Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Бинчa Џикова из Сомбора, на основу члана 167. тачка 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. априла 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Бинчa Џикова и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Сомбору у предмету П1. 2134/02 , затим П1. 386/04, а касније пред Основним судом у Сомбору у предмету П1. 10/10, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе .
3. Усваја се уставна жалба Бинча Џикова и утврђује да је пресуд ом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 733/11 од 2. новембра 2011. године повре ђено прав о подносиоца уставне жалбе на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
4. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 733/11 од 2. новембра 2011. године и одређује да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Сомбору П1. 10/10 од 23. децембра 2010. године .
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе .
3. Усваја се уставна жалба Бинча Џикова и утврђује да је пресуд ом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 733/11 од 2. новембра 2011. године повре ђено прав о подносиоца уставне жалбе на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
4. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 733/11 од 2. новембра 2011. године и одређује да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Сомбору П1. 10/10 од 23. децембра 2010. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Бинчо Џиков из Сомбора је 2. фебруара 2012. године, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 733/11 од 2. новембра 2011. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, такође зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Сомбору у предметима П1. 2134/02 и П1. 386/04, а касније пред Основним судом у Сомбору у предмету П1. 10/10.
Подносилац у уставној жалб и нав оди да је 6. децембра 2002. године Општинском суду у Сомбору поднео тужбу ради поништаја решења туженог Народног позоришта у Сомбору, којим му је изречена мера престанка радног односа и ради накнаде штете због незаконитог отказа. Поступак је правноснажно окончан оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 733/11 од 2. новембра 2011. године и према томе трајао је скоро десет година, што је изван сваког оправданог и прихватљивог рока. Сматра да му је грубо повређено право на суђење у разумном року и тврди да он ни једном својом радњом није допринео дужини трајања поступка. Доношењем другостепене пресуде ускраћено му је право на правично суђењe, односно да се о његовом праву расправи и одлучи у законито спроведеном поступку, сходно одредби из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, како у погледу одлуке о главној ствари, тако и у погледу одлуке о трошковима парничног поступка, с обзиром на то да Апелациони суд у Новом Саду приликом доношења оспорене пресуде није узео у обзир да је подносилац успео у спору у делу захтева који се односи на поништај решења туженог о престанку радног односа. Сматра да од суда није добио законом предвиђену заштиту, која би уз доказе који су изведени у току поступка морала довести до усвајања његовог тужбеног захтева. Предложио је да Уставни суд утврди да су му доношењем оспорене пресуде и неоправдано дугим трајањем поступка повређена наведена права зајемчена Уставом Републике Србије, због чега захтева поништај оспорене другостепене пресуде и накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Према члану 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), уставна жалба може се изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу извршеног увида у списе парничног предмета Основног суда у Сомбору П1. 10/10 и оспорену одлуку , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари.
Тужилац Бинчо Џиков из Сомбора поднео је тужбу Општинском суду у Сомбору 6. децембра 2002. године, ради поништаја решења туженог Народног позоришта у Сомбору број 180/2002 од 27. новембра 2002. године, којим му је отказан уговор о раду и ради исплате накнаде штете због незаконитог отказа. Предмет је добио број П1. 2134/02 и додељен је у рад судији М.Д. Након пријема тужбе, прво рочиште за главну расправу одржано је 10. јула 2003. године, с обзиром на то да су претходна два рочишта одложена, једно посебним решењем суда, без навођења разлога, а друго на молбу туженог. На рочишту за главну расправу одржаном 16. септембра 2003. године, суд је након саслушања сведока А.Ч. и читања писмених доказа приложених уз тужбу и од стране пуномоћника туженог, у одсуству пуномоћнице тужиоца, главну расправу закључио. Пресуда П1. 2134/02 од 16. септембра 2003. године, којом је одбијен тужбени захтев тужиоца у целости и исти обавезан да туженом надокнади трошкове поступка у износу од 6.000,00 динара, уручена је пуномоћницима парничних странака 30. септембра 2003. године. По жалби пуномоћнице тужиоца, коју је поднела 7. октобра 2003. године, Окружни суд у Сомбору донео је решење Гж. 908/03 од 11. маја 2004. године, којим је пресуду Општинског суда у Сомбору П1. 