PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-408/2008
Datum donošenja odluke: 09.07.2009
Ishod: Odluka o odbijanju
Pravna oblast: Krivično pravo
Član i stav Ustava: Član 25., Član 27., Član 28., Član 32. Stav 1.
Podnosilac: Mirza Makelja
Pojmovni registar:
Napomena: - није повређено право на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава, ни право на слободу и безбедност из члана 27. Устава, ни право на поступање с лицем лишеним слободе из члана 28. Устава, као ни право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава





Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirze Makelje iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. jula 2009. godine, doneo je

O D L U K U



Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mirze Makelje izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na slobodu i bezbednost, prava na postupanje s licem lišenim slobode i prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 27. stav 1, člana 28. st. 1. i 2. i člana 25. stav 2. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru K. 194/07.

O b r a z l o ž e nj e




1. Mirza Makelja iz Novog Pazara, podneo je 7. aprila 2008. godine i 3. oktobra 2008. godine, preko punomoćnika Mare H. Popović, advokata iz Novog Pazara, ustavnu žalbu, uređenu 22. aprila 2009. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u predmetu koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru K. 194/07. Kao povređena prava naveo je i pravo na slobodu i bezbednost i pravo na postupanje s licem lišenim slobode zajemčenih odredbama člana 27. stav 1. i člana 28. st. 1. i 2. Ustava, kao i pravo na zabranu mučenja iz člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 27. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, kao i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.
Članom 28. Ustava zajemčeno je da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti (stav 1.) i da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode (stav 2.).
Član 32. stav 1. Ustava utvrđuje da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
S obzirom da su Ustavom Republike Srbije garantovana sva prava i slobode koja su zajemčena odredbama Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, pa i prava zajemčena članom 3. Konvencije, Ustavni sud je eventualnu povredu prava na zabranu mučenja ocenjivao u odnosu na odredbu člana 25. stav 2. Ustava. Navedenom odredbom jemči se da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, u skladu sa odredbom člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 24/08 i 27/08), tražio od Opštinskog suda u Novom Pazaru dostavljanje na uvid spisa predmeta K. 194/08 i nakon izvršenog uvida utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:
Opštinsko javno tužilaštvo u Novom Pazaru je aktom Kt. 125/00 od 07. marta 2000. godine, podnelo zahtev za sprovođenje istrage protiv osumnjičenih K.S. i F.T. zbog postojanja osnovane sumnje da bi kao saizvršioci izvršili krivično delo protivpravno lišenje slobode iz člana 63. stav 4. u vezi stava 1. KZ RS (Krivični zakon Republike Srbije) na štetu podnosioca ustavne žalbe Mirze Makelje dana 3. marta 2000. godine, a protiv osumnjičenog K.S. i zbog postojanja osnovane sumnje da bi izvršio krivično delo teške telesne povrede iz člana 53. stav 1. KZ RS na štetu podnosioca ustavne žalbe. Tokom trajanja istražnog postupka, prema okrivljenom K.S. je određen pritvor u smislu odredbe člana 191. stav 2. tačka 1. ZKP (Zakonik o krivičnom postupku), jer se nalazio u begstvu. Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo je protiv istih lica podiglo optužnicu 21. decembra 2000. godine zbog navedenih krivičnih dela.
Pred istim sudom protiv K.S. vođen je još jedan krivični postupak po optužnici Opštinskog javnog tužilaštva u Novom Pazaru Kt. 125/99 od 5. novembra 1999. godine, zbog krivičnog dela nasilničkog ponašanja iz člana 220. stav 2. KZ RS, izvršenog na štetu maloletnog opštećenog E.I. Okrivljeni K.S. je lišen slobode 26. avgusta 2003. godine, te je na glavnom pretresu održanom 15. septembra 2003. godine sud doneo rešenje da se izvrši združivanje spisa predmeta K. 358/03 i K. 364/03 (predmet u kome su okrivljeni K.S. i F.T, a podnosilac ustavne žalbe oštećeni), nakon čega je izvršeno razdvajanje postupka u odnosu na F.T. Saslušan je okrivljeni i u dokaznom postupku saslušani su oštećeni i svedoci i izvedeni ostali dokazi. Podnosilac ustavne žalbe Mirza Makelja je izjavio da se pridružuje krivičnom gonjenju i da ističe imovinskopravni zahtev koji ne može da precizira. Presudom K. 358/03 od 16. septembra 2003. godine okrivljeni K.S. je oglašen krivim zbog izvršenja jednog krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 220. stav 2. KZ RS na štetu maloletnog E.I, krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 63. stav 4. u vezi stava 1. KZ RS na štetu podnosioca Mirze Makelje i krivičnog dela teške telesne povrede iz člana 53. stav 1. KZ RS na štetu Mirze Makelje. Osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 8 meseci. Oštećeni su upućeni na građansku parnicu radi ostvarivanja svojih imovinskopravnih zahteva u smislu odredbe člana 206. stav 2. u vezi stava 1. ZKP. Presuda je dostavljena tužiocu, okrivljenom, braniocu i oštećenima. Presudom Kž. 369/03 Okružni sud u Novom Pazaru je 6. aprila 2004. godine odbio kao neosnovane žalbe tužioca i branioca i prvostepnu presudu potvrdio. Oštećeni Makelja Mirza je ovu presudu primio 12. aprila 2004. godine.
