Преглед документа Уж-1918/2009

  • Уж-1918/2009
  • 22.12.2011.
  • "Службени гласник РС", број 8/2012
  • Одлука о усвајању
  • Управно право
  • Члан 54.Став 1; Члан 36.Став 2
  • Драгана Вучковић, Душан Косановић, Марија Савић, Мајда Пуача и Милица Ђорђевић
  • -повреда права на слободу окупљања из члана 54. став 1. Устава, и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава (у преосталом делу одбијање)

Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгане Вучковић, Душана Косановића, Марије Савић, Мајде Пуаче и Милице Ђорђевић, свих из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2011. године донео је

 

О Д Л У К У

            

1. Усваја се уставна жалба Драгане Вучковић, Душана Косановића, Марије Савић, Мајде Пуаче и Милице Ђорђевић и утврђује да су решењем Дирекције полиције Министарства унутрашњих послова Републике Србије 03 број 8988/09-20 од 19. септембра 2009. године повређена права подносилаца уставне жалбе на слободу окупљања из члана 54. став 1. Устава Републике Србије и на правно средство из члана 36. став 2. Устава, а у вези са чланом 22. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.          

2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.

 

О б р а з л о ж е њ е

                                   

1. Драгана Вучковић, Душан Косановић, Марија Савић, Мајда Пуача и Милица Ђорђевић, сви из Београда, поднели су Уставном суду 19. октобра 2009. године, преко пуномоћника проф. др Војина Димитријевића, директора Београдског центра за људска права из Београда, уставну жалбу против решења Дирекције полиције Министарства унутрашњих послова Републике Србије 03 број 8988/09-20 од 19. септембра 2009. године и радњи пропуштања државних органа - Министарства унутрашњих послова да спрече насиље над учесницима „Поворке поноса“ од стране трећих лица и да им обезбеде судску заштиту и ефикасно правно средство, због повреде начела забране дискриминације и судске заштите људских и мањинских права из чл. 21. и 22. Устава Републике Србије, као и права на правно средство и права на слободу окупљања, зајемчених одредбама члана 36. став 2. и члана 54. Устава. Подносиоци уставне жалбе су истовремено истакли и повреде начела и права из чл. 11, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.           

У уставној жалби се, поред осталог, наводи:           

-да су, полазећи од потребе да се проблеми са којима се свакодневно суочава лезбејска-геј-бисексуална-трансродна (ЛГБТ) популација у Србији учине видљивим и да се, кроз сарадњу и притисак на државне институције и органе, цивилни сектор и јавно мњење, крене у њихово решавање, удружење грађана Геј-стрејт алијанса и Лабрис - организација за лезбејска људска права потписале 31. марта 2009. године “Меморандум о сарадњи” са циљем да организују „Поворку поноса“ 2009. године и да су формирале Организациони одбор „Поворке поноса“ (у даљем тексту: ОО) и усагласиле Акциони план о организовању ове манифестације;           

- да је скуп први пут превремено пријављен 26. маја 2009. године за 8. август 2009. године надлежној полицијској станици Стари град од стране удружења грађана Геј-стрејт алијанса, које је одмах затим искључено из ОО и убрзо повукло пријаву;           

- да је ОО 5. јуна 2009. године ангажовао стручњаке са Факултета безбедности, на челу са др З.Д. да израде безбедносну процену скупа којом су обрађена општа безбедносна ситуација, потенцијални носиоци угрожавања скупа, начин угрожавања скупа, предвиђени локација и датум одржавања скупа и дати предлози превентивних мера које је требало предузети ради заштите скупа, пошто је „Поворка поноса“ процењена као скуп високог ризика, као и да је 17. августа 2009. године безбедносна процена скупа коју су сачинили стручњаци са Факултета безбедности и која је званично прослеђена Министарству унутрашњих послова;           

- да је скуп поново пријављен 9. јула 2009. године за 20. септембар 2009. године у 13.00 часова на платоу испред Филозофског факултета са шетњом кроз улицу Васе Чарапића, преко Трга Републике до Кнез Михаилове улице и назад до платоа код Филозофког факултета, од стране удружења грађана Queeria - Центар за промоцију културе ненасиља и равноправности;           

- да је у међувремену, 17. јула 2009. године, директору полиције Министарства унутрашњих послова послат допис са молбом да закаже састанак у вези са обезбеђивањем скупа, али писмени одговор никада није добијен;           