2134/02 од 16. септембра 2003. године укинуо и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. Решење Окружног суда у Сомбору од 11. маја 2004. године је пуномоћнику туженог уручено 5. јула 2004. године, а пуномоћници тужиоца 8. јула 2004. године. Након враћања на поновни поступак, предмет је добио ознаку П1. 3 86/04 и додељен је новом судији С .В. Од враћања предмета на поновни поступак, до наредног пресуђења, одржано је десет рочишта за главну расправу, док десет рочишта није одржано због спречености поступајућег судије и недоласка појединих сведока, као и представника туженог, који је требало да буде саслушан у својству парничне странке. У овом периоду је, такође, у три наврата долазило до промене поступајућег председника судског већа, без одговарајуће одлуке у списима предмета (на рочишту од 13. септембра 2005. године, предмет је преузела судија С .К, на рочишту од 23. фебруара 2006. године судија М.К, а на рочишту од 26. јуна 2007. године судија М.Д.). Дана 19. јуна 2008. године, Општински суд у Сомбору је донео пресуду П1. 386/04 којом је одбио тужбени захтев тужиоца у целости, како у погледу траженог поништаја решења туженог о отказу уговора о раду, тако и у погледу накнаде штете на име изгубљене зараде и других примања за период од 27. новембра 2002. до 7. новембра 2006. године, у износу од 1.724.037,82 динара, уз обавезу уплате припадајућих доприноса за ПИО за исти период и тужиоца обавезао да туженом надокнади трошкове поступка у износу од 160.250,00 динара. Ова пресуда уручена је пуномоћници туженог 17. септембра 2008. године, а пуномоћници тужиоца 24. септембра 2008. године, која је изјав ила жалбу 2. октобра 2008. године. Окружни суд у Сомбору донео је пресуду Гж1. 1581/08 од 27. фебруара 2009. године, којо м је пресуду Општинског суда у Сомбору П1. 386/04 од 19. јуна 2008. године потврдио, одбијајући жалбу тужиоца. Пресуда Окружног суда у Сомбору Гж1. 1581/08 од 27. фебруара 2009. године пуномоћници туженог уручена је 7. маја 2009. године, а пуномоћници тужиоца 2. јуна 2009. године, која је 1. јула 2009. године изјавила ревизију против ове пресуде, коју је преда ла Општинском суду у Сомбору. Општински суд у Сомбору, преко Окружног суда у Сомбору, достав ио је списе парничног предмета Врховном суду Србије 28. августа 2009. године, који је о ревизији одлучио 18. новембра 2009. године, пресудом Рев. II 1189/09, којом је преиначио пресуду Окружног суда у Сомбору Гж1. 1581/08 од 27. фебруара 2009. године и пресуду Општинског суда у Сомбору П1. 386/04 од 19. јуна 2008. године и поништ ио решење туженог број 180/2002 од 27. новембра 2002. године, а у делу у коме је одбијен тужбени захтев тужиоца за накнаду штете и уплату доприноса за ПИО, као и у погледу одлуке о трошковима парничног поступка, наведене одлуке је укинуо и предмет вра тио на поновно суђење. Предмет је враћен на поновни поступак Основном суду у Сомбору, где је добио ознаку П1. 10/10, уз додељивање у рад судији Нади Фридрих, која је прво рочиште заказала за 11. март 2010. године. До доношења пресуде Основног суда у Сомбору П1. 10/10 од 23. децембра 2010. године, којо м је усвојен преостали тужбени захтев тужиоца у целости и тужени обавезан да тужиоцу на име накнаде штете због изгубљене зараде и других примања за период од 27. новембра 2002. до 7. новембра 2006. године исплати износ од 1.724.037,82 динара, са затезном каматом почев од 6. децембра 2002. године, као дана подношења тужбе, па до коначне исплате, уз обавезу туженог да за тужиоца уплати припадајуће доприносе за ПИО за исти период, те да тужиоцу надокнади трошкове поступка у износу од 440.000,00 динара, одржано је четири рочишта, док три рочишта нису одржана због непостојања процесних претпоставки. Пресуда Основног суда у Сомбору од 23. децембра 2010. године уручена је пуномоћници тужиоца 21. фебруара 2011. године, а пуномоћници туженог 2. фебруара 2011. године, која је изјавила жалбу дана 7. фебруара 2011. године. Апелациони суд у Новом Саду, коме је спис парничног предмета од стране Основног суда у Сомбору прослеђен 18. марта 2011. године, отворио је расправу у другостепеном поступку и на рочишту одржаном 2. новембра 2011. године извео је доказ саслушањем тужиоца, као и читањем свих изведених доказа у току поступка. Тај суд је донео оспорену пресуду Гж1. 733/11 од 2. новембра 2011. године, којом је пресуду Основног суда у Сомбору П1. 10/10 од 23. децембра 2010. године преиначио, усвајањем жалбе туженог и одбио у целости тужбени захтев тужиоца, кога је обавезао да туженом надокнади трошкове парничног поступка у износу од 239.812,50 динара. Ова пресуда пуномоћници тужиоца уручена је 11. јануара 2012. године.