U postupku koji je pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru vođen u predmetu K. 194/07 protiv okrivljenog F.T, podnosilac ustavne žalbe je na glavnom pretresu održanom 19. juna 2008. godine izjavio da se pridružuje krivičnom gonjenju i da ističe odštetni zahtev koji će precizirati u parnici. Presuda je doneta 6. novembra 2008. godine i okrivljeni F.T. oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 132. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od četiri meseca. Na osnovu člana 206. stav 2. ZKP, oštećeni Mirza Makelja upućen je na parnicu radi ostvarivanja svog imovinskopravnog zahteva jer podaci krivičnog postupka nisu pružali dovoljno osnova za presuđenje o imovinsko pravnom zahtevu. Na navedenu presudu niko od stranaka nije izjavio žalbu, a podnosiocu ustavne žalbe kao oštećenom u ovom krivičnom postupku i njegovom punomoćniku presuda nije dostavljana.
4. Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07) propisano je: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1. stav 1.); da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku (član 16. stav 2.); da ako je oštećeni podneo krivičnu prijavu ili je podneo predlog za ostvarivanje imovinsko pravnog zahteva u krivičnom postupku, smatraće se da je time podneo i predlog za gonjenje (član 54. stav 2.); da se krivični postupak pokreće po zahtevu ovlašćenog tužioca, a za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti ovlašćeni tužilac je javni tužilac (član 19. stav 1. i 2.); da je stranka tužilac i okrivljeni (član 221. stav 1. tačka 9)); da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo (član 221. stav 1. tačka 6)); da oštećeni, između ostalog, ima pravo da u toku istrage ukaže na sve činjenice i da predlaže dokaze koji su od važnosti za krivičnu stvar i njihov imovinsko pravni zahtev, a na glavnom pretresu ima pravo da predlaže dokaze, postavlja pitanja okrivljenom, svedocima i veštacima, da iznosi primedbe i objašnjenja u pogledu njegovog iskaza i da daje druge izjave i predloge i ima pravo da razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz (član 60. st. 1, 2. i 3.); da oštećeni, između ostalog, ima pravo da preduzme, odnosno nastavi gonjenje (član 61. stav 2.); između ostalog da, oštećeni može pobijati presudu samo zbog odluke suda o troškovima krivičnog postupka (član 364. stav 4.); da će se imovinskopravni zahtev koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela raspraviti na predlog ovlašćenih lica u krivičnom postupku ako se time ne bi znatno odugovlačio ovaj postupak i može se odnositi na naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla (član 201. st. 1. i 2.); da u presudi kojom okrivljenog oglašava krivim, ako podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno ni za delimično presuđenje, sud će ovlašćeno lice uputiti da imovinskopravni zahtev u celini može da ostvaruje u parničnom postupku (član 206. stav 2.).
5. Ustavni sud je, ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava i navedenih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, utvrdio da u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru nije povređeno ustavno pravo podnosioca garantovano ovom odredbom.
Naime, Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanom na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama i osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv nekog lica. U tom smislu, pravo na pravično suđenje se u krivičnom postupku prvenstveno garantuje okrivljenom, jer se o njegovim pravima i optužbama protiv njega odlučuje.
Polazeći od zakonskih odredaba kojima se uređuje krivični postupak, Ustavni sud smatra da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i o optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen.
Međutim, oštećeni, kao lice čije je neko lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo, iako nije stranka u krivičnom postupku, svakako ima interes i pravo da izvršilac krivičnog dela bude oglašen krivim i osuđen u skladu sa zakonom, kao i pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete, povraćaj stvari i poništaj pravnog posla. U vezi sa ostvarivanjem ovog prava, Zakonik o krivičnom postupku, s jedne strane, propisuje pravo oštećenog da u toku postupka ukaže na činjenice i dokaze, da postavlja pitanja okrivljenom, svedocima i veštacima, da iznosi primedbe u pogledu njihovih iskaza i da daje druge izjave i predloge, da razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz. Takođe mu je omogućeno i da umesto javnog tužioca preduzme ili nastavi krivično gonjenje okrivljenog. S druge strane, tužilac se stara o javnom interesu koji ne mora biti uvek i interes oštećenog, te oštećeni u tom smislu ne može da utiče na pravnu kvalifikaciju krivičnog dela koje se okrivljenom stavlja na teret, niti može da umesto javnog tužioca izjavi žalbu u slučaju kada tužilac smatra da ulaganje žalbe nije celishodno. U tom smislu, oštećeni ima pravo da izjavi žalbu na prvostepenu presudu samo zbog odluke suda o troškovima krivičnog postupka.