- да је 21. јула 2009. године јавности објављен датум одржавања „Поворке поноса“ за 20. септембар 2009. године;          

- да је 31. августа 2009. године скуп поново пријављен због изласка Queerie из ОО, за исти датум и место, овај пут од стране осам физичких лица која су чинила ОО;           

- да је 11. септембра 2009. године Градској општини Стари град која је надлежна за послове из комуналне области, предата пријава скупа у покрету, а да је пријава поднета и градском Секретаријату за саобраћај због посебне организације саобраћаја за време скупа;          

- да је 17. септембра 2009. године Секретаријат за саобраћај дао сагласност да се уз асистенцију Министарства унутрашњих послова може извршити посебна организација саобраћаја уз испуњење одређених услова, уз навођење да подносилац захтева сноси све проистекле трошкове као и увећане трошкове осталих организација и грађана који су последица одржавања манифестације;          

- да је у периоду од 11. августа 2009. године до 19. септембра 2009. године одржано више састанака са надлежнима из Министарства унутрашњих послова, као и појединим министрима, ради договора о обезбеђењу скупа;           

- да је 19. септембра 2009. године у 10.00 часова ујутро одржан састанак ОО са председником Владе Републике Србије, који је предложио померање скупа на Ушће, без конкретног објашњења на који начин би тамо скуп могао бити заштићен, након чега је представницима ОО уручено оспорено решење Министарства унутрашњих послова, којим се по први пут званично објављује да Министарство мења локацију скупа, односно да га индиректно забрањује због “екстремно високог ризика”.           

Из свега наведеног подносиоци уставне жалбе закључују, дајући детаљно образложење за своје тврдње, следеће:           

- да је држава одговорна за кршење слободе окупљања, јер је полиција оспореним решењем de facto забранила одвијање „Поворке поноса“ на за то пријављеној локацији у центру Београда и јер није испунила своју позитивну обавезу да учеснике у том скупу, међу којима су и подносиоци уставне жалбе, заштити од трећих лица, пре свега од екстремних националистичких организација, које су желеле насилно да спрече „Поворку поноса“, како су то већ учинили приликом прве геј-параде 2001. године;          

- да је држава одговорна за кршење забране дискриминације зато што постоје основани разлози за веровање да државни органи нису заштитили слободу окупљања подносилаца уставне жалбе из сопствених дискриминаторских побуда и зато што су пропустили да испуне своју позитивну обавезу и заштите подносиоце уставне жалбе од дискриминаторског поступања трећих лица због њихове другачије сексуалне оријентације;          

- да је држава одговорна за кршење права подносилаца уставне жалбе на судску заштиту и ефикасно правно средство, због начина и времена доношења решења о промени локације, односно забране „Поворке поноса“ од стране полиције, те подносиоци нису могли да се жале ниједном другом државном органу, а посебно не суду, ради благовременог поништавања наведене забране и одржавања „Поворке поноса“ на планираном месту и у планирано време.         

Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд уставну жалбу усвоји, поништи оспорено решење, утврди повреду означених начела и права и накнаду нематеријалне и материјалне штете подносиоцима уставне жалбе, те нареди државним органима, пре свега Министарству унутрашњих послова, Влади, Републичком јавном тужилаштву и другим тужилачким и правосудним органима, да током организације следеће „Поворке поноса“ предузму све разумне и примерене мере да обезбеде њено одвијање и да спрече акте дискриминације.           

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.           

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.           

3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу документације приложене уз уставну жалбу и одговора Министарства унутрашњих послова - Дирекција полиције - Управа полиције 03/5 број 212-1714/09-32 од 13. октобра 2011. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:           

Удружење грађана Геј-стрејт алијанса и Лабрис - организација за лезбејска људска права потписале су 31. марта 2009. године „Меморандум о сарадњи” са циљем да организују Поворку поноса 2009. године. Тим поводом је формиран ОО „Поворке поноса“ и усаглашен је Акциони план о организовању ове манифестације.           