У образложењу оспорене пресуде се, између осталог, наводи: да је другостепени суд прихватио исказе сведока А.Ч, Д.П, М.К, Б.К, С.Т, С.А. и Н.Ђ, који су потврдили да је у сарадњи са тужиоцем, овде подносиоцем уставне жалбе, било проблема око припреме декора за представе, његове сарадње са сценографом и са координирањем рада у циљу припремања представа, о чему су имали непосредна сазнања; да су чланом 59. Закона о радним односима у државним органима регулисане теже повреде радних дужности, између осталих , и неизврашавање или несавесно, неблаговремено или немарно вршење радних и других обавеза (тачка 1.) и понављање лакших повреда радних обавеза (тачка 14.) ; да је према становишту ревизијског суда приликом оцене да ли тужилац има право на накнаду штете и у којој висини, потребно утврдити да ли је понашање које је тужиоцу стављено на терет представљало повреду радне обавезе за коју би он био одговоран, с обзиром на то да право на накнаду штете не даје свака незаконита одлука о престанку радног односа, већ само онда када је запослени штету претрпео не својом кривицом, већ кривицом послодавца (члан 154. став 1. Закона о облигационим односима); да се из утврђених чињеница може закључити да је понашање тужиоца које му је стављено на терет представља ло тежу повреду радне обавезе из члана 59. став 1. тачка 1. Закона о радним односима у државним органима, те да нема одговорности туженог за насталу штету по основу изгубљене зараде, на основу члана 154. став 1. Закона о облигационим односима.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се подносилац у уставној жалби позива, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 10. Закона о парничном поступку („Службени гласник СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и „Службени гласник СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је важио у време подношења тужбе, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припада у поступку.
Законом о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09 и 36/11), који се примењивао до окончања оспореног судског поступка, прописано је: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, да је суд дужан да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да се пресуда мора писмено израдити у року од осам дана од доношења, те да у сложенијим предметима суд може одложити писмену израду пресуде за још 15 дана (члан 341. став 1.). Одредбама члана 149. истог закона прописано је: да странка која у целини изгуби парницу дужна је да противној странци накнади трошкове (став 1.); да ако странка делимично успе у парници, суд може с обзиром на постигнути успех одредити да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка накнади другој сразмеран део трошкова (став 2.); да суд може одлучити да једна странка накнади све трошкове које је противна странка имала ако противна странка није успела само у сразмерно незнатном делу свог захтева, а због тог дела нису настали посебни трошкови (став 3.).
Одредбом члана 1. став 3. Закона о радним односима у државним органима ("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 и 49/05) прописано је да се на запослене у државним органима и изабрана , односно постављена лица примењују прописи о радним односима у погледу оних пр ава, обавеза и одговорности који законом нису посебно уређени.
У овој уставносудској ствари од значаја су одредбе Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који је био на снази у време подношења тужбе и одговарајуће одредбе важећег Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09). Члан 108. раније важећег Закона о раду је прописивао: да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, запослени има право да се врати на рад, ако то захтева (став 1.); да је поред враћања на рад из става 1. овог члана, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту или уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање (став 2.); да се накнада штете из става 2. овог члана умањује за износ прихода које је запослени остварио по било ком основу, по престанку радног односа (став 3 .). О дредбама члана 121. било је пр едвиђено: да против одлуке којом је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени или синдикат ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом (став 1.); да је рок за покретање спора 15 дана од дана достављања одлуке, односно сазнања за повреду права (став 2 .); да се спор из става 1. овог члана правноснажно окончава пред надлежним судом у року од шест месеци од дана покретања спора (став 3.). Члан 191. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09), између осталог, прописује: да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад, ако запослени то захтева (став 1.); да је поред враћања на рад, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање (став 2 .); да се накнада штете умањује за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа (став 3.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је овај радни спор покренут 6. децембра 2002. године, подношењем тужбе Општинском суду у Сомбору и да је окончан оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 733/11 од 2. новембра 2011. године, која је пуномоћници тужиоца уручена 11. јануара 2012. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене да ли се досадашње трајање поступка може сматрати разумним или не, узме у обзир целокупан период од подношења тужбе до доношења другостепене пресуде .
У том смислу, Уставни суд је утврдио да је ова парница трајала девет година, што само по себи указује на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, приликом утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд полази од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја предметног права за подносиоца, те је и у овом случају испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да је у овом предмету било сложенијих чињеничних питања која су захтевала обимнији доказни поступак саслушањем већег броја сведока (неких и више пута), али да она нису била такве природе да би представљала оправдан разлог за тако дуго трајање парнице. Сама суштина и природа спора стављена у пропорционалну везу са дужином трајања поступка показује да предмет спора ипак није могао да представља оправдање за деветогодишње трајање предметне парнице.
У погледу значаја предмета спора, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да суд о његовим захтевима одлучи у оквиру стандарда разумног рока, који је у погледу спорова из радног односа био посебно прописан одредбом члана 122. став 3. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), временским ограничавањем трајања ове врсте спора.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нашао да подносилац није допринео продужавању трајања парничног поступка, будући да је само једно рочиште одложено на његов предлог, док је највећи број сведока саслушан на предлог тужене стране.
По оцени Уставног суда, дугом трајању поступка искључиво је допринело неделотворно поступање првостепеног суда који је у одређеним периодима испољио недовољну ефикасност у предузимању процесних радњи. Овде се нарочито има у виду: да је прво рочиште за главну расправу, након пријема тужбе, одржано после седам месеци; да је првостепени суд први пут пресудио за непуних годину дана од дана пријема тужбе, а да претходно није извео све предложене доказе; да је након враћања предмета на поновни поступак, па до поновног пресуђења, заказано 20 рочишта за главну расправу, од којих чак десет није одржано, због спречености поступајућег судије, недоласка сведока, као и представника туженог, који је требало да буде саслушан у својству парничне странке; писмени отправак пресуде П1. 386/04 од 19. јуна 2008. године израђен је три месеца након доношења пресуде; у току поступка је до промене поступајућег председника већа првостепеног суда долазило шест пута, што је , по налажењу Суда, додатно утицало на ефикасност у поступању.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Сомбору у предмету П1. 2134/02 , затим П1. 386/04, а касније пред Основним судом у Сомбору у предмету П1. 10/10, повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац повреду наведеног уставног права заснива на тврдњи да је Апелациони суд у Новом Саду у оспорено ј пресуд и Гж1. 733/11 од 2. новембра 2011. године погрешно оценио садржину појединих изведених доказа, што је резултирало погрешно утврђеним чињеничним стањем и према томе доношењем одлуке на његову штету. Поред тога, подносилац указује да је Апелациони суд у Новом Саду погрешно применио одредбу члана 149. Закона о парничном поступку, с обзиром на то да га је обавезао да туженом плати трошкове поступка, не обазирући се на чињеницу да је он успео у овом спору по питању поништаја решења туженог о отказу уговора о раду.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. Устава, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
По схватању Уставног суда, интенциј а законодавца приликом прописивања права запосленог на накнаду штете због незаконитог отказа, како у раније важећем Закону о раду (члан 108.) , тако и у важећем Закону о раду (члан 191.) , била је да само постојање правноснажне судске одлуке којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос аутоматски даје право на накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која том запосленом припадају по закону, општем акту и уговору о раду, уз уплату припадајућих доприноса за обавезно социјално осигурање . При томе, и један и други закон изричито прописују услов е под којима се висина накнад е штете може умањити (приходи остварени након престанка радног односа). С тим у вези, Уставни суд указује да приликом одлучивања о захтеву запосленог за накнаду штете због незаконитог отказа треба имати у виду да је Закон о раду у том погледу lex specialis у односу на Закон о облигационим односима и у својим одредбама које регулишу права запосленог поводом незаконитог отказа не садржи одредницу , нити пак упућујућу норму о сходној примени Закона о облигационим односима , односно његових правила о деликтној одговорности.
Уставни суд констатује да се другостепени суд у оспореној пресуди позива на ста новиште Врховног суда Србије из пресуде Рев. II 1189/09 од 18. новембра 2009. године о услов има под којима би подносилац уставне жалбе имао право на накнаду штете због незаконитог отказа . Конкретно, према схватању Апелационог суда у Новом Саду, које се наслања на поменуто становиште ревизијског суда , приликом оцене да ли тужилац има право на накнаду штете и у којој висини, треба утврдити да ли је понашање које је тужиоцу стављено на терет представљало повреду радне обавезе за коју би он био одговоран, јер право на накнаду штете не даје свака незаконита одлука о престанку радног односа, већ само онда када је запослени штету претрпео не својом кривицом, већ кривицом послодавца. Полазећи од оваквог става, Апелациони суд у Новом Саду се уопште није позвао на поменуте одредбе Закона о раду, већ је оспорену одлуку утемељио искључиво на општим правилима о деликтној одговорности (члан 154. став 1. Закона о облигационим односима). Уставни суд констатује да се тиме искључује примен а специјалних норми о правима запосленог поводом незаконитог отказа, које су садржане у одредбама Закона о раду , због чега поменуто тумачење другостепеног суда сматра уставноправно неприхватљивим и налази да је у конкретном случају материјално прав о произвољно примењено на штету подносиоца уставне жалбе. Стога је Уставни суд је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу усвојио и одлучио као у тачки 3. изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права, у овом случају, оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања предметног парничног поступка, као и објективне тешкоће које су допринеле продужавању овог парничног поступка. Уставни суд сматра да наведени износ представља адекватну и правичну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неажурног поступања надлежних судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду економско-социјалне прилике у Републици Србији, праксу овога суда и Европског суда за људска права у сличним случајевима, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Имајући у виду да је у конкретном случају дошло до произвољн е примен е права на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да су последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде и одређивањем да Апелацион и суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Сомбору П1. 10/10 од 23. децембра 2010. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучено као у тачки 4. изреке.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалб и нав оди да је 6. децембра 2002. године Општинском суду у Сомбору поднео тужбу ради поништаја решења туженог Народног позоришта у Сомбору, којим му је изречена мера престанка радног односа и ради накнаде штете због незаконитог отказа. Поступак је правноснажно окончан оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 733/11 од 2. новембра 2011. године и према томе трајао је скоро десет година, што је изван сваког оправданог и прихватљивог рока. Сматра да му је грубо повређено право на суђење у разумном року и тврди да он ни једном својом радњом није допринео дужини трајања поступка. Доношењем другостепене пресуде ускраћено му је право на правично суђењe, односно да се о његовом праву расправи и одлучи у законито спроведеном поступку, сходно одредби из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, како у погледу одлуке о главној ствари, тако и у погледу одлуке о трошковима парничног поступка, с обзиром на то да Апелациони суд у Новом Саду приликом доношења оспорене пресуде није узео у обзир да је подносилац успео у спору у делу захтева који се односи на поништај решења туженог о престанку радног односа. Сматра да од суда није добио законом предвиђену заштиту, која би уз доказе који су изведени у току поступка морала довести до усвајања његовог тужбеног захтева. Предложио је да Уставни суд утврди да су му доношењем оспорене пресуде и неоправдано дугим трајањем поступка повређена наведена права зајемчена Уставом Републике Србије, због чега захтева поништај оспорене другостепене пресуде и накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Према члану 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), уставна жалба може се изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу извршеног увида у списе парничног предмета Основног суда у Сомбору П1. 10/10 и оспорену одлуку , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари.
Тужилац Бинчо Џиков из Сомбора поднео је тужбу Општинском суду у Сомбору 6. децембра 2002. године, ради поништаја решења туженог Народног позоришта у Сомбору број 180/2002 од 27. новембра 2002. године, којим му је отказан уговор о раду и ради исплате накнаде штете због незаконитог отказа. Предмет је добио број П1. 2134/02 и додељен је у рад судији М.Д. Након пријема тужбе, прво рочиште за главну расправу одржано је 10. јула 2003. године, с обзиром на то да су претходна два рочишта одложена, једно посебним решењем суда, без навођења разлога, а друго на молбу туженог. На рочишту за главну расправу одржаном 16. септембра 2003. године, суд је након саслушања сведока А.Ч. и читања писмених доказа приложених уз тужбу и од стране пуномоћника туженог, у одсуству пуномоћнице тужиоца, главну расправу закључио. Пресуда П1. 2134/02 од 16. септембра 2003. године, којом је одбијен тужбени захтев тужиоца у целости и исти обавезан да туженом надокнади трошкове поступка у износу од 6.000,00 динара, уручена је пуномоћницима парничних странака 30. септембра 2003. године. По жалби пуномоћнице тужиоца, коју је поднела 7. октобра 2003. године, Окружни суд у Сомбору донео је решење Гж. 908/03 од 11. маја 2004. године, којим је пресуду Општинског суда у Сомбору П1. 2134/02 од 16. септембра 2003. године укинуо и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. Решење Окружног суда у Сомбору од 11. маја 2004. године је пуномоћнику туженог уручено 5. јула 2004. године, а пуномоћници тужиоца 8. јула 2004. године. Након враћања на поновни поступак, предмет је добио ознаку П1. 3 86/04 и додељен је новом судији С .В. Од враћања предмета на поновни поступак, до наредног пресуђења, одржано је десет рочишта за главну расправу, док десет рочишта није одржано због спречености поступајућег судије и недоласка појединих сведока, као и представника туженог, који је требало да буде саслушан у својству парничне странке. У овом периоду је, такође, у три наврата долазило до промене поступајућег председника судског већа, без одговарајуће одлуке у списима предмета (на рочишту од 13. септембра 2005. године, предмет је преузела судија С .К, на рочишту од 23. фебруара 2006. године судија М.К, а на рочишту од 26. јуна 2007. године судија М.Д.). Дана 19. јуна 2008. године, Општински суд у Сомбору је донео пресуду П1. 386/04 којом је одбио тужбени захтев тужиоца у целости, како у погледу траженог поништаја решења туженог о отказу уговора о раду, тако и у погледу накнаде штете на име изгубљене зараде и других примања за период од 27. новембра 2002. до 7. новембра 2006. године, у износу од 1.724.037,82 динара, уз обавезу уплате припадајућих доприноса за ПИО за исти период и тужиоца обавезао да туженом надокнади трошкове поступка у износу од 160.250,00 динара. Ова пресуда уручена је пуномоћници туженог 17. септембра 2008. године, а пуномоћници тужиоца 24. септембра 2008. године, која је изјав ила жалбу 2. октобра 2008. године. Окружни суд у Сомбору донео је пресуду Гж1. 1581/08 од 27. фебруара 2009. године, којо м је пресуду Општинског суда у Сомбору П1. 386/04 од 19. јуна 2008. године потврдио, одбијајући жалбу тужиоца. Пресуда Окружног суда у Сомбору Гж1. 1581/08 од 27. фебруара 2009. године пуномоћници туженог уручена је 7. маја 2009. године, а пуномоћници тужиоца 2. јуна 2009. године, која је 1. јула 2009. године изјавила ревизију против ове пресуде, коју је преда ла Општинском суду у Сомбору. Општински суд у Сомбору, преко Окружног суда у Сомбору, достав ио је списе парничног предмета Врховном суду Србије 28. августа 2009. године, који је о ревизији одлучио 18. новембра 2009. године, пресудом Рев. II 1189/09, којом је преиначио пресуду Окружног суда у Сомбору Гж1. 1581/08 од 27. фебруара 2009. године и пресуду Општинског суда у Сомбору П1. 386/04 од 19. јуна 2008. године и поништ ио решење туженог број 180/2002 од 27. новембра 2002. године, а у делу у коме је одбијен тужбени захтев тужиоца за накнаду штете и уплату доприноса за ПИО, као и у погледу одлуке о трошковима парничног поступка, наведене одлуке је укинуо и предмет вра тио на поновно суђење. Предмет је враћен на поновни поступак Основном суду у Сомбору, где је добио ознаку П1. 10/10, уз додељивање у рад судији Нади Фридрих, која је прво рочиште заказала за 11. март 2010. године. До доношења пресуде Основног суда у Сомбору П1. 10/10 од 23. децембра 2010. године, којо м је усвојен преостали тужбени захтев тужиоца у целости и тужени обавезан да тужиоцу на име накнаде штете због изгубљене зараде и других примања за период од 27. новембра 2002. до 7. новембра 2006. године исплати износ од 1.724.037,82 динара, са затезном каматом почев од 6. децембра 2002. године, као дана подношења тужбе, па до коначне исплате, уз обавезу туженог да за тужиоца уплати припадајуће доприносе за ПИО за исти период, те да тужиоцу надокнади трошкове поступка у износу од 440.000,00 динара, одржано је четири рочишта, док три рочишта нису одржана због непостојања процесних претпоставки. Пресуда Основног суда у Сомбору од 23. децембра 2010. године уручена је пуномоћници тужиоца 21. фебруара 2011. године, а пуномоћници туженог 2. фебруара 2011. године, која је изјавила жалбу дана 7. фебруара 2011. године. Апелациони суд у Новом Саду, коме је спис парничног предмета од стране Основног суда у Сомбору прослеђен 18. марта 2011. године, отворио је расправу у другостепеном поступку и на рочишту одржаном 2. новембра 2011. године извео је доказ саслушањем тужиоца, као и читањем свих изведених доказа у току поступка. Тај суд је донео оспорену пресуду Гж1. 733/11 од 2. новембра 2011. године, којом је пресуду Основног суда у Сомбору П1. 10/10 од 23. децембра 2010. године преиначио, усвајањем жалбе туженог и одбио у целости тужбени захтев тужиоца, кога је обавезао да туженом надокнади трошкове парничног поступка у износу од 239.812,50 динара. Ова пресуда пуномоћници тужиоца уручена је 11. јануара 2012. године.
У образложењу оспорене пресуде се, између осталог, наводи: да је другостепени суд прихватио исказе сведока А.Ч, Д.П, М.К, Б.К, С.Т, С.А. и Н.Ђ, који су потврдили да је у сарадњи са тужиоцем, овде подносиоцем уставне жалбе, било проблема око припреме декора за представе, његове сарадње са сценографом и са координирањем рада у циљу припремања представа, о чему су имали непосредна сазнања; да су чланом 59. Закона о радним односима у државним органима регулисане теже повреде радних дужности, између осталих , и неизврашавање или несавесно, неблаговремено или немарно вршење радних и других обавеза (тачка 1.) и понављање лакших повреда радних обавеза (тачка 14.) ; да је према становишту ревизијског суда приликом оцене да ли тужилац има право на накнаду штете и у којој висини, потребно утврдити да ли је понашање које је тужиоцу стављено на терет представљало повреду радне обавезе за коју би он био одговоран, с обзиром на то да право на накнаду штете не даје свака незаконита одлука о престанку радног односа, већ само онда када је запослени штету претрпео не својом кривицом, већ кривицом послодавца (члан 154. став 1. Закона о облигационим односима); да се из утврђених чињеница може закључити да је понашање тужиоца које му је стављено на терет представља ло тежу повреду радне обавезе из члана 59. став 1. тачка 1. Закона о радним односима у државним органима, те да нема одговорности туженог за насталу штету по основу изгубљене зараде, на основу члана 154. став 1. Закона о облигационим односима.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се подносилац у уставној жалби позива, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 10. Закона о парничном поступку („Службени гласник СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и „Службени гласник СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је важио у време подношења тужбе, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припада у поступку.
Законом о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09 и 36/11), који се примењивао до окончања оспореног судског поступка, прописано је: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, да је суд дужан да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да се пресуда мора писмено израдити у року од осам дана од доношења, те да у сложенијим предметима суд може одложити писмену израду пресуде за још 15 дана (члан 341. став 1.). Одредбама члана 149. истог закона прописано је: да странка која у целини изгуби парницу дужна је да противној странци накнади трошкове (став 1.); да ако странка делимично успе у парници, суд може с обзиром на постигнути успех одредити да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка накнади другој сразмеран део трошкова (став 2.); да суд може одлучити да једна странка накнади све трошкове које је противна странка имала ако противна странка није успела само у сразмерно незнатном делу свог захтева, а због тог дела нису настали посебни трошкови (став 3.).
Одредбом члана 1. став 3. Закона о радним односима у државним органима ("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 и 49/05) прописано је да се на запослене у државним органима и изабрана , односно постављена лица примењују прописи о радним односима у погледу оних пр ава, обавеза и одговорности који законом нису посебно уређени.
У овој уставносудској ствари од значаја су одредбе Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који је био на снази у време подношења тужбе и одговарајуће одредбе важећег Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09). Члан 108. раније важећег Закона о раду је прописивао: да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, запослени има право да се врати на рад, ако то захтева (став 1.); да је поред враћања на рад из става 1. овог члана, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту или уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање (став 2.); да се накнада штете из става 2. овог члана умањује за износ прихода које је запослени остварио по било ком основу, по престанку радног односа (став 3 .). О дредбама члана 121. било је пр едвиђено: да против одлуке којом је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени или синдикат ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом (став 1.); да је рок за покретање спора 15 дана од дана достављања одлуке, односно сазнања за повреду права (став 2 .); да се спор из става 1. овог члана правноснажно окончава пред надлежним судом у року од шест месеци од дана покретања спора (став 3.). Члан 191. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09), између осталог, прописује: да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад, ако запослени то захтева (став 1.); да је поред враћања на рад, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање (став 2 .); да се накнада штете умањује за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа (став 3.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је овај радни спор покренут 6. децембра 2002. године, подношењем тужбе Општинском суду у Сомбору и да је окончан оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 733/11 од 2. новембра 2011. године, која је пуномоћници тужиоца уручена 11. јануара 2012. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене да ли се досадашње трајање поступка може сматрати разумним или не, узме у обзир целокупан период од подношења тужбе до доношења другостепене пресуде .
У том смислу, Уставни суд је утврдио да је ова парница трајала девет година, што само по себи указује на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, приликом утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд полази од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја предметног права за подносиоца, те је и у овом случају испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да је у овом предмету било сложенијих чињеничних питања која су захтевала обимнији доказни поступак саслушањем већег броја сведока (неких и више пута), али да она нису била такве природе да би представљала оправдан разлог за тако дуго трајање парнице. Сама суштина и природа спора стављена у пропорционалну везу са дужином трајања поступка показује да предмет спора ипак није могао да представља оправдање за деветогодишње трајање предметне парнице.
У погледу значаја предмета спора, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да суд о његовим захтевима одлучи у оквиру стандарда разумног рока, који је у погледу спорова из радног односа био посебно прописан одредбом члана 122. став 3. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), временским ограничавањем трајања ове врсте спора.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нашао да подносилац није допринео продужавању трајања парничног поступка, будући да је само једно рочиште одложено на његов предлог, док је највећи број сведока саслушан на предлог тужене стране.
