривичном поступку првенствено гарантује окривљеном, јер се о његовим правима и оптужбама против њега одлучује. С друге стране, оштећени у кривичном поступку, посебно ако истиче имовинскоправни захтев, има правни интерес да се кривични поступак оконча у што краћем року како би се у том поступку донела одлука и о имовинскоправном захтеву, без обзира да ли ће имовинскоправни захтев бити расправљен у самом кривичном поступку или ће оштећени бити упућен на парницу ради његовог остваривања, с тим што тај свој захтев треба и да определи.
С обзиром на то да је у конкретном случају, подносилац уставне жалбе, као оштећени у кривичном поступку који се водио против окривљеног Ф.Т. изјавио да ће одштетни захтев прецизирати у парничном поступку, а да одштетни захтев није прецизирао ни у кривичном поступку који је окончан доношењем пресуде против окривљеног К.С. којом је подносилац уставне жалбе упућен ради остваривања свог имовинскоправног захтева на парницу још 2003. године, Уставни суд је утврдио да се у кривичном поступку није ни одлучивано о праву на накнаду штете подносиоца уставне жалбе. Из наведеног разлога, подносиоцу се не могу гарантовати ни процесна права из члана 32. став 1. Устава, па ни право на суђење у разумном року.
У односу на део уставне жалбе којим се као повређена права наводе право на слободу и безбедност и право на поступање с лицем лишеним слободе зајемчених одредбама чл. 27. и 28. Устава, као и право на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да ова права подносиоцу уставне жалбе као оштећеном у кривичном поступку никако нису ни могла бити повређена, а да подносилац повреду ових права везује за кривично дело које је било предмет кривичног поступка за које су окривљени оглашени кривим и осуђени, па је и у овом делу уставну жалбу одбио.
8. Стога је Уставни суд, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност, као и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Чланом 28. Устава зајемчено је да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности (став 1.) и да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе (став 2.).
Члан 32. став 1. Устава утврђује да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
С обзиром да су Уставом Републике Србије гарантована сва права и слободе која су зајемчена одредбама Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, па и права зајемчена чланом 3. Конвенције, Уставни суд је евентуалну повреду права на забрану мучења оцењивао у односу на одредбу члана 25. став 2. Устава. Наведеном одредбом јемчи се да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, у складу са одредбом члана 72. став 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник Републике Србије“, бр. 24/08 и 27/08), тражио од Општинског суда у Новом Пазару достављање на увид списа предмета К. 194/08 и након извршеног увида утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском поступку:
Општинско јавно тужилаштво у Новом Пазару је актом Кт. 125/00 од 07. марта 2000. године, поднело захтев за спровођење истраге против осумњичених К.С. и Ф.Т. због постојања основане сумње да би као саизвршиоци извршили кривично дело противправно лишење слободе из члана 63. став 4. у вези става 1. КЗ РС (Кривични закон Републике Србије) на штету подносиоца уставне жалбе Мирзе Макеље дана 3. марта 2000. године, а против осумњиченог К.С. и због постојања основане сумње да би извршио кривично дело тешке телесне повреде из члана 53. став 1. КЗ РС на штету подносиоца уставне жалбе. Током трајања истражног поступка, према окривљеном К.С. је одређен притвор у смислу одредбе члана 191. став 2. тачка 1. ЗКП (Законик о кривичном поступку), јер се налазио у бегству. Након спроведене истраге, Општинско јавно тужилаштво је против истих лица подигло оптужницу 21. децембра 2000. године због наведених кривичних дела.
Пред истим судом против К.С. вођен је још један кривични поступак по оптужници Општинског јавног тужилаштва у Новом Пазару Кт. 125/99 од 5. новембра 1999. године, због кривичног дела насилничког понашања из члана 220. став 2. КЗ РС, извршеног на штету малолетног општећеног Е.И. Окривљени К.С. је лишен слободе 26. августа 2003. године, те је на главном претресу одржаном 15. септембра 2003. године суд донео решење да се изврши здруживање списа предмета К. 358/03 и К. 364/03 (предмет у коме су окривљени К.С. и Ф.Т, а подносилац уставне жалбе оштећени), након чега је извршено раздвајање поступка у односу на Ф.Т. Саслушан је окривљени и у доказном поступку саслушани су оштећени и сведоци и изведени остали докази. Подносилац уставне жалбе Мирза Макеља је изјавио да се придружује кривичном гоњењу и да истиче имовинскоправни захтев који не може да прецизира. Пресудом К. 358/03 од 16. септембра 2003. године окривљени К.С. је оглашен кривим због извршења једног кривичног дела насилничко понашање из члана 220. став 2. КЗ РС на штету малолетног Е.И, кривичног дела противправно лишење слободе из члана 63. став 4. у вези става 1. КЗ РС на штету подносиоца Мирзе Макеље и кривичног дела тешке телесне повреде из члана 53. став 1. КЗ РС на штету Мирзе Макеље. Осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од 8 месеци. Оштећени су упућени на грађанску парницу ради остваривања својих имовинскоправних захтева у смислу одредбе члана 206. став 2. у вези става 1. ЗКП. Пресуда је достављена тужиоцу, окривљеном, браниоцу и оштећенима. Пресудом Кж. 369/03 Окружни суд у Новом Пазару је 6. априла 2004. године одбио као неосноване жалбе тужиоца и браниоца и првостепну пресуду потврдио. Оштећени Макеља Мирза је ову пресуду примио 12. априла 2004. године.