Центар за промоцију културе ненасиља и равноправности Queeria је 9. јула 2009. године доставио Министарству унутрашњих послова - Одељењу унутрашњих послова Стари град пријаву за јавну манифестацију, скуп у покрету „Поворка поноса 2009”, за 20. септембар 2009. године, од 13.00 до 16.00 часова, са бројем учесника око 300. У пријави је као место одржавања скупа означен плато испред Филозофског факултета са шетњом кроз улицу Васе Чарапића, преко Трга Републике до Кнез Михаилове улице и назад до Платоа код Филозофког факултета. ОО “Поворка поноса 2009. године” је 17. јула 2009. године послао допис директору полиције М.В, са молбом да закаже састанак у вези са обезбеђивањем скупа, јер је сматрао да ће овај скуп имати висок ризик. Истовремено, указали су и да „Поворка поноса“ представља миран политички скуп лезбејки, гејева, бисексуалних и трансродних особа, њихових пријатеља, родитеља и сарадника у борби против дискриминације којим се изражава протест због неравноправног положаја у коме се ЛГБТ особе налазе.           

Јавност је 21. јула 2009. године обавештена о датуму одржавања „Поворке поноса“.           

Скуп „Поворка поноса” је поново пријављен 31. августа 2009. године Министарству унутрашњих послова, због изласка Queeriје из ОО. Скуп је пријављен за исти датум и место од стране осам физичких лица која су чинила ОО, међу којима су и сви подносиоци уставне жалбе.           

Чланови ОО су 16. септембра 2009. године поднели Градској општини Стари град - Одељењу за комуналне послове и комуналну инспекцију пријаву скупа у покрету. Пријава скупа у покрету поднета је и градском Секретаријату за саобраћај, који је 17. септембра 2009. године, актом ИВ-02 број 344.6-294/09, дао сагласност да се “дана 20. септембра 2009. године у временском периоду од 11.00 до 14.00 часова, уз асистенцију Министарства унутрашњих послова може извршити посебна организација саобраћаја на континуирано повезаним деоницама улица на потезу Васина, Трг Републике и Кнез Михаиловом”, уз испуњење одређених услова и уз навођење да “подносилац захтева сноси све проистекле трошкове као и увећане трошкове осталих организација и грађана који су последица одржавања манифестације”.           

Министарство унутрашњих послова - Дирекција полиције је 19. септембра 2009. године донело оспорено решење 03 број 8988/09-20 „сазивачу јавног скупа под називом „Поворка поноса“ о промени локације, тј. да се јавни скуп одржи у парку пријатељства Ушће на Новом Београду или на платоу испред Палате Србије, сходно Решењу о одређивању простора за окупљање грађана у Београду („Службени лист града Београда“, број 13/97)“. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено да „сагледавајући укупно стање безбедности на територији града Београда, као и најаве више неформалних група и удружења грађана да ће по сваку цену настојати да насилно спрече одржавање најављеног скупа, постоје велики безбедносни ризици и претња за одржавање јавног скупа у центру града”. У оспореном решењу није наведена поука о правном леку.           

Из навода уставне жалбе произлази да су пре доношења оспореног решења подносиоци уставне жалбе, као чланови ОО „Поворке поноса“ имали  неколико контаката са одговорним лицима из Министарства унутрашњих послова, и то: 11. августа 2009. године, 11. септембра 2009. године, 14. септембра 2009. године, 15. септембра 2009. године, 17. и 18. септембра 2009. године, а и 19. септембра 2009. године са председником Владе.           

Из одговора на уставну жалбу Министарства унутрашњих послова –Дирекција полиције (у даљем тексту: Министарство) произлази: да је Министарство након пријема пријаве разматрало испуњеност законских услова и извршило безбедносну процену за одржавање наведеног скупа; да је предузето низ мера и активности у циљу одржавања наведеног скупа без нарушавања јавног реда и мира и угрожавања живота и имовине људи (без навођења које су конкретне мере и активности предузете и када); да је са ОО „Поворке поноса” одржано више састанака како би се пронашло решење да се пријављени скуп одржи, а да се његовим одржавањем не угрозе, односно не доведу у питање живот и здравље људи или имовина; да су предузимане и друге активности из делокруга рада Министарства ради прикупљања оперативних сазнања и информација о озбиљности претњи и најава екстремних група и организација да ни по коју цену неће дозволити одржавање наведеног скупа; да су прибављени подаци од подручних полицијских управа и Безбедносно информативне агенције указивали да одржавање наведеног скупа прате веома високи безбедносни ризици; да су током одржавања заједничких састанака са представницима ОО разматране могућности „да се, евентуално, одржавање јавног скупа привремено одложи а да се у том периоду, кроз средства јавног информисања, панел дискусије и трибине на којима би учествовали припадници ЛГБТ особа оствари повољнија друштвена клима за одржавање скупа са мање безбедносних ризика”; да је на заједничким састанцима разматрана могућност да се јавни скуп одржи на Ушћу или неком другом месту на коме би обезбеђење скупа могло да се изврши са мање ризика по безбедност учесника скупа, грађана и полицијских службеника; да је након прикупљања података и информација дошло до процене да ће, и поред ангажовања потребног броја полицијских службеника и опреме за обезбеђење скупа, доћи до насиља и нарушавања јавног реда и мира у већем обиму, посебно имајући у виду место одржавања јавног скупа- центар града, на коме постоје отежавајући фактори обезбеђења; да је одлука о промени места одржавања скупа донета искључиво из безбедносних разлога, јер се на том месту скуп могао одржати и обезбедити са знатно мањим ризицима. На крају одговора се закључује да су овакве процене биле оправдане и тачне, на шта указује и обим насиља исказан приликом одржавања „Параде поноса” 2010. године у Београду, „иако је став грађана и антигеј активиста за одржавање овог скупа био знатно либералнији него 2009. године”.                                  

4. Одредбама члана 21. Устава Републике Србије утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).           

Према члану 22. став 1. Устава, свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.           

Чланом 36. став 2. Устава се утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.           

Одредбе члана 54. Устава утврђују: да је мирно окупљање грађана слободно (став 1.); да окупљање у затвореном простору не подлеже одобрењу, ни пријављивању (став 2.); да се зборови, демонстрације и друга окупљања грађана на отвореном простору пријављују државном органу, у складу са законом (став 3.); да се слобода окупљања може законом ограничити само ако је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије (став 4.).           

Према члану 198. став 2. Устава, законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита.           

С обзиром на то да се означене одредбе чл. 11, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, по својој суштини, не разликују од одредаба члана 21, члана 36. став 2. и члана 54. Устава, Уставни суд је истакнуте повреде начела и права ценио у односу на одредбе Устава.           

Законом о окупљању грађана („Службени гласник РС“, бр. 51/92, 53/93, 67/93, 17/99, 33/99 и 48/94, „Службени лист СРЈ“, број 21/01 и „Службени гласник РС“, бр. 29/01 и 101/05) прописано је: да су окупљања грађана слободна и да се остварују на начин прописан овим законом (члан 1.); да се окупљањем грађана, у смислу овог закона, сматра сазивање и одржавање збора или другог скупа на за то примереном простору (у даљем тексту: јавни скуп), да се простором примереним за јавни скуп сматра простор који је приступачан и погодан за окупљање лица чији број и идентитет нису унапред одређени и на коме окупљање грађана не доводи до ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи и имовине, те да се простором примереним за јавни скуп сматра и простор на коме се одвија јавни саобраћај превозним средствима кад је могуће додатним мерама обезбедити привремену измену режима саобраћаја, као и заштиту здравља и безбедност људи и имовине, за шта се обезбеђују средства у складу с овим законом, али да се јавни скуп не може одржавати у близини Савезне скупштине и Народне скупштине Републике Србије непосредно пре и у време њиховог заседања и да се актом општине, односно града одређују простори из ст. 2. и 3. овог члана, с тим да се на простору из става 3. овог члана јавни скуп се може одржавати од 8 до 14 и 18 до 23 сата и може трајати најдуже три сата (члан 2.); да се јавни скуп може пријавити и одвијати као кретање учесника јавног скупа на одређеном простору (у даљем тексту: јавни скуп у покрету) и да се јавни скуп у покрету на простору из члана 2. став 3. може одвијати само непрекинутим кретањем, осим на месту поласка и завршетка (члан 3.); да пријаву за одржавање јавног скупа може поднети свако физичко, односно правно лице (у даљем тексту: сазивач) (члан 4. став 1.); да је за одржавање реда на јавном скупу одговоран сазивач и да послове заштите личне и имовинске сигурности учесника јавног скупа и других грађана, одржавање јавног реда и мира, безбедности саобраћаја и друге послове који се односе на обезбеђивање јавног скупа обавља Министарство унутрашњих послова (члан 5. ст. 1. и 2.); да пријаву за одржавање јавног скупа сазивач подноси Министарству унутрашњих послова - организационој јединици на подручју одржавања јавног скупа (у даљем тексту: надлежни орган), најкасније 48 сати пре времена за које је јавни скуп заказан; да пријаву за одржавање јавног скупа из члана 2. став 3. овог закона, сазивач подноси надлежном органу најкасније пет дана пре времена за које је јавни скуп заказан, да се пријава подноси лично или препорученом пошиљком и да мора бити потписана, да рок за пријаву поднету препорученом пошиљком тече од дана приспећа пошиљке, да пријава садржи програм и циљ јавног скупа, податке о одређеном месту, времену одржавања и трајању јавног скупа и податке о мерама које сазивач предузима за одржавање реда у редарској служби коју ради тога организује, са проценом броја учесника јавног скупа, да пријава јавног скупа у покрету садржи и детаљно одређену трасу кретања, место поласка и место завршетка и да копију пријаве сазивач истовремено доставља надлежном органу општине, односно града из члана 5. став 3. овог закона (члан 6.).           