6. Kako je Ustavom utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3.), Ustavni sud je sledom navedenog, prilikom ocene navoda i donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Naime, praksa Evropskog suda za ljudska prava u primeni člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji propisuje da „...svako ima pravo da...sud...u razumnom roku ispita njegov slučaj...radi utvrđivanja (svojih) prava i obaveza...“, je u pogledu zaštite prava oštećenog evoluirala. U starijoj praksi Evropski sud je smatrao da „oštećeni uživa zaštitu procesnih prava kao supsidijarni ili privatni tužilac samo tada kada je njegov imovinskopravni zahtev predmet odlučivanja u krivičnom postupku“ (presuda u predmetu Acquaviva protiv Francuske od 24. oktobra 1995. godine). Ali, u novijoj praksi, Evropski sud za ljudska prava je proširio doseg prava oštećenog na supsidijarni progon. Iako i dalje smatra da iz odredbe člana 6. Konvencije ne proizlazi samostalno pravo oštećenog na krivično gonjenje trećih lica, te da je ono neodvojivo od prava na satisfakciju za štetu pričinjenu krivičnim delom, ipak sada priznaje zaštitu i takvog „nesamostalnog“ prava na pokretanje krivičnog postupka u slučaju kada oštećeni nije kumulativno istakao odštetni zahtev, ako mu nacionalno pravo daje pravo da sam goni učinioca krivičnog dela, a ishod krivičnog postupka je odlučan i za „sporno“ pravo na naknadu štete (presuda u predmetu Pieniążek protiv Poljske od 28. septembra 2004. godine), odnosno u slučaju kada je pravo oštećenog na krivično gonjenje usko povezano sa pravom na naknadu štete u krivičnom postupku (kao na primer u francuskom pravu), ako je krivični postupak odlučan za naknadu štete i oštećeni se u krivičnom postupku nije jasno odrekao tog prava (presuda u predmetu Perez protiv Francuske od 12. februara 2004. godine). Istovremeno, Evropski sud za ljudska prava podseća i na to da se prihvatanjem ovakvog „novog pristupa“, u skladu sa ciljevima i svrhom Konvencije, ograničenja procesnih prava iz člana 6. stav 1. Konvencije, moraju restriktivno tumačiti (citirana presuda u predmetu Perez protiv Francuske).
7. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da u konkretnom slučaju nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.
Ovo iz razloga što se, s jedne strane, Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanom na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama i osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv nekog lica, te u tom smislu, pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku prvenstveno garantuje okrivljenom, jer se o njegovim pravima i optužbama protiv njega odlučuje. S druge strane, oštećeni u krivičnom postupku, posebno ako ističe imovinskopravni zahtev, ima pravni interes da se krivični postupak okonča u što kraćem roku kako bi se u tom postupku donela odluka i o imovinskopravnom zahtevu, bez obzira da li će imovinskopravni zahtev biti raspravljen u samom krivičnom postupku ili će oštećeni biti upućen na parnicu radi njegovog ostvarivanja, s tim što taj svoj zahtev treba i da opredeli.
S obzirom na to da je u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe, kao oštećeni u krivičnom postupku koji se vodio protiv okrivljenog F.T. izjavio da će odštetni zahtev precizirati u parničnom postupku, a da odštetni zahtev nije precizirao ni u krivičnom postupku koji je okončan donošenjem presude protiv okrivljenog K.S. kojom je podnosilac ustavne žalbe upućen radi ostvarivanja svog imovinskopravnog zahteva na parnicu još 2003. godine, Ustavni sud je utvrdio da se u krivičnom postupku nije ni odlučivano o pravu na naknadu štete podnosioca ustavne žalbe. Iz navedenog razloga, podnosiocu se ne mogu garantovati ni procesna prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pa ni pravo na suđenje u razumnom roku.
U odnosu na deo ustavne žalbe kojim se kao povređena prava navode pravo na slobodu i bezbednost i pravo na postupanje s licem lišenim slobode zajemčenih odredbama čl. 27. i 28. Ustava, kao i pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ova prava podnosiocu ustavne žalbe kao oštećenom u krivičnom postupku nikako nisu ni mogla biti povređena, a da podnosilac povredu ovih prava vezuje za krivično delo koje je bilo predmet krivičnog postupka za koje su okrivljeni oglašeni krivim i osuđeni, pa je i u ovom delu ustavnu žalbu odbio.
8. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 


• Na vrh stranice