У поступку који је пред Општинским судом у Новом Пазару вођен у предмету К. 194/07 против окривљеног Ф.Т, подносилац уставне жалбе је на главном претресу одржаном 19. јуна 2008. године изјавио да се придружује кривичном гоњењу и да истиче одштетни захтев који ће прецизирати у парници. Пресуда је донета 6. новембра 2008. године и окривљени Ф.Т. оглашен је кривим због извршења кривичног дела противправно лишење слободе из члана 132. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од четири месеца. На основу члана 206. став 2. ЗКП, оштећени Мирза Макеља упућен је на парницу ради остваривања свог имовинскоправног захтева јер подаци кривичног поступка нису пружали довољно основа за пресуђење о имовинско правном захтеву. На наведену пресуду нико од странака није изјавио жалбу, а подносиоцу уставне жалбе као оштећеном у овом кривичном поступку и његовом пуномоћнику пресуда није достављана.
4. Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) прописано је: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1. став 1.); да је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења и да онемогући сваку злоупотребу права која припадају лицима која учествују у поступку (члан 16. став 2.); да ако је оштећени поднео кривичну пријаву или је поднео предлог за остваривање имовинско правног захтева у кривичном поступку, сматраће се да је тиме поднео и предлог за гоњење (члан 54. став 2.); да се кривични поступак покреће по захтеву овлашћеног тужиоца, а за кривична дела за која се гони по службеној дужности овлашћени тужилац је јавни тужилац (члан 19. став 1. и 2.); да је странка тужилац и окривљени (члан 221. став 1. тачка 9)); да је оштећени лице чије је какво лично или имовинско право кривичним делом повређено или угрожено (члан 221. став 1. тачка 6)); да оштећени, између осталог, има право да у току истраге укаже на све чињенице и да предлаже доказе који су од важности за кривичну ствар и њихов имовинско правни захтев, а на главном претресу има право да предлаже доказе, поставља питања окривљеном, сведоцима и вештацима, да износи примедбе и објашњења у погледу његовог исказа и да даје друге изјаве и предлоге и има право да разматра списе и разгледа предмете који служе као доказ (члан 60. ст. 1, 2. и 3.); да оштећени, између осталог, има право да предузме, односно настави гоњење (члан 61. став 2.); између осталог да, оштећени може побијати пресуду само због одлуке суда о трошковима кривичног поступка (члан 364. став 4.); да ће се имовинскоправни захтев који је настао услед извршења кривичног дела расправити на предлог овлашћених лица у кривичном поступку ако се тиме не би знатно одуговлачио овај поступак и може се односити на накнаду штете, повраћај ствари или поништај одређеног правног посла (члан 201. ст. 1. и 2.); да у пресуди којом окривљеног оглашава кривим, ако подаци кривичног поступка не пружају поуздан основ ни за потпуно ни за делимично пресуђење, суд ће овлашћено лице упутити да имовинскоправни захтев у целини може да остварује у парничном поступку (члан 206. став 2.).
5. Уставни суд је, оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава и наведених одредаба Законика о кривичном поступку, утврдио да у поступку који је вођен пред Општинским судом у Новом Пазару није повређено уставно право подносиоца гарантовано овом одредбом.
Наиме, Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованом на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама и основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против неког лица. У том смислу, право на правично суђење се у кривичном поступку првенствено гарантује окривљеном, јер се о његовим правима и оптужбама против њега одлучује.
Полазећи од законских одредаба којима се уређује кривични поступак, Уставни суд сматра да је циљ вођења кривичног поступка да се утврди постојање кривичног дела и кривичне одговорности окривљеног, односно да се у односу на окривљеног расправи и одлучи о основаности сумње која је била разлог за покретање кривичног поступка, као и о оптужбама против њега, како би се обезбедило да нико невин не буде осуђен.