Одредбама члана 9. наведеног закона прописано је: да ће надлежни орган привремено забранити одржавање јавног скупа који је усмерен на насилно мењање Уставом утврђеног поретка, нарушавање територијалне целовитости и независности Републике Србије, кршење Уставом зајемчених слобода и права човека и грађанина, изазивање и подстицање националне, расне и верске нетрпељивости и мржње (став 1.); да ће о привременој забрани јавног скупа надлежни орган обавестити сазивача најкасније у року од 12 сати пре времена за које је скуп заказан (став 2.); да ће надлежни орган у року из става 2. овог члана упутити месно надлежном окружном суду образложен захтев за одлучивање о забрани јавног скупа из разлога садржаних у ставу 1. овог члана (у даљем тексту: захтев) (став 3.).           

Чланом 11. истог закона прописано је: да надлежни орган може да забрани одржавање јавног скупа ради спречавања ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи и имовине (став 1.), да је о забрани одржавања јавног скупа надлежни орган дужан да обавести сазивача најкасније 12 сати пре времена за које је скуп заказан (став 2.); да жалба на забрану из става 1. овог члана не одлаже извршење решења (став 3.).           

Решењем о одређивању простора за окупљање грађана у Београду („Службени лист града Београда“, број 13/97), поред осталог, предвиђено је: да се овим решењем, у складу са Законом, одређују простори примерени за окупљање грађана у Београду и начин плаћања кауције (I); да се као простори примерени за окупљање грађана у Београду, на којима окупљање грађана не доводи до ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, или безбедности људи и имовине, одређују, поред осталих, Парк пријатељства, површине 130.000 м2 са могућношћу окупљања до 400.000 грађана и плато код новог Филозофског факултета, површине 2.600 м2, са могућношћу окупљања до 10.000 грађана (II тач. 2) и 5)); да се јавни скуп у покрету може одвијати на простору на коме се не омета јавни саобраћај и на простору на коме се одвија јавни саобраћај, а од места поласка до места завршетка скупа могуће је обезбедити привремену измену режима саобраћаја, као и заштиту здравља и безбедности људи и имовине (IV тачка 1)).           

5. Испитујући постојање Уставом и Законом утврђених претпоставки за одлучивање о овој уставној жалби, Уставни суд је претходно констатовао да је уставна жалба изјављена против решења Дирекције полиције Министарства унутрашњих послова Републике Србије 03 број 8988/09-20 од 19. септембра 2009. године и радњи пропуштања државних органа Министарства унутрашњих послова да спрече насиље над учесницима „Поворке поноса“ од стране трећих лица и да им обезбеде судску заштиту и ефикасно правно средство.           

Имајући у виду одредбе члана 170. Устава и члана 82. Закона о Уставном суду, као и досадашњу праксу Уставног суда и правне ставове у поступању по уставним жалбама који су усвојени на седницама Уставног суда од 30. октобра 2008. године и 2. априла 2009. године, Суд налази да је потребно испитати постојање три претпоставке за одлучивање о овој уставној жалби, и то: 1) да ли је уставна жалба допуштена ratione personae; 2) да ли је уставна жалба допуштена ratione materiae и 3) да ли су исцрпљена сва правна средства пре изјављивања уставне жалбе.           

Испитујући постојање прве претпоставке, Уставни суд је констатовао да су подносиоци уставне жалбе физичка лица која су, поред осталих лица, пријавила скуп „Поворка поноса“ 31. августа 2009. године, чије (не)одржавање је предмет оспоравања. Такође, имајући у виду да се садржина оспореног решења Министарства којим је промењена локација одржавања скупа односи на сазиваче јавног скупа, то је Уставни суд оценио да су подносиоци уставне жалбе активно легитимисани за подношење уставне жалбе, односно да је уставна жалба допуштена ratione personae.           

Разматрајући питање допуштености уставне жалбе ratione materiae, Уставни суд је утврдио да је садржина оспореног решења Министарства у директној вези, пре свега, са остваривањем Уставом зајемчене слободе окупљања, те је оценио да оспорени акт и са њим повезане оспорене радње, представљају појединачни акт и радње у смислу члана 170. Устава и члана 82. Закона о Уставном суду.           

Приликом испитивања постојања услова да ли су у конкретном случају подносиоци уставне жалбе искористили редовна правна средства за заштиту својих права, односно да ли су била предвиђена друга правна средства која су подносиоци могли користити пре изјављивања уставне жалбе, Уставни суд констатује да Законом о окупљању грађана није предвиђена могућност доношења решења о промени места одржавања пријављених скупова, те самим тим Законом није прописано ни правно средство против таквог решења. Такође, Уставни суд указује да у оспореном решењу није наведена поука о правном леку. Чак и да су подносиоци уставне жалбе користили неко правно средство, о њему сасвим сигурно не би могло бити одлучено благовремено, до 20. септембра 2009. године у 11.00 часова за када је заказан почетак скупа, јер би донета одлука о правном средству имала post-hoc карактер, па не би могла да обезбеди адекватну и благовремену, а самим тим и делотворну заштиту у вези са повредом слободе окупљања. Следом наведеног, Уставни суд сматра да подносиоци уставне жалбе нису у овом случају могли да обезбеде одговарајућу заштиту својих права пре подношења уставне жалбе.           

Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за одлучивање о овој уставној жалби.           

6. Полазећи од навода и разлога уставне жалбе, захтева који су у њој истакнути и утврђеног чињеничног стања, Уставни суд указује на следеће:          

Слобода окупљања не представља апсолутно право, већ трпи одређена ограничења у случајевима који су прописани чланом 54. Устава.           

Одредбом члана 54. став 4. Устава утврђено је да се слобода окупљања може законом ограничити само ако је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије.           

Прво ограничење слободе окупљања односи се на захтев да окупљање буде мирно, што подразумева начин на који се организује један скуп и на коме се изражавају одређена мишљења, идеје и ставови. Под мирним окупљањем не подразумева се садржина изнетог мишљења. Уколико се на неком скупу изражава мишљење које представља говор мржње или којим се позива на рат или дискриминацију, онда се мора поставити јасна линија разграничења између права на слободу окупљања и права на слободу изражавања.         

Остала ограничења слободе окупљања односе се на потребу заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије.          

Слобода окупљања у Републици Србији уређена је Законом о окупљању грађана из 1992. године. Према наведеном закону, под окупљањем грађана се сматра сазивање и одржавање збора или другог скупа на за то примереном месту (члан 2. став 1.). Устав и Закон не предвиђају обавезно прибављање дозволе за одржавање јавног скупа. То значи да се на одржавање јавних скупова не примењује систем дозволе, већ систем пријаве. Уколико скуп треба да се одржи на месту на коме се одвија јавни саобраћај, скуп се мора пријавити најкасније пет дана пре времена за које је заказан. Уколико се ради о скупу у покрету, у пријави се морају навести траса кретања, место поласка и место завршетка скупа. Закон изричито одређује простор који је примерен за јавни скуп. Места на којима се јавни скупови могу одржавати ближе се уређују актима општине, односно града. Такав акт у Београду представља Решење о одређивању простора за окупљање грађана, у коме су таксативно наведена места на којима се јавни скупови могу одвијати без угрожавања и измештања саобраћаја, као и она места која захтевају привремено измештање јавног саобраћаја.           

Законом су прописана два различита поступка у којима се може забранити одржавање пријављеног јавног скупа. Први, који се односи на привремену забрану одржавања јавног скупа који је усмерен на насилно мењање Уставом утврђеног поретка, нарушавање територијалне целовитости и независности Републике Србије, кршење Уставом зајемчених слобода и права човека и грађанина, изазивање и подстицање националне, расне и верске нетрпељивости и мржње. Други се односи на забрану јавног скупа који би могао да омета јавни саобраћај или да угрози здравље, јавни морал и безбедност људи и имовине. У оба случаја прописан је правни лек против донетих решења.           

У конкретном случају, Уставни суд констатује:           

1) да је скуп под називом „Поворка поноса“ био благовремено и уредно пријављен и да су надлежни органи дали сагласност да се скуп одржи 20. септембра 2009. године, од 11.00 до 14.00 часова, „на континуирано повезаним деоницама улица на потезу Васина, Трг Републике и Кнез Михаилова“, из чега неспорно произлази да су државни органи сматрали да нема ни једног од основа утврђених Уставом и прописаних законом да се ограничи окупљање, односно забрани одржавање скупа;           

2) да је пријављено место одржавања скупа, плато код Филозофског факултета, предвиђено Решењем о одређивању простора за окупљање грађана у Београду као место које је примерено за окупљање до 10.000 грађана (II тач. 2) и 5));          

3) да је оспореним решењем Министарства од 19. септембра 2009. године промењено место одржавања скупа на Парк пријатељства (Ушће) или на плато испред Палате Србија, јер је Министарство проценило да је одржавање скупа на пријављеној локацији „са аспекта безбедности екстремно високог ризика и да може доћи до нарушавања јавног реда и мира у већем обиму на територији града Београда...“;           

4) да Законом о окупљању грађана није предвиђено овлашћење Министарства за доношење решења о промени места одржавања пријављених скупова који нису забрањени.          

Дакле, оспореним решењем Министарства промењена је локација одржавања скупа „Поворка поноса“, те није експлицитно онемогућено мирно окупљање ЛГБТ популације. Међутим, Уставни суд је оценио да је доношењем оспореног решења, и то само један дан пре заказаног скупа, заправо, ограничено право на мирно окупљање учесника пријављеног скупа. Доношењем оспореног решења „о промени локације одржавања скупа“, које нема правно утемељење у позитивним законским прописима, Министарство је заправо онемогућило учеснике скупа да се окупе на месту на коме су желели, а које је, сагласно Решењу о одређивању простора за окупљање грађана у Београду, предвиђено и дозвољено.           

Имајући у виду чињеницу да доношење оспореног решења није било предвиђено законом, као и да је исто донето и подносиоцима уставне жалбе достављено 19. септембра 2009. године, дакле 24 часа пре одржавања скупа, те да подносиоци уставне жалбе нису имали на располагању правно средство којим би побијали законитост оспореног решења, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Министарства подносиоцима повређено право на слободу окупљања из члана 54. став 1. Устава и право на правно средство из члана 36. став 2. Устава. Будући да, према одредби члана 198. став 2. Устава, законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о правима лица подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, а да у конкретном случају таква судска заштита подносиоцима није обезбеђена, Уставни суд је оценио да су подносиоцима уставне жалбе право на слободу окупљања и право на правно средство повређени у вези са начелом судске заштите из члана 22. став 1. Устава.           

Уставни суд је нашао да је, у суштини, оспорена радња Министарства да подносиоцима уставне жалбе обезбеди судску заштиту и ефикасно правно средство, консумирана утврђеним повредама права која су извршена оспореним појединачним актом Министарства.           

У погледу оспорених радњи пропуштања државних органа да спрече насиље над учесницима „Поворке поноса“ од стране трећих лица, Уставни суд је констатовао да потенцијална претња насиљем према учесницима скупа који није одржан, не представља довољан основ за тврдњу о повреди уставних права подносилаца означеном радњом.           

7. Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.           

На основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због констатованих повреда права, у конкретном случају, оствари објављивањем ове Одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“. Наиме, Уставни суд је оценио да је суштина повређених права такве природе да се правично задовољење не би могло постићи накнадом нематеријалне и материјалне штете подносиоцима уставне жалбе, с обзиром на то да они нису били једини сазивачи скупа, а посебно имајући у виду и права других лица која су била потенцијални учесници скупа.                                         

8. Оцењујући постојање повреде члана 21. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да забрана дискриминације представља једно од основних начела на којима почива остваривање свих Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода. Стога је повреда начела забране дискриминације акцесорне природе, односно она може бити везана само за истовремено учињену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе. Да би Уставни суд у поступку по уставној жалби могао да цени да ли је оспореним појединачним актом или радњом дошло до дискриминације подносиоца уставне жалбе, наводи о учињеној дискриминацији морају бити у вези са повредом или ускраћивањем конкретног људског или мањинског права или слободе.           

У конкретном случају, несумњиво је да се наводи о повреди начела забране дискриминације могу довести у везу са повредом, односно ускраћивањем права на слободу окупљања. Дакле, члан 21. Устава се може довести у везу са околностима овог случаја.           

Уставни суд, пре свега, истиче да сексуална оријентација, иако није експлицитно наведена као основ дискриминације у члану 21. став 3. Устава, несумњиво потпада под наведену одредбу Устава, будући да она гарантује да су пред Уставом и законом сви једнаки и да је свака дискриминација забрањена, по било ком основу, па дакле и по основу сексуалне оријентације (видети пресуду Европског суда за људска права  у предмету Коzаk против Пољске, од 2. марта 2010. године).           

Уставноправном оценом оспореног решења, Уставни суд није нашао да је постојао експлицитан дискриминаторски став Министарства према подносиоцима уставне жалбе по основу њихове сексуалне оријентације, те стога није ни спроводио тест за оцењивање директне дискриминације. Међутим, Уставни суд истиче да дискриминација постоји и у случајевима када надлежни државни органи, без дискриминаторне намере, предузимају одређене мере које несразмерно погађају припаднике једне друштвене групе, чак иако се директно не односе на њих, као и када не предузимају све што је у њиховој надлежности како би спречиле дискриминацију одређене групе од стране трећих лица. У оваквим случајевима посредне дискриминације, према пракси Европског суда за људска права, довољно је да подносиоци изнесу prima faciаe доказе за постојање различитог поступања и тиме терет доказивања прелази на тужену државу, која треба да за предузете мере пружи разумно и објективно оправдање (видети пресуду у предмету Oršuš и други против Хрватске, од 16. марта 2010. године).           

Полазећи од чињеничног стања утврђеног у тачки 4. образложења ове одлуке, Уставни суд је утврдио да скуп „Поворка поноса“ није одржан. Стога се не може поуздано закључити да надлежни државни органи нису спречили дискриминацију учесника скупа од стране трећих лица, јер скупа није ни било. Такође, Уставни суд је оценио да у уставној жалби нису наведени докази који би, prima faciаe, указивали на постојање различитог поступања Министарства према подносиоцима уставне жалбе због њихове сексуалне оријентације у односу на учеснике других јавних скупова.           

Следом изнетог, Уставни суд је нашао да у овом конкретном случају, нема довољно основа за тврдњу о постојању директне или индиректне дискриминације према подносиоцима уставне жалбе по основу њихове сексуалне оријентације. Наиме, надлежни државни органи јесу на посредан начин спречили слободу окупљања подносилаца уставне жалбе, али је Уставни суд оценио да не постоје релевантни показатељи да је забрана била мотивисана дискриминаторским ставом према подносиоцима. Такав закључак Суда произлази и из садржине оспореног решења у коме је, поред осталог, наведено да се место одржавања скупа мења јер може доћи до угрожавања безбедности, живота и здравља учесника скупа.           

Уставни суд је стога одбио уставну жалбу у делу којим је тражено да се утврди повреда начела забране дискриминације из члана 21. Устава у вези са чланом 54. став 1. Устава.           

Упркос чињеници да у конкретном случају није утврђена повреда начела забране дискриминације, Уставни суд указује да је обавеза свих надлежних државних органа, пре свега Министарства унутрашњих послова, Владе и правосудних органа да спрече дискриминацију по основу сексуалне оријентације од стране трећих лица и да предузму све неопходне мере у оквиру својих надлежности како до овог вида дискриминације не би дошло и на тај начин одбране и промовишу вредности демократског друштва, као што су плурализам, толеранција и право на различитост.           

9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

                                                                                                                            ПРЕДСЕДНIК

                                                                                                                             УСТАВНОГ СУДА

                                                                                                                              др Драгиша Б. Слијепчевић