ПРЕТРАГА САЈТА: RSS
Предмет: VIIУ-171/2008
Датум доношења одлуке: 02.06.2011
Податак о објављивању: "Службени гласник РС", број 50/2011
Исход: Одлука о забрани
Оспорени акт: Предлог Републичког јавног тужилаштва за забрану рада организације "Национални строј"
Врста поступка:
  • Забрана рада
    • удружења грађана
Појмовни регистар:
Напомена: - забрана деловања тајног удружења

Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић,  др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 3. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. јуна 2011. године, донео је

 

О Д Л У К У

 

            1. Утврђује се да је организација "Национални строј" тајно удружење,  чије је деловање забрањено сагласно Уставу.

            2. Забрањује се упис у одговарајући регистар који води надлежни орган, удружења, односно политичке странке са програмским циљевима и/или  називом организације из тачке 1.

             3. Забрањује се организацији из тачке 1. да делује, промовише и шири своје програмске циљеве и идеје.

          4. Државни и други органи и организације су дужни да у оквиру својих надлежности и овлашћења предузму мере у циљу спровођењу ове одлуке.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            Републичко јавно тужилаштво поднело је Уставном суду предлог за забрану рада „тајне политичке странке (политичке организације) "Национални строј“ због, како се наводи, деловања које је усмерено на изазивање расне и националне мржње. Предлагач сматра да се из Статута, Програма и Прогласа "Националног строја" јасно утврђује да је ова организација настала са циљем разарања Уставом предвиђених слобода и права грађана Србије, начела грађанске демократије, људских и мањинских права, слобода и припадности европским принципима и вредностима, супротно забрани дискриминације утврђеној чланом 21. Устава и слободи удруживања зајемченој чланом 55. Устава. Такође, предлагач истиче да се основаност предлога за забрану рада ове политичке организације потврђује и кривичним поступком који се води пред Окружним судом у Новом Саду у предмету К. бр. 1/06 у коме је донета првостепена неправоснажна пресуда, а током кога су се окривљени декларисали као активисти "Националног строја", као и извештајем Министарства унутрашњих послова.

Као разлог за забрану, предлагач наводи да је вршећи функцију кривичног прогона учинилаца кривичних дела, посебно када је реч о кривичним делима против уставног уређења и безбедности СРЈ, почев од 2005. године уочио као извршиоце кривичног дела изазивање националне, расне и верске мржње, раздора и нетрпељивости из члана 134. Кривичног законика СРЈ припаднике политичке организације "Национални строј", да делатност ове организације траје и данас, па је очигледно да досадашње мере нису дале резултате, те да су, имајући у виду одредбе Статута, Програма и Прогласа за политичко деловање ове организације, испуњени услови за забрану њеног деловања, с обзиром на то да је Статутом политичке организације "Национални строј" предвиђено да је то политичка организација пропагандно-едукативног карактера чији се поглед заснива на идеји националне слободе, социјалне правде и расног идентитета чији је циљ очување и препород здравих вредности српске нације као саставног дела беле расе и духовни, умни и телесни напредак сваког појединца унутар наше нације и да је "Национални строј" савез расно свесних националиста на једном путу са истим циљем. Даље се наводи да је Статутом ове организације предвиђено да активиста "Националног строја" може бити искључиво припадник беле аријевске расе, који мора бити свестан у сваком моменту да је представник напред описане идеје и да у складу са њом живи и шири је на све расположиве начине. Указује се да основни смисао њихове идеологије нарочито потврђује Програм организације, у коме се захтева уједињење свих српских земаља у јединствену српску националну државу која осигурава постојање и препород српске нације у величини словенског аријевског наслеђа, претежно динарског подрасног типа и у коме се истиче веровање у биолошку неједнакост како међу појединцима, тако и међу расама, навођењем да су физичке, менталне и моралне расне карактеристике наследне и непромењиве, а да ће се чланови ове организације залагати за спровођење еугенског програма као напретка људске врсте и да ће забранити сваки облик расног мешања. Предлагач такође наводи да Проглас за политичко деловање "Националног строја" указује да се ради о тајној организацији, јер се активистима налаже да сваку причу везану за своје активности не причају преко телефона, да не забораве да, ако поседују рачунар, hard disk оставља неизбрисиве трагове, да компромитујуће ствари не држе у кући, да планове и активности организације не треба да зна нико осим самих учесника. У прилог тајности ове организације, по наводима предлагача, говоре и одредбе Статута по којима "Национални строј" нема вођу ни вођство, нема своје званичне просторије или поштанску адресу и нема званично чланство, већ се контакти успостављају лично – по препоруци или e-mail-ом.

            Уз предлог су достављени извештај Министарства унутрашњих послова - Дирекције полиције - Полицијске управе за град Београд од 14. октобра 2008. године, изрека и део образложења пресуде Окружног суда у Новом Саду К.1/06 од 10. новембра 2006. године, Статут и Програм организације чија се забрана предлаже.

II

            Увидом у достављену документацију Уставни суд је утврдио следеће:

            а) Према тексту Статута, "Национални строј" је:

            - политичка организација пропагандно-едукативног карактера (члан 1.) и савез расно свесних националиста (члан 5.);

            - нема вођу ни вођство и сваки вид активности се врши путем сопствене воље на личну одговорност, у складу са програмом и статутом, као и принципима за које се залажу (члан 6.);

            - званично обележје је крст са четири оцила у оквиру назива "Национални строј" (члан 8.);

            - нема своје званичне просторије или поштанску адресу, контакти се успостављају лично - по препоруци или e-mail-ом (члан 10.), свако објављивање уочљивих слика или имена активиста је строго забрањено (члан 11.), нема званично чланство, јер „верују у сој, а не у број, у активисте, а не у чланове“, с тим што активиста може бити онај ко на било који начин доприноси остварењу циља програма, поштује статут и придржава се постојећих принципа (члан 12.).

            Као циљ "Националног строја", чланом 2. Статута утврђено је: „очување и препород здравих вредности српске нације као саставног дела беле расе и духовни, умни и телесни напредак сваког појединца унутар наше нације“, а за остварење овог циља се, према члану 3. Статута, користе „искључиво средства политичког деловања ... и не позива (се) на изазивање било ког насиља верске и националне мржње, већ на истину и право на слободу говора и мишљења свих Срба у Србији“. Чланом 7. Статута је предвиђено чему Национални строј тежи, чл. 13, 14. и 16. Статута ко може бити активиста, док чл. 17. и 18. овог акта садрже одредбе о томе шта се очекује од припадника организације, при чему се у погледу тога ко може бити активиста, потенцира да активиста Националног строја може бити „искључиво припадник беле аријевске расе“.

            б) Програмом ове организације се у 28 тачака наводи шта припадници "Националног строја" захтевају, за шта се залажу и боре, у шта верују, шта желе и траже и шта ће обезбедити. Тако је у Програму, поред осталог, наведено: „захтевамо уједињење свих српских земаља у јединствену српску националну државу која осигурава постојање и препород српске нације у величини словенског аријевског наслеђа, претежно динарског подрасног типа“; „залагаћемо се за унитарну српску националну државу у којој ће основна начела бити национална слобода, социјална правда и расно биолошка заштита народа“; „пуно грађанско право, као свест националне одговорности, могу имати само лојални држављани наше земље који су припадници беле аријевске расе, док би држављани а не беле расе и расно мешани имали одређени статус и ограничена права, ослобођени грађанских дужности“; „високи представници народа на одговорним положајима од националног значаја, морају бити српског порекла“; „верујемо у биолошку неједнакост како међу појединцима, тако и међу расама“; „физичке, менталне и моралне расне карактеристике су наследне и непроменљиве“; „верујемо у географску сегрегацију“; „залагаћемо се за спровођење еугенског програма као напретка људске врсте и забранити сваки облик расног мешања, очување сопствене расе и наслеђе не значи поробљавање или уништавање других већ природно право на сопствени расни идентитет“; „желимо сарадњу са свим расним националистима у Европи и свету који желе револуционарне промене засноване на љубави према аријевским вредностима и који верују у општи заједнички циљ националне слободе, социјалне правде и расног идентитета, Србија Србима, Европа Европљанима! “.            

                в) Пресудом Окружног суда у Новом Саду К.1/06 од 10. новембра 2006. године, 17 пунолетних и једно малолетно лице оглашени су кривим, због тога што су „9. јануара 2005. године у Новом Саду око 19,50 часова ... у просторијама Филозофског факултета ... а након што су претходно ... добили упутства од окр. Давидовић Горана као организатора групе већине једнообразно обучених у црно и врло кратко ошишаних, ушли на Филозофски факултет ... и у току одржавања јавног скупа - трибине под називом ¢Фашистичка претња¢ ... посвећене обележавању дана борбе против фашизма ... угрожавали сигурност присутних, а окр. Давидовић Горан и окр. С. М. су својим понашањем могли изазвати националну нетрпељивост међу народима и националним мањинама који живе на територији тадашње СЦГ и то тако што је сам начин доласка и појављивања окривљених на Трибини изазвао код присутних осећај угрожености и страха, након чега су организовано ... прекинули рад Трибине тиме што је окр. Давидовић Горан једном од организатора ... ударио шамар пред свим присутнима, те су окривљени вређали присутне посетиоце Трибине ... и у публику бацали летке нерегистроване организације чији су активисти, са насловом ¢О такозваним Антифашистима¢ ...  ¢комунистичким пацовима¢, чији садржај представља суштину односа окривљених као активиста организације ¢Национални строј¢ према антифашизму, а којим летком је у потпису, речима ¢Србија Србима, Европа Европљанима, Живела победа! НАЦИОНАЛНИ СТРОЈ¢ могла бити изазвана елементарна несигурност свих оних који се не слажу са њиховим ставовима изнетим у летку и могла бити изазвана национална нетрпељивост према свим народима и националним мањинама који живе у Србији а нису Срби“. Суд је утврдио да су претходно описаним радњама окривљени Горан Давидовић и С. М. извршили кривично дело изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости из члана 317. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, а да су остали окривљени који су поименично наведени у изреци пресуде извршили кривично дело угрожавања сигурности из члана 138. став 2. у вези става 1. Кривичног законика.

             г) Из извештаја Министарства унутрашњих послова - Дирекције полиције - Полицијске управе за град Београд од 14. октобра 2008. године се утврђује да је овај извештај сачињен поводом захтева Првог општинског јавног тужилаштва у Београду за прикупљање потребних обавештења о идентитету организатора нацистичког скупа који је одржан 11. октобра 2008. године, на платоу испред Филозофског факултета у Београду. Извештај садржи хронолошке податке о томе како је скуп пријављен, ко се противио скупу и  личне податке особа које су задржане или легитимисане том приликом. У извештају се такође наводи да су полицијски службеници пратили активности неформалних друштвених група које заговарају нацистичке и расистичке идеје, између осталих и "Национални строј", да је поред осталог, 9. октобра 2008. године решењем забрањено одржавање јавног скупа „Марш за јединство Србије“, које је уручено сазивачу З. С, а који је том приликом изјавио да је пријаву поднео у име организације "Национални строј", „за шта га је лично замолио Н. В. припадник те организације који је учествовао у претходном ¢Српском маршу¢ у Новом Саду заједно са Гораном Давидовићем“, којом приликом су обојица лишени слободе.

            Уставни суд је утврдио да су се достављени Програм и Статут "Националног строја", који нису били потписани и нису садржали датум доношења, нити податак о томе на који начин су прибављени, налазили на интернету, и то на веб-адреси: http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=245784. Претражујући наведену Интернет страницу, Уставни суд је утврдио да се на њој налази и тзв. Проглас за политичко деловање "Националног строја", који није достављен уз предлог Републичког јавног тужилаштва, нити накнадно.

 

III

                      У циљу утврђивања да ли постоје претпоставке за вођење поступка поводом поднетог предлога Републичког јавног тужилаштва, Уставни суд је:

           

а) Дописом од 20. октобра 2008. године од Министарства за државну управу и локалну самоуправу и Министарства унутрашњих послова  затражио да известе Суд о томе да ли је у регистре политичких организација, удружења грађана и друштвених организација, који се при тим министарствима воде, уписана политичка организација, удружење грађана или друштвена организација под називом "Национални строј".

            Министарство за државну управу и локалну самоуправу је у допису број 130-024-00-01744/2008-07 од 24. октобра 2008. године навело:

- да је увидом у Регистар политичких организација, који Министарство води сходно члану 9. Закона о политичким организацијама (''Службени гласник СРС'', број 37/90 и ''Службени гласник РС'', бр. 30/92, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05) и члану 12. Закона о министарствима (''Службени гласник РС'', број 65/08), утврђено да у овај регистар није уписана политичка организација под називом "Национални строј", као и

- да је увидом у Регистар удружења, друштвених организација и политичких организација, који се води сагласно члану 11. Закона о удруживању грађана у удружења, друштвене организације и политичке организације који се оснивају за територију Социјалистичке Федеративне Републике Југославије ("Службени лист СФРЈ", број 42/90 и "Службени лист СРЈ", бр. 16/93, 31/93, 41/93, 50/93, 24/94, 28/96 и 73/2000) и члану 12. Закона о министарствима, утврђено да у овај регистар није уписана политичка организација, нити удружење грађана, односно друштвена организација под називом "Национални строј".

            Министарство унутрашњих послова је, дописом 03/10 број 212-20/08-Р од 28. новембра 2008. године, обавестило Суд да је провером преко свих полицијских управа тог министарства на територији Републике Србије утврђено да у Регистар удружења грађана, односно друштвених организација, који се такође водио у подручним органима овог министарства, није уписана „политичка организација ¢Национални строј¢ “.

            б) Од предлагача затражио да предлог допуни навођењем разлога и доказа због којих се тражи забрана ''тајне'' политичке странке (политичке организације) "Национални строј".

            Предлагач је дописом од 9. октобра 2009. године обавестио Уставни суд да су у предлогу А број 292/08 од 14. октобра 2008. године, у делу разлога, описани природа и карактер организације "Национални строј" који проистичу из њиховог статута, односно програма, а који су у својој суштини расистички и националистички, с обзиром на то да заговарају превласт беле аријевске расе, повлашћени положај српске нације, а што је све усмерено на кршење Уставом утврђених слобода и права грађана Србије, начела грађанске демократије, људских и мањинских права, слобода и припадности европским принципима и вредностима, који су гарантовани чл. 21. и 55. Устава Републике Србије, што потврђује и деловање припадника ове организације у појединим иступима када је дошло до нарушавања јавног реда и мира, као и чињења кривичних дела и прекршаја, а на шта недвосмислено указује и пресуда Окружног суда у Новом Саду К. број 1/06 од 10. новембра 2006. године којом су окривљени Горан Давидовић и друга лица осуђени на затворске казне због учињеног кривичног дела изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости, односно угрожавања сигурности.

                        в) Затражио од предлагача да достави видео записе о деловању "Националног строја" и друге расположиве доказе на којима се предлог заснива.

                        Предлагач је дописом од 1. децембра 2009. године доставио DVD који садржи три видео-тонска записа, и то: ''Извођење из тунела'' (у трајању од 50 секунди, са датумом 11. октобар 2008. године), ''Напад на полицијске службенике'' (у трајању од 26 секунди, са датумом 11. октобар 2008. године) и ''Протест против антифашистичког скупа'' (у трајању од 18 минута и 36 секунди, са датумом 11. октобар 2008. године).

                        Уставни суд је констатовао да се видео-тонски записи односе на поједина лица која не носе било какве ознаке групе или организације и која се не изјашњавају о томе да ли су припадници неке групе или организације, већ искључиво дају личне податке о себи и показују тетоваже на свом телу.

            г) У циљу свестраног разматрања појединих уставноправних питања која су од значаја за поступање по поднетом предлогу, Уставни суд је одржао две припремне седнице, и то 9. децембра 2008. године и 20. јануара 2010. године.

            д) У току поступања по поднетом предлогу, 2. јуна 2009. године у Београду је, у организацији Уставног суда, одржана међународна конференција под називом ''Уставно ограничење слободе удруживања'', на којој је разматрана упоредна судска пракса и примена међународних стандарда у области остваривања слободе удруживања.

           ђ) Дописом од 9. марта 2010. године Уставни суд је од Агенције за привредне регистре, у чијој надлежности је, сагласно важећем Закону о удружењима, вођење Регистра удружења затражио извештај о томе да ли је у Регистар уписано удружење под називом "Национални строј".

            Агенција за привредне регистре је 16. марта 2010. године обавестила Уставни суд да је увидом у базу података утврђено да није регистровано ниједно удружење са називом "Национални строј", нити је поднета пријава за упис у Регистар удружења под тим називом.

            е) Од Вишег суда у Новом Саду 5. марта 2010. године затражено је достављање пресуде Врховног суда Србије Кж 1.617/07 од 6. јуна 2008. године, којом је правноснажно окончан кривични поступак на који се у свом предлогу позвао Републички јавни тужилац.

            Увидом у достављену пресуду, Уставни суд је утврдио да је њоме делимично преиначена првостепена пресуда Окружног суда у Новом Саду К. 1/06 од 10. новембра 2006. године, и то прво у погледу правне квалификације дела, тако што је Врховни суд Србије оценио да је у првостепеном поступку  утврђено постојање претходног договора између оптужених да заједнички предузму противправне радње које су им оптужницом стављене на терет, да су поступали по упутствима оптуженог Горана Давидовића, да су заједнички ушли у салу са тачно подељеним улогама, слично обучени и ошишани, те је на основу тога нашао да су оптужени Давидовић и Миодраг Стефановић радње кривичног дела изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости из члана 134. став 2. у вези става 1. Кривичног законика починили у саизвршилаштву, док су осталих тринаесторо оптужених радње кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 2. у вези става 1. Кривичног законика такође починили у саизвршилаштву, јер је, по оцени другостепеног суда, „до очигледности јасно да су се оптужени сагласили са извршењем дела и исто хтели као заједничко и да је  свако од њих утврђеним радњама допринео у извршењу истог, чиме су остварили сва битна обележја саизвршилаштва“. Полазећи од измењене правне квалификације кривичних дела, Врховни суд Србије је наведеном пресудом преиначио и одлуке о казни, односно изреченој условној осуди. 

             ж) Уставни суд је, такође, извршио увид и у тзв. Проглас за политичко деловање "Националног строја", који се налазио на претходно наведеној интернет страници, а који није достављен уз предлог Републичког јавног тужилаштава, а из кога је утврдио следеће:

Прогласом "Национални строј" „позива све часне расне националисте који верују у наш циљ и поштују наше принципе да оснују своју групу-ћелију (до пет људи са координатором) организовану по концепту ¢отпора без вође¢ и осмишљено политички делују у складу са Програмом и Статутом, а да својим политичким активизмом буду пример другима“.

Овим актом се у 75 тачака дају „идеје за активисте ¢Националног строја¢", а које се односе на: организацију и финансирање, деловање, пропаганду и смернице за живљење живота у складу са ¢идеалима¢“.

У вези организације и финансирања "Националног строја", припадницима, односно активистима се препоручује да „од двоје до четворо проверених и оданих сабораца оформе политичку ћелију за политичко деловање“, да установе „координатора ћелије“, да одреде чланарину и одржавају састанке по договору, да одреде „одговорног човека за касу“ и да осмисле разне начине за самофинансирање.

У вези начина деловања припадницима се препоручује да „сваку причу везану за активности не причају преко телефона“, да ако поседују рачунар „не забораве да hard disk оставља неизбрисиве трагове, тако да компромитујуће ствари не држе кући“, да за планове и активности не треба нико да зна осим самих учесника.

Проглас садржи посебне препоруке везане за пропаганду, односно начин ширења идеја "Националног строја", те се тако припадницима посебно препоручује да: шире материјал „свуда и на сваком месту (од књига у библиотеци до поштанских сандучића)“, да „исписују на сваком прикладном месту пароле и наш национални симбол“, да праве магазине, брошуре, књиге, налепнице, значке, мајице, CD-ове који промовишу „нашу идеју“, да „осмишљено нађу сараднике за ширу дистрибуцију“, да разговарају са људима о локалним политичким темама и друштвено политичкој ситуацији у земљи и свету, да пишу или посећују „наше затворенике“ и пружају им подршку, да се „потруде да образују и усмере симпатизере“, да дистрибуирају "White Power" музику српској омладини, да иду на интернет и шире „нашу идеју“ на свим патриотксим форумима, да креативно шире кампању против светског  ционизма и расног мешања а у корист очувања „нашег идентитета“, да „смисле пропагандно нове начине да људима ставе до знања оно што желе“, да  „бојкотују циганске, кинеске и шиптарске продавнице и радње, као и све оне који послују са њима“, да упозоравају остале „саборце на ставове губитника и њихово погрешно деловање“, да „разговарају са српским националистима и пробуде им расну свест“, да шаљу бесплатно материјал новим симпатизерима, да иду на спортске манифестације и тамо деле материјал, да идеолошки образују „оне који хоће да слушају“, да иду у школе и на факултете и дистрибуирају материјал, да направе налепнице са порукама и да их лепе на сваком погодном месту, да „чине све да задобију што више симпатизера“.

Проглас садржи и тзв. смернице за „живљење живота у складу са ¢идеалима¢“, којима се припадницима "Националног строја" препоручује, између осталог, да „науче да користе и одржавају сво оружје које им је на располагању“, да сакупљају чињенице, информације и податке неопходне за „ствар“,  да буду у форми и „увек спремни за улични сукоб са непријатељем“,  да формирају „екипу за тренирање“, да посећују скупове „непријатеља“ и снимају шта се ради, да одржавају сталне, добре односе са саборцима у иностранству, да не расипају новац, већ да га употребе за „ствар“, да „уколико су  нападнути на сред улице, да се боре  до последње капи крви, како би непријатељ знао да са њима не сме имати посла“, да увек делују револуционарно и да не мешају идеологију реакционара са „идејом“, да се боре за "Национални строј" „свим потребним средствима“, да помажу „својим саборцима“ око запошљавања, да  што чешће организују сусрете са саборцима из других градова, да се труде  да буду физички спремни и да се баве рекреативно трчањем и дизањем тегова, да не учествују у борби позиције и опозиције, већ да промовишу „револуционарни пут“, да обавезно иду на служење војног рока, по могућности у специјалним јединицама.

Проглас се завршава речима: „¢Национални строј¢ је идеја о непокорности Срба“.

Накнадном провером извршеном 2. новембра 2010. године, Уставни суд је утврдио да се на овој интернет страници налази Форум "Националног строја" из 2005. године, а да више нема на видном месту истакнутог Програма, Статута, нити Прогласа. Исто стање је било и 7. марта 2011. године. У том периоду на овом веб-сајту се налазила информација о припреми новог сајта, без навођења ко га уређује и времена кад ће бити покренут.

Међутим, 30. марта 2011. године на новоj интернет страници  www.nacionalnistroj.com  су се, у истоветном тексту, поново налазили Статут, Програм и Проглас "Националног строја". На истом веб-сајту су се налазиле и фотографије (постројених униформисаних лица сликаних с леђа и „обезличених“ униформисаних лица), пропагандни материјал, фотографије графита, летака и плаката, амблеми, два „саопштења“ – „Саопштење поводом расистичког циганског дивљања у Панчеву 11. јуна 2010. године“ и „Саопштење поводом усвајања срамне декларације о Сребреници 31. марта 2010. године“, као и тзв. „Активистички савети“.

„Активистички савети“ су означени као „мала помоћ свим новим саборцима и браћи која су мање упућена у деловање ¢Националног строја¢“, а наводи се да су намењени „како за вукове самотњаке, тако и за оне који су у саставу неке ћелије“. У њима се, поред осталог, саветује: „не причајте ником о вашим активностима и о ћелији уопште“, „када едукујете људе прво добро видите да ли би неко од њих могао да буде умешан са непријатељским организацијама или са полицијом“, „добро се запитајте да ли би вас сутра оцинкарили у полицији“, „немојте мислити да ако су вас јуче тукли а нисте им узвратили, да данас можете бити активиста  ¢Националног строја¢ и да ће вас наш покрет чувати од других, прави  активисти се сами чувају, чувају своју част и углед, ниједна вас група неће учинити јаким ако сами нисте јаки“. Овај акт се завршава речима: „Надамо се да су наши савети свима добродошли, обавезно прочитајте и циљеве и принципе нашег покрета и спремите се за активизам! Будите активни!“

 

IV

            Уставом Републике Србије је утврђено:

- да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима (члан 1.);

            - да се јемчи и признаје улога политичких странака у демократском обликовању политичке воље грађана, да је оснивање политичких странака слободно, као и да је недопуштено деловање политичких странака које је усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње (члан 5. ст. 1. до 3.);

            - да је забрањено и кажњиво свако изазивање и подстицање расне, националне, верске или друге неравноправности, мржње и нетрпељивости (члан 49.);

            - да се јемчи слобода политичког, синдикалног и сваког другог удруживања и право да се остане изван сваког удружења, да се удружења  оснивају без претходног одобрења, уз упис у регистар који води државни орган, у складу са законом, да су забрањена тајна и паравојна удружења, као и да  Уставни суд може забранити само оно удружење чије је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње (члан 55.);

            - да Уставни суд одлучује о забрани рада политичке странке, синдикалне организације или удружења грађана (члан 167. став 3.);

            - да Уставни суд својом одлуком уређује начин њеног извршења, када је то потребно (члан 171. став 2.).

 

V

            С обзиром на то да се предлогом тражи забрана рада „тајне политичке странке (политичке организације) ¢Национални строј¢“, а полазећи од претходно утврђених чињеница и одредаба члана 55. Устава које се односе на слободу удруживања, пред Уставни суд су се, као претходна, поставила два основна питања. Прво, каква је правна природа организације "Национални строј", односно да ли она има прописана обележја политичке странке или удружења грађана и, у зависности од одговора на претходно питање, да ли су испуњени услови за вођење поступка за забрану ове организације или се ради о удружењу које је забрањено по сили самог Устава, на основу одредбе члана 55. став 3. Устава.  

            Наиме, одредбе члана 55. Устава јемче слободу удруживања на истоветан начин без обзира на циљеве зарад чијег остваривања се одређена лица удружују (политичко, синдикално и свако друго удруживање, како је то утврђено ставом 1. члана 55. Устава), те је стога и појам удружења из члана 55. Устава, по оцени Уставног суда, општи појам који се једнако односи на све облике путем којих се остварује зајемчена слобода, дакле и на политичке странке и на синдикате и на удружења грађана. Како је, даље, одредбом става 2. члана 55. Устава утврђено да се (сва) удружења оснивају без претходног одобрења, али уз упис у регистар који води државни орган, и то у складу са законом, дакле на начин прописан законом, то су за одговор на питање каква је правна природа организације чија се забрана тражи од значаја одредбе важећих закона којима је ближе дефинисан појам политичке странке, односно удружења грађана и којима је уређен начин њиховог оснивања. 

            Законом о политичким странкама (''Службени гласник РС'', број 36/09) је прописано: да је политичка странка у смислу овог закона организација грађана слободно и добровољно удружених, основана ради остваривања политичких циљева демократским обликовањем политичке воље грађана и учешћа на изборима (члан 2.); да политичка странка стиче статус правног лица даном уписа у Регистар политичких странака и да почиње са радом даном уписа у Регистар (члан 5.); да политичка странка делује у складу са Уставом, законом, програмом, статутом и другим општим актима (члан 7.); да се политичка странка оснива на оснивачкој скупштини доношењем оснивачког акта, програма, статута и избором лица овлашћеног за заступање политичке странке (члан 10.); да програм политичке странке садржи опис политичких начела, циљева и вредности за које се политичка странка залаже (члан 13.); да је статут основни општи акт политичке странке и да се статутом обавезно уређује, између осталог, назив и седиште политичке странке, симболи визуелног идентитета, изглед и садржина печата политичке странке, услови и начин учлањивања и престанка чланства, права, обавезе и одговорности чланова, организација по територијалном принципу и унутрашња организација, органи и њихова овлашћења, остваривање јавности рада, као и начин финансирања политичке странке (члан 14. ст. 1. и 3.); да је политичка странка дужна да учини јавно доступним путем интернета оснивачки акт, лично име заступника политичке странке, програм, статут и друге опште акте политичке странке, ако их доноси (члан 16.).

            Законом о удружењима ("Службени гласник РС", број 51/09) је прописано: да је удружење, у смислу овог закона, добровољна и невладина недобитна организација заснована на слободи удруживања више физичких или правних лица, основана ради остваривања и унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса, који нису забрањени Уставом или законом (члан 1.); да се на политичке странке, синдикате, удружења организована ради обављања одређених делатности у циљу стицања добити, спортске организације и удружења, цркве и верске заједнице, спонтана привремена повезивања више лица и друга удружења чији је рад уређен посебним законом, одредбе овог закона сходно примењују у питањима која нису уређена тим посебним законом, као и да су забрањена тајна и паравојна удружења (члан 2. ст. 2. и 4.); да се удружење оснива и организује слободно и да је самостално у остваривању својих циљева, да циљеви и деловање удружења не могу бити усмерени на насилно рушење уставног поретка и нарушавање територијалне целокупности Републике Србије, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање и подстицање неравноправности, мржње и нетрпељивости засноване на расној, националној, верској или другој припадности или опредељењу, као и полу, роду, физичким, психичким или другим карактеристикама и способностима (члан 3. ст. 1. и 2.); да удружење стиче статус правног лица даном уписа у регистар (члан 4. став 2.); да се удружење оснива усвајањем оснивачког акта и статута и избором лица овлашћеног за заступање, на оснивачкој скупштини удружења (члан 11. став 1.); да је статут основни општи акт удружења и да се статутом, поред осталог, обавезно уређују назив и седиште удружења, област остваривања циљева и циљеви ради којих се удружење оснива, унутрашња организација удружења, органи и њихова овлашћења, остваривање јавности рада, услови и начин учлањивања, права, обавезе и одговорности чланова, као и начин стицања средстава за остваривање циљева, органи, њихова овлашћења, састав, начин избора и опозива (члан 12. ст. 1. и 3.); да Регистар удружења води Агенција за привредне регистре, као поверени посао (члан 26. став 1.).

            Уставни суд указује да из наведених одредаба Закона о политичким странкама и Закона о удружењима произлази:

            - да су и политичка странка и удружење грађана организације слободно и добровољно удружених грађана, а да суштинску разлику међу њима чине циљеви због којих се грађани удружују – политичка странка се оснива ради остваривања политичких циљева демократским обликовањем политичке воље грађана и учешћа на изборима, док се удружење грађана оснива ради остваривања и унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса;

            - да циљеви и деловање, како политичке странке, тако и удружења грађана морају бити сагласни Уставу, што значи да је недопуштено, односно забрањено деловање које је усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње;

             - да и политичка странка и удружење грађана правни субјективитет (статус правног лица) стичу уписом у одговарајући регистар;

            - да се и политичка странка и удружење грађана оснивају на оснивачкој скупштини доношењем (усвајањем) оснивачког акта, статута (код политичке странке и програма) и избором лица овлашћеног за заступање;

            - да је статут основни општи акт и политичке странке и удружења грађана;

            - да је, како према Закону о политичким странкама, тако и према Закону о удружењима, уређивање питања која се односе на седиште, чланство (услове и начин стицања својства члана, као и њихових права, обавеза и одговорности), органе, унутрашњу организацију и начин финансирања,  законски услов да би једна организација имала својство политичке странке, односно удружења грађана, јер се, сагласно наведеним законима, ова питања обавезно уређују статутом;

            - да и Закон о политичким странкама и Закон о удружењима садрже одредбе којима се политичка странка, односно удружење грађана обавезују да обезбеде јавност свог рада.

            На основу чињеница које су у поступку утврђене, а које се односе на организацију "Национални строј", чија је забрана тражена поднетим предлогом, Уставни суд констатује следеће:

            - да "Национални строј" није уписан нити у Регистар политичких странака, нити у Регистар удружења, који се воде сагласно важећим прописима, а такође није био уписан ни у одговарајуће регистре који су се водили у складу са законима који су били на снази до ступања на снагу сада важећег Закона о политичким странкама и Закона о удружењима;

- да нема података о томе да ли је и када одржана оснивачка скупштина ове организације;

- да "Национални строј" има Статут, а поред тога и Програм, Проглас за политичко деловање и тзв. Активистичке савете, који према својој садржини представљају опште акте којима су јасно утврђени циљеви ове организације и начини њиховог остваривања;

- да организација има назив и чланом 8. Статута уређен симбол визуелног идентитета (крст са четири оцила у оквиру назива "Национални строј"), али да, према члану 10. Статута, нема „званичне просторије или поштанску адресу“, већ се контакти успостављају „лично – по препоруци или e-mail-ом“;

- да, према члану 12. Статута, "Национални строј" „нема званично чланство“, али је из других одредаба Статута, као и из одредаба Програма, Прогласа и „Активистичких савета“, неспорно да ову организацију чине лица која су јој приступила ради заједничког деловања на остваривању прокламованих циљева, а који се у наведеним актима означавају појмовима „активисти“, „припадници“ или „саборци“ и да су наведеним актима јасно и детаљно уређена њихова права, обавезе и одговорности, као и начин и услови под којима неко може приступити "Националном строју" (активиста "Националног строја", према одредбама Статута, може бити „искључиво припадник беле аријевске расе“);

- да према члану 6. Статута, организација „нема вођу, ни вођство“ и да прикупљени подаци неспорно упућују да у формалноправном смислу не постоји лице овлашћено за заступање организације, нити се из Статута или других општих аката може утврдити да постоје званични органи са  овлашћењима која су тим актима предвиђена, али се из правноснажне пресуде Врховног суда Србије Кж1. 617/07 од 6. јуна 2008. године, као и достављеног извештаја Министарства унутрашњих послова, такође неспорно, утврђује да фактички постоје лица која, за разлику од „обичних активиста“, организују, осмишљавају и усмеравају конкретне активности организације;

- да иако Статутом формално нису уређени унутрашња организација и начин финансирања организације, ова питања заправо уређује тзв. Проглас за политичко деловање, који се односи на „организацију и финансирање“, а из кога произлази да "Национални строј" делује преко „група-ћелија“, које чине „до 5 људи са координатором“ („препоручује се“ да двоје до четворо „проверених и оданих сабораца“ оформе „политичку ћелију за политичко деловање“, да установе „координатора ћелије“ и да одржавају састанке по договору) и да се финансира из чланарине и других договорених начина „самофинансирања“ („саборцима“ се „препоручује“ да у оквиру ћелија одреде чланарину, да одреде „одговорног човека за касу“ и да „осмисле разне начине самофинансирања“);

- да су, насупрот законским обавезама да се подаци који се односе на политичку странку, односно удружење грађана учине доступним јавности, правила установљена свим актима "Националног строја" усмерена на то да се од јавности сакрије сваки податак који би могао да доведе до идентификације лица која су оснивачи организације, која руководе њеним радом и која су њени чланови, као и до идентификације где је седиште организације, односно из ког места, ко и на који начин организује њено деловање.

             Коначно, Уставни суд је утврдио да из Статута и свих осталих докумената и аката "Националног строја" произлази да се ради о организацији чији су циљеви Уставом и законом недопуштени, односно забрањени. Наиме, према члану 5. Статута "Национални строј" је „савез расно свесних националиста“, а сви програмски циљеви због којих је организација основана и за чије остваривање се залаже, засновани су, како се у Програму изричито наводи, на надмоћности „беле аријевске расе“ и залагању за „уједињење свих српских земаља у јединствену (унитарну) српску националну државу која осигурава постојање и препород српске нације у величини словенског аријевског наслеђа, претежно динарског подрасног типа“, у којој ће једно од основних начела бити и „расно биолошка заштита народа“, а у којој „пуно грађанско право ... могу имати само лојални припадници наше земље који су припадници беле аријевске расе, док би држављани који су не беле расе и расно мешани имали одређени статус и ограничена права“. Сви остали циљеви, препоруке и идеје, садржани у овом и осталим актима "Националног строја" представљају разраду овог основног циља и конкретизацију метода којима треба доћи до његовог остварења, а кроз деловање и понашање припадника те организације. Такође, Уставни суд је на основу правноснажне кривичне пресуде Врховног суда Србије, као и садржине „саопштења“ која су се налазила на интернет страници ове организације утврдио да "Национални строј" не само да је основан ради остваривања Уставом забрањених циљева, већ и конкретно делује на њиховом остваривању.

            По оцени Уставног суда, претходно утврђене чињенице упућују на закључак да "Национални строј" представља облик организованог, координираног, трајног и заједничког деловања одређене групе лица ради остваривања унапред дефинисаних циљева и опредељења, у складу са јасно „прописаним“ начином деловања, функционисања и финансирања, као и са прецизно утврђеним правима, обавезама и одговорностима његових припадника. У том смислу, "Национални строј" суштински испуњава услове према којима се, сагласно Закону о политичким странкама и Закону о удружењима, политичка странка и удружење грађана разликују од неформалних група више лица „а какве су, примера ради, биле екстремне навијачке групе и подгрупе“, за чију забрану је Уставни суд у предмету VIIУ- 279/2009 Закључком од 17. марта 2011. године ("Службени гласник РС", број 26/11) утврдио да није надлежан за поступање. При томе, Уставни суд налази да се "Национални строј", иако се, према одредби члана 5. Статута ове организације, ради о „политичкој организацији пропагандно-едукативног карактера“, не може сматрати политичком странком, јер ни из једног акта ове организације не произлази да је основана ради учешћа на изборима, што је, сагласно одредби члана 2. Закона о политичким странкама, битно обележје политичке странке, а што следи и из тумачења одредбе члана 5. став 1. Устава. Са друге стране, утврђене чињенице (то што "Национални строј" није уписан у Регистар удружења, то што нема података о томе да ли је и када одржана оснивачка скупштина, што нема података о оснивачима, што се не зна седиште организације, што нема лице овлашћеног за заступање, што нема или се не може утврдити да има органе) указују да "Национални стој" не испуњава Законом прописане услове који га у формалном смислу чине удружењем грађана. Међутим, Уставни суд је оценио да су наведени формални недостаци последица свесне намере оснивача ове организације, а која је нескривено дефинисана и њеним актима (члан 10. Статута према коме се контакти успостављају лично – по препоруци или e-mail-ом; члан 11. Статута према коме је „строго забрањено објављивање уочљивих слика или имена активиста; „идеје“ садржане у Прогласу за политичко деловање које се односе на начин деловања „активиста“, а којима им се препоручује да „сваку причу везану за активности не причају преко телефона“, да ако поседују рачунар „не забораве да hard disk оставља неизбрисиве трагове, тако да компромитујуће ствари не држе кући“, да за планове и активности не треба нико да зна осим самих учесника; „препоруке“ садржане у тзв. „Активистичким саветима“) да припадници ове организације и начин њиховог међусобног деловања остану ван домашаја јавности, односно да делују по принципу тајне организације. Ово управо из разлога што је њихово деловање усмерено на остваривање забрањених циљева, те се тиме надлежним државним органима онемогућава или отежава да према самој организацији, њеним оснивачима и припадницима предузму Уставом и законима прописане мере и санкције.

            Полазећи од изложеног, Уставни суд је закључио да, у конкретном случају, наведени формални недостаци не могу да буду од пресудног значаја за оцену Уставног суда да "Национални строј" има карактер удружења, али да управо ти недостаци, као и разлози њиховог постојања указују да се, по оцени Уставног суда, ради о тајном удружењу.

            Како је одредбом члана 55. став 3. Устава утврђено да су забрањена тајна и паравојна удружења, а што је прописано и одредбом члана 2. став 4. Закона о удружењима, то је Уставни суд утврдио да нема уставног основа да се по поднетом предлогу Републичког јавног тужиоца спроведе Законом о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) прописани поступак за забрану рада политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана или верске заједнице, а који, поред осталог, подразумева да се у овом поступку одржава јавна расправа (члан 37. став 1. Закона), да су учесници у овом поступку, односно у јавној расправи, политичка странка, синдикална организација или удружење грађана чија се забрана тражи и орган који је поднео предлог за забрану (члан 29. тачка 8) Закона) и да је дејство одлуке Уставног суда којом се забрањује рад политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана или верске заједнице, њено брисање из одговарајућег регистра даном достављања одлуке Уставног суда надлежном органу (члан 81. Закона). Наиме, пошто су тајна удружења забрањена по сили Устава, то одлука Уставног суда у конкретном случају представља само утврђење да је "Национални строј", организација чија је забрана тражена поднетим предлогом, тајно удружење, чије је деловање забрањено сагласно Уставу. С обзиром на наведено, Уставни суд је одлучио као у тачки 1. изреке.

 

VI

            Одредбом члана 81. Закона о Уставном суду је, као што је речено, прописано дејство одлуке којом Уставни суд забрањује рад политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана или верске заједнице и оно се своди на брисање забрањеног удружења (у смислу општег појма утврђеног Уставом) из одговарајућег регистра, и то тако што брисање спроводи орган, односно организација надлежна за вођење регистра, даном достављања одлуке Уставног суда. Из наведеног произлази да су Законом предвиђене само последице које наступају након спроведеног поступка у коме је одлучивано о испуњености Уставом утврђених разлога за забрану неког од облика удружења које је оновано на начин утврђен Уставом, а што, сагласно одредби члана 55. став 2. Устава, значи – уз упис у регистар који води државни орган. Законом о Уставном суду није прописано дејство одлуке којом Уставни суд утврђује да је конкретно удружење тајно, те је тиме забрањено сагласно самом Уставу. Међутим, одредбом члана 171. став 2. Устава је утврђено да Уставни суд својом одлуком уређује начин њеног извршења, када је то потребно.

           Будући да је у току спроведеног поступка Уставни суд утврдио да је, са једне стране, "Национални строј" основан ради остваривања Уставом забрањених циљева – кршења зајемчених људских и мањинских права и изазивања, пре свега, расне и националне мржње, јер промовише и залаже се за расну и националну неједнакост и да, са друге стране, активно делује на остваривању прокламованих циљева, подстичући и упућујући при том своје припаднике, између осталог, да „науче да користе и одржавају сво оружје које им је на располагању“, да сакупљају чињенице, информације и податке неопходне за „ствар“,  да буду у форми и „увек спремни за улични сукоб са непријатељем“,  да формирају „екипу за тренирање“, да посећују скупове „непријатеља“ и снимају шта се ради, да „уколико су  нападнути на сред улице, да се боре  до последње капи крви, како би непријатељ знао да са њима не сме имати посла, да увек делују револуционално и да не мешају идеологију реакционара са ¢идејом¢, да се боре за ¢Национални строј¢ свим потребним средствима“ (тзв. смернице за „живљење живота у складу са ¢идеалима¢“ из Прогласа за политичко деловање "Националног строја"), Уставни суд је оценио да, у конкретном случају, има потребе да, сагласно одредби члана 171. став 2. Устава, својом одлуком уреди и начин њеног извршења.

            Приликом одређивања начина извршења одлуке из тачке 1. изреке, Уставни суд је пошао од следећег:

            Уставом је утврђено: да јемства неотуђивих људских и мањинских права служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (члан 19.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког интегритета (члан 21. став 3.); да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите (члан 23. став 1.); да је забрањено и кажњиво свако изазивање и подстицање расне, националне, верске или друге неравноправности, мржње и нетрпељивости (члан 49.); да је недопуштено деловање политичких странака које је усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње (члан 5. став 3.).

            Конвенција о укидању свих облика расне дискриминације (Закон о ратификацији ове конвенције објављен је у "Службеном листу СФРЈ-Међународни уговори", број 6/67) обавезује све државе чланице да свим одговарајућим средствима и без одлагања спроведу политику која тежи да укине сваки облик дискриминације и да помаже разумевању између раса и да, у том циљу, свим одговарајућим средствима, забране расну дискриминацију коју спроводе лица, групе или организације (члан 2. тачка д)) и утврђује да државе чланице осуђују сваку пропаганду и све организације које се руководе идејама или теоријама заснованим на супериорности неке расе или групе лица извесне боје или извесног етничког порекла или које желе да оправдају или подрже сваки облик расне мржње или дискриминације и да се обавезују да без одлагања усвоје позитивне мере које имају за циљ да укину свако подстицање на такву дискриминацију или на свако деловање дискриминације, ... као и да прогласе да је учешће у овим организацијама или у њеним активностима законом кажњиво дело (члан 4. став 1. тачка б)).

            Забрана позивања на националну, расну или верску мржњу која представља подстицање на дискриминацију, непријатељство или насиље, односно забрана сваког вида дискриминације, садржане су и у Међународном пакту о грађанским и политичким правима и Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, који су, као потврђени међународни уговори, такође део правног поретка Републике Србије.

            Полазећи од наведених одредаба Устава и потврђених међународних уговора, Уставни суд је оценио да извршење одлуке овог суда којом је утврђено да је организација "Национални строј" тајно удружење које је, сагласно Уставу, забрањено, треба обезбедити на тај начин што ће се:

            - забранити упис у одговарајући регистар који води надлежни орган (било у регистар удружења, било у регистар политичких станака), удружења, односно политичке странке са програмским циљевима и/или називом које има организација "Национални строј",

            - забранити "Националном строју" да убудуће на било који начин делује, промовише и шири своје програмске циљеве и идеје и

            - утврдити дужност свих  државних и других органа и организација да у оквиру својих надлежности и овлашћења предузму мере у циљу спровођења ове одлуке Уставног суда.

            Стога је одлучено као у тач. 2, 3. и 4. изреке ове одлуке.

            Уставни суд истиче да претходно одређени начин извршења Одлуке Уставног суда не утиче на права и обавезе надлежних државних органа да у односу на припаднике "Националног строја" и деловање ове организације предузимају мере и радње на које су овлашћени одговарајућим законима, а које су усмерене на спречавање и санкционисање Уставом и законом забрањеног, односно недопуштеног понашања и деловања.   

            На основу свега изложеног, а полазећи од одредбе члана 45. тачка 8) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

 

                                                 ПРЕДСЕДНИК

                                                   УСТАВНОГ СУДА 

                                                    др Драгиша Слијепчевић

 

Издвојено мишљење у предмету VIIУ-171/2008

Судија др Оливера Вучић

 

Пред Уставним судом, на седници одржаној 2. јуна 2011. године, расправљано је о предлогу за забрану рада „тајне политичке странке (политичке организације) „Национални строј“, који је поднело Републичко јавно тужилаштво, због, како је у предлогу истакнуто, „деловања које је усмерено на изазивање расне и националне мржње“. Након окончања расправе која је вођена у Уставном суду донета је Одлука следеће садржине:

1. Утврђује се да је организација „Национални строј“ тајно удружење, чије је деловање забрањено сагласно Уставу.

2. Забрањује се упис у одговарајући регистар који води надлежни орган, удружења, односно политичке странке са програмским циљевима и/или називом организације из тачке 1.

3. Забрањује се организацији из тачке 1. да делује, промовише и шири своје програмске циљеве и идеје.

4. Државни и други органи и организације су дужни да у оквиру својих надлежности и овлашћења предузму мере у циљу спровођења ове одлуке“. 

Са донетом одлуком нисам могла да се сложим из следећих разлога: 

Први и основни налази се у самом Уставу Републике Србије, прецизније овај разлог опредељен је већ самим начином на који је одговарајућим уставним нормама ово питање уређено. У делу првом Устава, посвећеном уставним начелима, у члану 5. који се односи на политичке странке, „јемчи се и признаје улога политичких странака у демократском обликовању политичке воље грађана“ (став 1), утврђује се да је „оснивање политичких странака слободно“ (став 2), и изриче да је „недопуштено деловање политичких странака које је усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње“ (став 3). У другом делу Устава, посвећеном људским и мањинским правима и слободама, у члану 55. који се односи на слободу удруживања, у ставу 1. „јемчи се слобода политичког, синдикалног и сваког другог удруживања и право да се остане изван сваког удружења“. У ставу 2. се каже да се „удружења оснивају без претходног одобрења, уз упис у регистар који води државни орган, у складу са законом“, док је ставом 3. истога члана прописано да су „забрањена тајна и паравојна удружења“. У четвртом ставу истог члана Устава утврђено је да „Уставни суд може забранити само оно удружење чије је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње“. У складу са овим решењем, у делу шестом Устава, посвећеном Уставном суду, у члану 167. којим је уређена надлежност овог „самосталног и независног државног органа који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе“, у ставу 3. каже се да „Уставни суд одлучује о забрани рада политичке странке, синдикалне организације или удружења грађана“. 

Из приказаних норми Устава Републике Србије, по моме мишљењу, јасно, не остављајући трага сумњи, произлази да је уставотворац предвидео два нивоа забране удружења грађана: први, који је „резервисао за самога себе“, не остављајући ниједном другом субјекту могућност да се у односу на такву врсту удружења бави његовом забраном, и други, који је, уколико се испуне услови предвиђени чланом 55. ставом 4. Устава, утврдио као надлежност Уставног суда. Тај, условно речено, први и најстрожи ниво забране утврђен је ставом 3. члана 55, сагласно коме су „забрањена тајна и паравојна удружења“. Ови облици удружења тако су забрањени словом самога Устава, њих је забранио сам уставотворац, изрекавши тако највиши степен забране за који је сам и искључиво надлежан. Нема јаче и више забране од оне коју је изрекао сам доносилац устава, јер нема ни јачег ни вишег бранитеља од самог уставотворца. Овде је потребно позвати се на уставотворца као носиоца установљавајуће власти, док су сви други субјекти који представљају носиоце власти вршиоци установљених власти, чији извор - у смислу како њихове природе, тако и мере, управо и јесте сам устав. Зашто је тајно удружење забрањено самим Уставом? Зато што је самим тим што је тајно супротно ономе што се јавно промовише и штити правним поретком, пре свега уставом, а потом и важећим законима. Тајно је, јер се коси са вредностима које су садржане у важећем праву, са прихваћеним начелима и установљеним институцијама. Ако је једно удружење свесно и са намером тајни савез својих чланова, логика упућује да се та тајност успоставља и с пажњом одржава из разлога што су природа удружења, циљеви чијем остварењу тежи и начин њиховог остварења различити од јавно промовисаног система вредности, од друштвено прихватљивих и оправдљивих залагања и односа према тим вредностима. Зато је уставотворац такве облике удруживања означио као забрањене по себи, те се у вези са њима не јавља као потребно ангажовање државних органа који би, након потребних истраживања, изрекли забрану постојања и деловања таквог удружења. 

Како је сам предлагач - Републичко јавно тужилаштво поднело Уставном суду предлог за забрану рада „тајне политичке странке (политичке организације) Национални строј“, полазна мањкавост може се приписати самом предлагачу, јер је од Уставног суда затражио нешто за шта овај орган, по самом Уставу, није надлежан. Утврдивши да је организација „Национални строј“ „тајно удружење“, што у свом предлогу јасно истиче, по моме суду, Републичко јавно тужилаштво морало је ићи другим путем, различитим од онога за који се определило, а то је обраћање Уставном суду. Уосталом, део тог пута предлагач је, заједно са судовима на чије поступање и донете одлуке се у свом предлогу и позива, већ прешао, што све указује да места ангажовању Уставног суда није ни било. Из чињенице да је у питању организација која је забрањена самим Уставом, ваљало је црпсти све остало што представља логичну последицу таквог (уставно)правног статуса те организације. Након прве погрешке, уследила је друга, деловање Уставног суда, које је исходовало одлуку у односу на коју издвајам мишљење. Наиме, иако се у образложењу ове Одлуке истиче да „пошто су тајна удружења забрањена по сили Устава, то одлука Уставног суда у конкретном случају представља само утврђење да је „Национални строј“, организација чија је забрана тражена поднетим предлогом, тајно удружење, чије је деловање забрањено сагласно Уставу“,  остаје без одговора питање, како је Уставни суд дошао до закључка, на основу своје Уставом утврђене надлежности, да је он орган надлежан за утврђивање статуса једне организације, у смислу утврђивања чињеница да ли је у питању тајна или јавна организација. Где је, другим речима, правни основ за изрицање овакве констатације од стране Уставног суда, која чини први део Одлуке коју је овај орган донео по предлогу Републичког јавног тужиоца, односно, којим се то делом Уставом предвиђене изразито широке надлежности овога органа успоставља и надлежност у вези са забраном тајних организација? Подсетићу да је и Закон о удружењима („Службени гласник РС“, број 51/09), донет након ступања на снагу Устава Републике Србије од 2006. године, чланом 2. ставом 4. поновио истоветну одредбу Устава, прописујући да су „забрањена (су) тајна и паравојна удружења“. 

Поменути други ниво забране удружења јесте забрана на коју је уставотворац овластио Уставни суд и то у случају када је у питању удружење „чије је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње“. Успостављајући могућност Уставног суда („Уставни суд може забранити...“ члан 55. став 4), и то рестриктивно („... само оно удружење чије је деловање усмерено на...“ члан 55. став 4), да донесе одлуку о забрани таквог удружења, уставотворац је препустио овом органу да ценећи исказано деловање једног удружења дође до свог властитог суда о основаности евентуалне забране. Одлука којом се таква забрана изриче произвела би последицу брисања организације или удружења грађана из одговарајућег регистра даном достављања одлуке Уставног суда надлежном органу (члан 81. Закона о Уставном суду, „Службени гласник РС“, број 109/07). У овом случају, уставотворац је јасно одредио надлежност Уставног суда у вези са деловањем удружења грађана, утврдивши прецизно када и на који начин Уставни суд може и треба да учествује у поступку забране удружења грађана и шта је последица такве забране. Из овога следи да је сасвим јасна и неспорна разлика у поступању уставотворца с обзиром на тајна удружења од оног које је предвиђено у погледу  удружење која су основана „без претходног одобрења, уз упис у регистар који води државни орган, у складу са законом“ и за које је предвиђена могућност забране од стране Уставног суда. Ову разлику начињену од стране самог писца Устава, нико, ниједан орган, па ни сам Уставни суд, не може пренебрегнути. У супротном, тиме би се изједначила тајна организација - удружење са, сагласно Уставу и одговарајућим законима образованом организацијом - удружењем, које се својим деловањем „квалификовало“ за брисање из одговарајућег регистра, што би произвела евентуална забрана изречена од стране Уставног суда. Изједначити тајно удружење са удружењем основаним сагласно Уставу и одговарајућим законима значи, у суштини, прекршити вољу уставотворца. Значи, по моме суду, осујетити његову јасно изречену намеру потпуног негирања постојања тајних организација и тиме истицања апсолутне неприхватљивости њиховог појављивања у правном поретку који се тим Уставом утемељује и, на другој страни, намеру исказивања вере у Уставни суд успостављањем активног односа овог органа, као чувара Устава, начела уставности и законитости, људских и мањинских слобода ујемчених Уставом, када се управо овом органу препушта могућност да цени меру слободе која је дозвољива разликујући је од оне која носи опасност угрожавања свих ових вредности које су Уставном суду од стране уставотворца поверене на чување.      

У погледу 2. тачке изреке ове Одлуке, која, по ставу Суда, представља својеврсну последицу изречене констатације из тачке 1, ваља се позвати на помињани Закон о удружењима („Службени гласник РС“, број 51/09). У члану 3. овога закона, који се односи на „Слободу и циљеве удруживања“, прописано је да се удружење „оснива и организује слободно и самостално је у остваривању својих циљева“ (став 1.), а да „циљеви и деловање удружења не могу бити усмерени на насилно рушење уставног поретка и нарушавање територијалне целокупности Републике Србије, кршење зајемчених људских и мањинских права или изазивање и подстицање неравноправности, мржње и нетрпељивости засноване на расној, националној, верској или другој припадности или опредељењу, као и полу, роду, физичким, психичким или другим карактеристикама и особеностима“ (став 2.). У делу IV овога Закона, који се односи на питања везана за упис удружења у регистар, где се каже да регистар удружења води Агенција за привредне регистре (члан 26. став 1.), и где су, уз остала, уређена питања садржине Регистра и пријаве за упис у Регистар, прописана је, чланом 31. и ситуација „прекида поступка уписа“, о којој законодавац каже следеће: „Ако Регистратор оцени да се ради о удружењу из члана 2. став 4. овог закона („забрањена су тајна и паравојна удружења“), или да су циљеви удружења у супротности са одредбама члана 3. став 2. овог закона („циљеви и деловање удружења не могу бити усмерени на насилно рушење уставног поретка и нарушавање територијалне целокупности Републике Србије, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање и подстицање неравноправности, мржње и нетрпељивости засноване на расној, националној, верској или другој  припадности или опредељењу, као и полу, роду, физичким, психичким или другим карактеристикама и способностима“), закључком прекида поступак уписа у Регистар и Уставном суду подноси предлог за забрану рада удружења (став 1.). У ставу 3. истога члана истиче се да „по пријему одлуке Уставног суда Регистратор ће, зависно од садржине одлуке, решењем одбацити пријаву - ако је удружењу изречена забрана рада, или наставити са поступком уписа - ако је одбијен предлог за забрану рада удружења“. 

По моме мишљењу сасвим је на месту поставити питање колико има оправдања, можда прецизније, смисла, поступити на начин како је то, у овом случају, учинио Уставни суд? Изричући забрану евентуалног будућег „уписа у одговарајући регистар који води надлежни орган, удружења, односно политичке странке са програмским циљевима и/или називом организације из тачке 1.“ изреке, Уставни суд је у суштини издао налог Регистратору да поштује Закон о удружењима, чини се, губећи из вида општепознату чињеницу да Регистратор, као и сваки други субјект који располаже одређеним овлашћењима мора знати да га одговарајући закон, као и целокупан правни поредак, обавезују да иста врши на начин којим ће поштовати важеће право, односно на поступање  које је у свему сагласно том праву. Надаље, истом Регистратору удружења, овим делом изреке одлуке Уставног суда, унапред је прописано како треба да одлучи у наведеном случају, претпостављајући, по мени, тешко замисливу ситуацију у којој би једно, по сопственом опредељењу и вољи, тајно удружење одлучило да се управо одликујући се таквом природом, залажући се за наведене спорне циљеве и опредељено за друштвено неприхватљиве начине деловања - због којих и јесте тајно, пријави за упис у регистар, очекујући да му то надлежна Агенција и сам Регистратор допусте (занемарујући таквим поступањем своје изричите законске обавезе). Овде је Уставни суд, истичем, по моме суду, без потребе, односно неопходног основа, изрекао забране за чије доношење у будућности тешко да могу да наступе реалне прилике. Такође, овом тачком изреке своје одлуке Уставни суд је, како сам у образложењу наводи, обезбеђивао извршење ове одлуке којом је утврдио да је организација „Национални строј“ тајно удружење, које је, сагласно Уставу, забрањено. Сагласно моме разумевању спорне ствари,  обезбеђење извршења одлуке која се састоји из констатације, и која, по својој садржини представља питање које је  потпуно јасно решено самом уставном нормом (без икаквих ослањања на друге органе који би требали својим ангажовањем да допринесу њеном разјашњењу, у смислу деловања Уставног суда, не и других органа који су, сагласно Уставу и одговарајућим законима надлежни да у односу на припаднике „Националног строја“, као и сваке друге тајне организацие, забрањене самим Уставом, и деловање ове организације предузимају мере и радње на које их овлашћују одговарајући закони, а које су усмерене на спречавање и санкционисање недопуштеног понашања и деловања које је забрањено Уставом и важећим законима), није представљало ни задатак, још мање обавезу Уставног суда.       

У тачки 3. изреке изречена је забрана организацији из тачке 1. - „Националном строју“ да „делује, промовише и шири своје програмске циљеве и идеје“. Ова забрана не може се довести у логичну везу са напред изреченим констатацијама да је пред Републичким јавним тужилаштвом, а посредством овог предлагача и пред Уставним судом, како само тужилаштво као предлагач наводи, једна „тајна политичка организација“. Констатујући у образложењу своје одлуке да су, (још једном), „тајна удружења забрањена по сили Устава, то одлука Уставног суда у конкретном случају представља само утврђење да је „Национални строј“, организација чија је забрана тражена поднетим предлогом, тајно удружење, чије је деловање забрањено сагласно Уставу“. Зато није без основа, по моме ставу, напротив, ја га сматрам веома основаним, питање зашто Уставни суд забрањује нешто што је самим Уставом јасно и изван сваке сумње забрањено? Јер, ако су Уставом забрањена тајна удружења, логично је да је забрањено њихово деловање, промовисање и ширење њихових програмских циљева и идеја. Па шта би то друго, ако не ово, и пре свега ово, подразумевала уставна норма којом се утврђује да су тајна удружења забрањена? 

На крају, тачком 4. своје одлуке Уставни суд обавезује државне и друге органе и организације, истицањем њихове „дужности“, да у оквиру својих надлежности и овлашћења предузму мере у циљу спровођења ове одлуке. Уставом је утврђено да су „одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће“ (члан 166. став 2. Устава РС). Такође, у шестом делу који се односи на Уставни суд, Устав је, бавећи се у члану 171. „обезбеђењем извршења одлука“ утврдио да је „свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда“ (став 1. овога члана), да  „Уставни суд својом одлуком уређује начин њеног извршења, када је то потребно“ (став 2.) и да се „извршење одлука Уставног суда уређује законом“ (став 3. истог члана). Наводи изречени у образложењу одлуке Уставног суда да „Законом о Уставном суду није прописано дејство одлуке којом Уставни суд утврђује да је конкретно удружење тајно, те је тиме забрањено сагласно самом Уставу“, за разлику од случаја у коме су, како се у образложењу такође истиче, истим „Законом предвиђене само последице које наступају након спроведеног поступка у коме је одлучивано о испуњености Уставом утврђених разлога за забрану неког од облика удружења које је основано на начин утврђен Уставом, а што, сагласно одредби члана 55. став 2. Устава, значи - уз упис у регистар који води државни орган“, сва је прилика иду управо у прилог становишту које сам изнела. Зашто законодавац није прописао дејство одлуке којом Уставни суд утврђује да је одређено удружење тајно? Највероватније, по мени засигурно, из разлога који нимало спретно не помиње, тежећи да ствар образложи, и сам Уставни суд у наставку ове своје реченице - „те је тиме забрањено сагласно самом Уставу“, јер Закон не прописује ово дејство из једног јединог али довољног разлога - таква одлука и не постоји, јер је у вези са тајним удружењима одлуку донео својом нормом сам уставописац, она је садржана у Уставу и све у вези са њом јесте и једино може бити констатација, без суштинског квалитета којим се одликује  мериторна одлука. Тумачећи да у овој правној ствари Уставни суд јесте орган који треба да каже да је у питању једна тајна организација, иако му сам предлагач у своме предлогу то саопштава и наводи своја досадашња поступања у вези са манифестовањем постојања те тајне организације, а Устав му такав задатак и не ставља у надлежност, јер оно што му поверава јасно казује у одредбама које су посвећене надлежности Уставног суда, Уставни суд самостално изводи своја даља права и своје додатне обавезе, забрањујући: прво, евентуални будући упис у регистар сада тајног удружења које ће променити свој став о самоме себи и решити да изађе у јавност; затим, забрањујући деловање овој тајној организацији, промовисање и ширење њених програмских циљева и идеја, што је све већ забрањено од стране „највише инстанце“ која може изрицати забране - самога Устава и, на крају, „чита“ Устав и важеће законе уместо оних на које се они односе, подсећајући све њих заједно да су дужни да поштују своје Уставом и законима опредељене надлежности, и да су дужни да поштују ову одлуку Уставног суда, као да то није обавеза ових, као и свих државних и других органа, у односу на сваку, а не само ову одлуку Уставног суда. 

Да ли је Уставни суд о овој правној ствари „одлучио“ на начин који не изазива недоумице? По моме мишљењу није, и из тог разлога у односу на ову одлуку издвајам своје мишљење. Подсећам се да је приликом одржавања међународне конференције под називом „Уставно ограничење слободе удруживања“, одржане у организацији Уставног суда 2. јуна 2009. године у Београду, на којој је, како је у образложењу и наведено, разматрана упоредна судска пракса и примена међународних стандарда у области остваривања слободе удруживања, изречено, од стране једног званичника власти, позваног из реда домаћих представника, мишљење да иако нема простора за остварење надлежности Уставног суда по питању тајне организације „Национални строј“, одлука Уставног суда о овој ствари значила би снажну поруку домаћој и страној јавности о јасном ставу грађана Србије за које су вредности опредељени и чему се, супротно тим вредностима, истински противе. Разумем и свесрдно подржавам потребу да се свако друпштво, па и наше, бори свим легитимним и правно дозвољеним средствима против појава које значе опасност по деловање и опстанак успостављених институције и остварење начела сагласно којима је устројено демократско друштво, али тешко могу да подржим својеврсну употребу Уставног суда, а са циљем да са своје стране, а мимо слова Устава,  послужи томе циљу. Дубоко сам уверена да нема двоумљења у погледу чињенице да Уставни суд, као и сваки други државни орган, има своју Уставом опредељену надлежност, утврђени начин остварења смисла свога успостављања и постојања, као и, такође Уставом, утврђену и меру и начин свога деловања. Једнако као и сваки државни и други орган Уставни суд има уставну обавезу да своју надлежност и овлашћења конзумира у потпуности, да је не запоставља устежући се да је врши и у „осетљивим“ питањима, поготово у условима крхких институција и недовољно у пракси утемељених начела, нити да је се  својевољно одриче, али и да је не прекорачује, оглашавајући се надлежним и у случају када то питање Устав није предвидео као део надлежности Уставног суда. Уставни суд, једнако као и грађани и организована државна власт не сме и не може одступати од онога што је Уставом утврђено, ни у једном правцу, јер само на тај начин и Уставни суд исказује свој однос поштовања Устава у чему би, с обзиром на своју уставну природу, друштвену мисију, значај и снагу својих одлука, морао да предњачи.      

 

                                                                                       Судија Уставног суда

                                                                                          Др Оливера Вучић  


• На врх странице