Међутим, оштећени, као лице чије је неко лично или имовинско право кривичним делом повређено или угрожено, иако није странка у кривичном поступку, свакако има интерес и право да извршилац кривичног дела буде оглашен кривим и осуђен у складу са законом, као и право на накнаду материјалне или нематеријалне штете, повраћај ствари и поништај правног посла. У вези са остваривањем овог права, Законик о кривичном поступку, с једне стране, прописује право оштећеног да у току поступка укаже на чињенице и доказе, да поставља питања окривљеном, сведоцима и вештацима, да износи примедбе у погледу њихових исказа и да даје друге изјаве и предлоге, да разматра списе и разгледа предмете који служе као доказ. Такође му је омогућено и да уместо јавног тужиоца предузме или настави кривично гоњење окривљеног. С друге стране, тужилац се стара о јавном интересу који не мора бити увек и интерес оштећеног, те оштећени у том смислу не може да утиче на правну квалификацију кривичног дела које се окривљеном ставља на терет, нити може да уместо јавног тужиоца изјави жалбу у случају када тужилац сматра да улагање жалбе није целисходно. У том смислу, оштећени има право да изјави жалбу на првостепену пресуду само због одлуке суда о трошковима кривичног поступка.
6. Како је Уставом утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (члан 18. став 3.), Уставни суд је следом наведеног, приликом оцене навода и доношења одлуке у овом уставносудском предмету имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру. Наиме, пракса Европског суда за људска права у примени члана 6. став 1. Европске конвенције о људским правима, који прописује да „...свако има право да...суд...у разумном року испита његов случај...ради утврђивања (својих) права и обавеза...“, је у погледу заштите права оштећеног еволуирала. У старијој пракси Европски суд је сматрао да „оштећени ужива заштиту процесних права као супсидијарни или приватни тужилац само тада када је његов имовинскоправни захтев предмет одлучивања у кривичном поступку“ (пресуда у предмету Acquaviva против Француске од 24. октобра 1995. године). Али, у новијој пракси, Европски суд за људска права је проширио досег права оштећеног на супсидијарни прогон. Иако и даље сматра да из одредбе члана 6. Конвенције не произлази самостално право оштећеног на кривично гоњење трећих лица, те да је оно неодвојиво од права на сатисфакцију за штету причињену кривичним делом, ипак сада признаје заштиту и таквог „несамосталног“ права на покретање кривичног поступка у случају када оштећени није кумулативно истакао одштетни захтев, ако му национално право даје право да сам гони учиниоца кривичног дела, а исход кривичног поступка је одлучан и за „спорно“ право на накнаду штете (пресуда у предмету Pieniążek против Пољске од 28. септембра 2004. године), односно у случају када је право оштећеног на кривично гоњење уско повезано са правом на накнаду штете у кривичном поступку (као на пример у француском праву), ако је кривични поступак одлучан за накнаду штете и оштећени се у кривичном поступку није јасно одрекао тог права (пресуда у предмету Perez против Француске од 12. фебруара 2004. године). Истовремено, Европски суд за људска права подсећа и на то да се прихватањем оваквог „новог приступа“, у складу са циљевима и сврхом Конвенције, ограничења процесних права из члана 6. став 1. Конвенције, морају рестриктивно тумачити (цитирана пресуда у предмету Perez против Француске).
7. Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој правној ствари, заснована на пракси и критеријумима међународних институција за заштиту људских права, потврђује да у конкретном случају није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року.
Ово из разлога што се, с једне стране, Уставом зајемченим правом на правично суђење гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованом на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама и основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против неког лица, те у том смислу, право на правично суђење у кривичном поступку првенствено гарантује окривљеном, јер се о његовим правима и оптужбама против њега одлучује. С друге стране, оштећени у кривичном поступку, посебно ако истиче имовинскоправни захтев, има правни интерес да се кривични поступак оконча у што краћем року како би се у том поступку донела одлука и о имовинскоправном захтеву, без обзира да ли ће имовинскоправни захтев бити расправљен у самом кривичном поступку или ће оштећени бити упућен на парницу ради његовог остваривања, с тим што тај свој захтев треба и да определи.
С обзиром на то да је у конкретном случају, подносилац уставне жалбе, као оштећени у кривичном поступку који се водио против окривљеног Ф.Т. изјавио да ће одштетни захтев прецизирати у парничном поступку, а да одштетни захтев није прецизирао ни у кривичном поступку који је окончан доношењем пресуде против окривљеног К.С. којом је подносилац уставне жалбе упућен ради остваривања свог имовинскоправног захтева на парницу још 2003. године, Уставни суд је утврдио да се у кривичном поступку није ни одлучивано о праву на накнаду штете подносиоца уставне жалбе. Из наведеног разлога, подносиоцу се не могу гарантовати ни процесна права из члана 32. став 1. Устава, па ни право на суђење у разумном року.
У односу на део уставне жалбе којим се као повређена права наводе право на слободу и безбедност и право на поступање с лицем лишеним слободе зајемчених одредбама чл. 27. и 28. Устава, као и право на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да ова права подносиоцу уставне жалбе као оштећеном у кривичном поступку никако нису ни могла бити повређена, а да подносилац повреду ових права везује за кривично дело које је било предмет кривичног поступка за које су окривљени оглашени кривим и осуђени, па је и у овом делу уставну жалбу одбио.
8. Стога је Уставни суд, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић