Уставни суд у саставу: заменик председника др Марија Драшкић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 8. децембра 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 1. ст. 1. и 2. и чл. 4. и 5, назива Поглавља II „Службена употреба латиничког писма“, члана 10. став 1, члана 20. став 3, чл. 23. до 28. Закона о службеној употреби језика и писма („Службени гласник РС“, бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05 и 30/10).
2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба чл. 27. и 28. Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 1. ст. 1. и 2. и чл. 4. и 5, назива Поглавља II „Службена употреба латиничког писма“, члана 10, члана 20. став 3. и чл. 23. до 28. Закона о службеној употреби језика и писама („Службени гласник РС“, бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05 и 30/10). Одредбе члана 1. ст. 1. и 2, чл. 4. и 5, те назива Поглавља II "Службена употреба латиничког писма", члана 10. став 1. и члана 20. став 3, по мишљењу иницијатора, нису у складу са чланом 10. став 1. Устава Републике Србије којим је утврђена службена употреба српског језика и ћириличког писма у Републици Србији, јер, како се наводи, тај члан Устава је „императиван и могућа је његова директна примена у правној пракси и за српски језик је везано и именовано једно писмо-ћириличко“. Одредбе чл. 23. до 26. Закона које уређују новчане казне за привредни преступ, односно за прекршај, по оцени иницијатора, утврђују само „казне за непоштовање законских одредби о правима националних мањина на службену употребу језика и писама (из члана 10. став 2. Устава)“, а нису утврђене и казне за непоштовање одредаба Устава „о праву српског народа на службену употребу свог језика и писма (члан 10. став 1. Устава)“, због чега нису у складу са чланом 49. Устава којим је утврђено да је забрањено и кажњиво свако изазивање и подстицање расне, националне, верске или друге неравноправности, мржње и нетрпељивости. Одредбе чл. 27. и 28. Закона које су систематизоване у поглављу „Прелазне и завршне одредбе“, по оцени иницијатора, нису у складу са одредбама чл. 205. и 206. Устава које утврђују доношење Уставног закона за спровођење промене Устава и ступање на снагу Устава даном проглашења у Народној скупштини.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је оспореним одредбама Закона о службеној употреби језика и писма („Службени гласник РС“, бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05 и 30/10) прописано: да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо а латиничко писмо на начин утврђен овим Законом (члан 1. ст. 1. и 2.); да орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или други јавни натпис да испише, поред ћириличког и латиничким писмом, као и да у фирми предузећа, установе и другог правног лица, односно радње или другог облика обављања делатности део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом (члан 4.); да се саобраћајни знаци и путни правци на међународним и магистралним путевима, називи места и други географски називи исписују ћириличким и латиничким писмом, да се саобраћајни знаци и путни правци на другим путевима, називи улица и тргова и други јавни натписи могу, поред ћириличког, исписивати и латиничким писмом (члан 5.). Оспорени назив Поглавља II. Закона гласи: „Службена употреба латиничког писма“. Даље је оспореним одредбама Закона прописано: да кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничким писмом, текст на латиничком писму исписује се после текста на ћириличком писму, испод или десно од њега (члан 10.); да правно лице из става 1. овог члана није дужно да исписује на српском језику, односно на језику националних мањина фирму или њен део који се користи као робни знак, без обзира на његово језичко порекло (члан 20. став 3.); да ће се новчаном казном од 20.000 до 1.000.000 динара казнити за привредни преступ организација овлашћена за постављање саобраћајних знакова и назива места која поступа супротно члану 19. овог закона, да ће се за привредни преступ из става 1. овог члана казнити и одговорно лице у организацији из става 1. овог члана новчаном казном од 4.000 до 70.000 динара (члан 23.); да ће се новчаном казном од 20.000 до 1.000.000 динара казнити за привредни преступ предузеће, установа или друго правно лице које истакне, односно испише фирму противно одредбама члана 20. овог закона, те да ће се за привредни преступ из става 1. овог члана казнити и одговорно лице у правном лицу новчаном казном од 4.000 до 70.000 динара (члан 24.); да ће се новчаном казном од 10.000 до 250.000 динара казнити за прекршај власник радње која нема својство правног лица ако испише, односно истакне фирму супротно одредби члана 20. овог закона (члан 25.); да ће новчаном казном од 1.000 до 25.000 динара казнити за прекршај одговорно лице у органу, односно организацији која врши јавна овлашћења ако назив орган, односно организације испише супротно одредбама члана 19. овог закона (члан 26.); да ће се називи места, улица, тргова, органа и организација, фирме и други јавни натписи ускладити са овим законом најкасније до краја 1992. године (члан 27.); да ће се одредбе овог закона о вођењу евиденције, штампању образаца и издавању јавних исправа примењивати од 1. јануара 1992. године и да ће се до почетка примене одредбе из става 1. овог члана примењивати прописи којима су ова питања уређена на дан ступања на снагу овог закона (члан 28.).
Такође, Законом о службеној употреби језика и писама прописано је: да су на подручијима Републике Србије на којима живе припадници националне мањине у службеној употреби, истовремено са српским језиком и језици и писма националних мањина, на начин утврђен тим законом (члан 1. став 3.); да се службеном употребом језика и писама сматра нарочито употреба језика и писама при исписивању назива места и других географиских назива, назива тргова и улица, назива органа, организација и фирми, објављивању јавних позива, обавештења и упозорења за јавност, као и при исписивању других јавних натписа (члан 3. став 2.); да се у службеној употреби текст на језицима и писмима националних мањина исписује после текста на српском језику испод или десно од њега, истим обликом и величином слова, а ако је више језика националних мањина у службеној употреби текст на тим језицима исписује се после српског језика по азбучном реду (члан 7.); да на територији јединице локалне самоуправе где традиционално живе припадници националних мањина, њихов језик и писмо може бити у равноправној службеној употреби и да ће јединица локалне самоуправе обавезно својим статутом увести у равноправну употребу језик и писмо националне мањине уколико проценат припадника те националне мањине у укупном броју становника на њеној територији достиже 15% према резултатима последњег пописа становништва (члан 11. ст. 1. и 2.); да се на подручјима на којима су у службеној употреби и језици националних мањина, називи места и други географски називи, називи улица и тргова, називи органа и организација, саобраћајни знаци, обавештења и упозорења за јавност и други јавни натписи исписују и на језицима националних мањина (члан 19.); да се фирма предузећа, установе и другог правног лица исписује на српском језику и на језику националне мањина који је у службеној употреби у општини у којој је седиште тог субјекта, да се фирма може исписати и на језику националне мањине, који је у службеној употреби у месту пословања субјеката из става 1. овог члана, да правно лице из става 1. овог члана није дужно да исписује на српском језику, односно на језику националне мањине, фирму или њен део који се користи као робни знак, без обзира на његово језичко порекло, да се одредбе ст. 1. до 3. овог члана односе и на радње, односно друге облике обављања делатности (члан 20.).
Уставом Републике Србије је утврђено: да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима (члан 1.); да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, да се службена употреба других језика и писама уређује законом, на основу Устава (члан 10.); да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати (члан 20. став 2.); да је забрањено и кажњиво свако изазивање и подстицање расне, националне, верске или друге неравноправности, мржње и нетрпељивости (члан 49.); да припадници националних мањина имају право на изражавање, чување, неговање, развијање и јавно изражавање националне, етничке, културне и верске посебности, на употребу својих симбола на јавним местима; на коришћење свог језика и писма, да у срединама где чине значајну популацију, државни органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, органи аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе воде поступак и на њиховом језику; на школовање на свом језику у државним установама и установама аутономних покрајина, на оснивање приватних образовних установа, да на своме језику користе своје име и презиме, да у срединама где чине значајну популацију, традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на њиховом језику, на потпуно, благовремено и непристрасно обавештавање на свом језику, укључујући и право на изражавање, примање, слање и размену обавештења и идеја; на оснивање сопствених средстава јавног обавештавања, у складу са законом (члан 79. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, остваривање и заштиту слобода и права грађана као и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом (члан 97. тач. 2. и 17.); да се за спровођење промене Устава доноси уставни закон (члан 205. став 1.); да овај Устав ступа на снагу даном проглашења у Народној скупштини (члан 206.).
Одредбом члана 15. Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије утврђен је општи рок до 31. децембра 2008. године за усклађивање закона са Уставом.
Уставни суд је, полазећи од одредбе Устава да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо а да се службена употреба других језика и писама уређује законом, на основу Устава (члан 10.), утврдио, да је законодавац, сагласно овлашћењу из члана 97. тач. 2. и 17. Устава, Законом о службеној употреби језика и писма уредио систем у области остваривања и заштите слобода и права грађана, као и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу са Уставом. Поред тога, Уставни суд је утврдио да је према Уставу Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима (члан 1.), те да припадници националних мањина имају право, поред осталог, на коришћење свог језика и писма, као и да у срединама где чине значајну популацију традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на њиховом језику (члан 79. став 1.). Полазећи од наведеног, прописивање у оспореним одредбама члана 1. ст. 1. и 2. и чл. 4. и 5, назива Поглавља II „Службена употреба латиничког писма“, члана 10. и члана 20. став 3. Закона службене употребе поред ћириличког и латиничког писма, по оцени Суда, не представља повреду члана 10. став 1. Устава како то сматра иницијатор, с обзиром на то да је ставом 2. члана 10. Устава изричито утврђено да се службена употреба других језика и писама уређује законом, на основу Устава. Како је Законом о службеној употреби језика и писама, сагласно Уставу, уређена службена употреба и других језика и писама, на подручјима на којима живе припадници националних мањина који су истовремено са српским језиком и писмом у службеној употреби, не стоје наводи иницијатора да је према Уставу „за српски језик везано и именовано једно писмо – ћириличко“. Наиме, српски језик и ћириличко писмо увек су у службеној употреби, и други језици и писма не могу га искључити, а начин службене употребе других језика и писама уређује се законом, на основу Устава и везан је за подручја где живе припадници националних мањина.
Осим тога, ни наводи иницијатора да у одредбама чл. 23. до 26. Закона нису утврђене и казне за непоштовање одредаба Устава „о праву српског народа на службену употребу свог језика и писма“ већ су само прописане новчане казне за привредни преступ, односно за прекршај када се не поступи по одредбама Закона на подручјима на којима су у службеној употреби и језици националних мањина, по оцени Уставног суда, представљају питања која спадају у домен законодавне политике, о чему Уставни суд, сагласно члану 167. Устава, није надлежан да одлучује.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да нема основа за покретање поступка поводом поднете иницијативе, те иницијативу у том делу није прихватио, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Оспорене одредбе чл. 27. и 28. Закона систематизоване су у Поглављу VII „Прелазне и завршне одредбе“ и њима је био прописан рок до краја 1992. године за усклађивање назива места, улица, тргова, органа и организација, фирме и других јавних натписа (члан 27.), односно да ће се од 1. јануара 1992. године примењивати одредбе тог закона о вођењу евиденције, штампању образаца и издавању јавних исправа, а да ће се до почетка примене одредаба, из става 1. тог члана примењивати прописи којима су ова питања уређена на дан ступања на снагу тог закона (члан 28.). С обзиром на природу наведених одредаба Уставни су је оценио да не постоје процесне претпоставке за вођење поступка поводом тог дела иницијативе, те је поступак за оцену уставности оспорених одредаба чл. 27. и 28. Закона одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 36. став 1. тачка 4), члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Решење као у изреци.
ЗАМЕНИК ПРЕДСЕДНИКА
УСТАВНОГ СУДА
др Марија Драшкић