По оцени Уставног суда, дугом трајању поступка искључиво је допринело неделотворно поступање првостепеног суда који је у одређеним периодима испољио недовољну ефикасност у предузимању процесних радњи. Овде се нарочито има у виду: да је прво рочиште за главну расправу, након пријема тужбе, одржано после седам месеци; да је првостепени суд први пут пресудио за непуних годину дана од дана пријема тужбе, а да претходно није извео све предложене доказе; да је након враћања предмета на поновни поступак, па до поновног пресуђења, заказано 20 рочишта за главну расправу, од којих чак десет није одржано, због спречености поступајућег судије, недоласка сведока, као и представника туженог, који је требало да буде саслушан у својству парничне странке; писмени отправак пресуде П1. 386/04 од 19. јуна 2008. године израђен је три месеца након доношења пресуде; у току поступка је до промене поступајућег председника већа првостепеног суда долазило шест пута, што је , по налажењу Суда, додатно утицало на ефикасност у поступању.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Сомбору у предмету П1. 2134/02 , затим П1. 386/04, а касније пред Основним судом у Сомбору у предмету П1. 10/10, повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац повреду наведеног уставног права заснива на тврдњи да је Апелациони суд у Новом Саду у оспорено ј пресуд и Гж1. 733/11 од 2. новембра 2011. године погрешно оценио садржину појединих изведених доказа, што је резултирало погрешно утврђеним чињеничним стањем и према томе доношењем одлуке на његову штету. Поред тога, подносилац указује да је Апелациони суд у Новом Саду погрешно применио одредбу члана 149. Закона о парничном поступку, с обзиром на то да га је обавезао да туженом плати трошкове поступка, не обазирући се на чињеницу да је он успео у овом спору по питању поништаја решења туженог о отказу уговора о раду.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. Устава, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
По схватању Уставног суда, интенциј а законодавца приликом прописивања права запосленог на накнаду штете због незаконитог отказа, како у раније важећем Закону о раду (члан 108.) , тако и у важећем Закону о раду (члан 191.) , била је да само постојање правноснажне судске одлуке којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос аутоматски даје право на накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која том запосленом припадају по закону, општем акту и уговору о раду, уз уплату припадајућих доприноса за обавезно социјално осигурање . При томе, и један и други закон изричито прописују услов е под којима се висина накнад е штете може умањити (приходи остварени након престанка радног односа). С тим у вези, Уставни суд указује да приликом одлучивања о захтеву запосленог за накнаду штете због незаконитог отказа треба имати у виду да је Закон о раду у том погледу lex specialis у односу на Закон о облигационим односима и у својим одредбама које регулишу права запосленог поводом незаконитог отказа не садржи одредницу , нити пак упућујућу норму о сходној примени Закона о облигационим односима , односно његових правила о деликтној одговорности.
Уставни суд констатује да се другостепени суд у оспореној пресуди позива на ста новиште Врховног суда Србије из пресуде Рев. II 1189/09 од 18. новембра 2009. године о услов има под којима би подносилац уставне жалбе имао право на накнаду штете због незаконитог отказа . Конкретно, према схватању Апелационог суда у Новом Саду, које се наслања на поменуто становиште ревизијског суда , приликом оцене да ли тужилац има право на накнаду штете и у којој висини, треба утврдити да ли је понашање које је тужиоцу стављено на терет представљало повреду радне обавезе за коју би он био одговоран, јер право на накнаду штете не даје свака незаконита одлука о престанку радног односа, већ само онда када је запослени штету претрпео не својом кривицом, већ кривицом послодавца. Полазећи од оваквог става, Апелациони суд у Новом Саду се уопште није позвао на поменуте одредбе Закона о раду, већ је оспорену одлуку утемељио искључиво на општим правилима о деликтној одговорности (члан 154. став 1. Закона о облигационим односима). Уставни суд констатује да се тиме искључује примен а специјалних норми о правима запосленог поводом незаконитог отказа, које су садржане у одредбама Закона о раду , због чега поменуто тумачење другостепеног суда сматра уставноправно неприхватљивим и налази да је у конкретном случају материјално прав о произвољно примењено на штету подносиоца уставне жалбе. Стога је Уставни суд је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу усвојио и одлучио као у тачки 3. изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права, у овом случају, оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања предметног парничног поступка, као и објективне тешкоће које су допринеле продужавању овог парничног поступка. Уставни суд сматра да наведени износ представља адекватну и правичну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неажурног поступања надлежних судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду економско-социјалне прилике у Републици Србији, праксу овога суда и Европског суда за људска права у сличним случајевима, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Имајући у виду да је у конкретном случају дошло до произвољн е примен е права на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да су последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде и одређивањем да Апелацион и суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Сомбору П1. 10/10 од 23. децембра 2010. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучено као у тачки 4. изреке.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић