Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Митата Исенија из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. децембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Митата Исенија изјављена због повреде права на имовину из члана 58. став 2. Устава у поступку експропријације, који се водио пред Одељењем за имовинско-правне послове Општинског секретаријата за урбанизам, комунално-стамбене и грађевинске послове општине Савски Венац у предмету 465-52/89-III-03.
2. Налаже се градској општини Савски Венац да у најкраћем могућем року спроведе поступак утврђивања накнаде за експроприсану непокретност Митата Исенија.
О б р а з л о ж е њ е
1. Митат Исени из Београда изјавио је Уставном суду 11. фебруара 2008. године уставну жалбу због повреде основних људских права гарантованих Конвенцијом о људским правима и Уставом Републике Србије.
2. У поступку претходног испитивања поднеска утврђено је да уставна жалба не садржи све податке неопходне за поступање, прописане одредбом члана 85. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), па је Уставни суд, на основу одредбе члана 44. став 1. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08 и 27/08), дописом од 19. марта 2009. године обавестио подносиоца уставне жалбе о недостацима који спречавају поступање Суда по поднетој жалби и затражио да, у року од 15 дана од дана пријема дописа, достави уређену и допуњену уставну жалбу у којој ће навести све податке који недостају.
Подносилац уставне жалбе је 26. јуна 2008. године доставио допуну уставне жалбе у којој је навео да му је повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава у поступцима који се воде пред Другим општинским судом у Београду у предметима П. 6027/06 и П. 165/07, као и да му је решењем о експропријацији „С.О. Савски Венац број 465-52/89“ повређено „право на имовину и становање“. Сматра да му је радњама Другог општинског суда у Београду, у наведеним парничним поступцима, повређено право на суђење у разумном року, јер се оба поступка воде од 2001. године и још увек нису правноснажно окончана. Наводи да је Другом општинском суду у Београду поднео тужбе против Стамбене задруге „Победа“ из Београда и то 24. априла 2001. године тужбу П. 165/07, ради накнаде штете, а 11. јула 2001. године тужбу П. 6027/06, ради предаје стана у посед. Истиче да до сада поступци још увек нису окончани и да му је тиме повређено право на суђење у разумном року. У образложењу своје уставне жалбе подносилац углавном наводи чињенично стање које се односи на управни поступак вођен пред Секретаријатом за урбанизам, комунално-стамбене и грађевинске послове општине Савски Венац у поступку експропријације његовог стана, као и нерашчишћене имовинско правне односе са Стамбеном задругом „Победа“, што је и био основ за покретање спорних парничних поступака. Предлаже да Уставни суд заштити његова основна права, утврди правни основ за поднoшење захтева за накнаду штете, отклони друге штетне последице и одмери „сатисфакцију“ због претрпљене нематеријалне штете од 1989. године до 2008. године, у складу с праксом Европског суда за људска права.
Уставни суд је дописом од 10. октобра 2008. године, сагласно одредби члана 72. став 3. Пословника о раду Уставног суда, захтевао од председника Другог општинског суда у Београду изјашњење на наводе уставне жалбе подносиоца, као и доставу на увид списа наведених предмета. Изјашњење председника Другог општинског суда у Београду, као и копије тражених списа предмета достављени су Уставном суду 12. новембра 2008. године.
Председница Другог општинског суда у Београду је, у изјашњењу о поступањима у спорним предметима, навела да су оба поступка прекинута доношењем решења о прекиду до окончања стечајног поступка над Стамбеном задругом „Победа“, јер је над овом задругом покренут стечајни поступак решењем Трговинског суда у Београду Ст. 83/07 од 14. маја 2008. године. Сматра да су пропусти, које је у складу с начелом диспозиције начинио подносилац, у највећој мери довели до продуженог трајања оба оспорена поступка.
С обзиром на чињеницу да је подносилац уставне жалбе једном уставном жалбом тражио да се утврде повреде права у два одвојена парнична и једном управном поступку, Уставни суд је, сагласно одредби члана 42. став 3. Пословника о раду Уставног суда, раздвојио поступке и одлучивање о повреди права подносиоца уставне жалбе. О постојању повреде права подносиоца у поступку који се води пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 6027/06 Уставни суд је одлучивао у поступку Уж-197/2008, о повреди права подносиоца у поступку који се води пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 165/07 Уставни суд је одлучивао у предмету Уж-1297/2009, а о постојању повреде права у поступку експропријације, који је вођен пред Одељењем за имовинско правне и стамбене послове градске општине Савски Венац, Уставни суд одлучује у предмету Уж-1236/2009.
3. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у проведеном поступку извршио увид у приложену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Општински секретаријат за урбанизам, комунално-стамбене и грађевинске послове општине Савски Венац у Београду донео је 22. фебруара 1990. године решење број 465-52/89-III-03 којим је извршио експропријацију стана број 1. на спрату уличне зграде у улици Цара Хаила Селасија број 13, на катастарској парцели 1170, катастарска општина Београд-5, власништво Митата Исенија. Експропријација је извршена у корист општине Савски Венац, а за потребе крајњег корисника Стамбене задруге „Победа“ из Београда, улица Делиградска број 9, у циљу стамбене изградње блока X а у складу са Детаљним урбанистичким планом подручја „Славија“ („Службени лист града Београда, број 11/80). Истим решењем, овде подносилац уставне жалбе је обавезан да по правноснажности решења и обезбеђења доказа о вредности експроприсане непокретности, означени стан преда у државину крајњем кориснику експропријације. Крајњи корисник експропријације, Стамбена задруга „Победа“ обавезан је да пре рушења предметне зграде носиоцу станарског права – ранијем власнику наведеног стана, обезбеди коришћење одговарајућег стана. Овим решењем предвиђено је да ће накнада за експроприсану непокретност бити одређена у посебном поступку, по правноснажности овог решења и након процене вредности експроприсаног стана. У образложењу решења наведено је да је решење донето по предлогу за експропријацију број У-36/89 од 12. маја 1989. године који је поднело Јавно правобранилаштво општине Савски Венац. Постојање општег интереса за стамбену изградњу на наведеној локацији и експропријацију утврђено је из извода из Детаљног урбанистичког плана подручја „Славија“ („Службени лист града Београда“, број 11/80). Закључком Извршног савета општине Савски Венац број 06-15/22-I-02 од 13. јуна 1985. године препоручено је Градском заводу за уређење грађевинског земљишта да се локација у комплексу између улица Цара Хаила Селасија, Бирчанинове, Делиградске и Немањине додели Стамбеној задрузи „Победа“. С обзиром да су Јавно правобранилаштво, као предлагач експропријације и Стамбена задруга „Победа“, као крајњи корисник експропријације, доставили сву потребну документацију, а да се Митата Исени сагласио са експропријацијом под условом да му се исплати правична накнада за стан од 31,80 м2 који се експроприше, орган управе је утврдио да су испуњени сви законом прописани услови, па је донео решење о експропријацији.
У поступку споразумног утврђивања накнаде за експроприсане непокретности у наведеном предмету број 465-52/89-III-03, који се водио пред Одељењем за имовинско-правне послове Општинског секретаријата за урбанизам, комунално-стамбене и грађевинске послове општине Савски Венац, 20. маја 1991. године закључен је споразум о обезбеђењу станова за расељавање власника из експроприсаних станова у улици Цара Хаила Селасија број 13. у Београду. Споразум је закључен између органа управе, као корисника експропријације, Стамбене задруге „Победа“, као крајњег корисника експропријације и ранијих власника експроприсаних непокретности, уз учешће Јавног правобраниоца. Према одредбама споразума, крајњи корисник експропријације Стамбена задруга „Победа“ прихватила је обавезу да подносиоцу уставне жалбе изгради и пренесе у власништво двособан стан број 23. на VI спрату, површине 70,21 м2 у Блоку 10-Славија у ул. Цара Хаила Селасија број 7. и то тако што је Задруга прихватила да финансира изградњу површине од 31,80 м2 (површина подносиочевог експроприсаног стана), а подносилац се обавезао да разлику у квадратури стана од 38,41 м2 финасира личним средствима. Крајњи корисник експропријације је прихватио и обавезу да подносиоцу обезбеди привремени смештај за време док траје градња новог стана и то давањем на коришћење једнособног стана број 39. на Х спрату, површине 40,89 м2, који се налази у Земуну, улица Ивана Цанкара број 9. Према овом споразуму, потписници су се сагласили да, уколико бивши власници експроприсаних станова остваре право на увећање експроприсане квадратуре по основу заједничких делова зграде (степениште, тераса, таван, подрум...), остварена квадратура умањиће се од квадратуре коју бивши власници треба да доплате крајњем кориснику експропријације. Споразумом је, у случају спора, уговорена надлежност Другог општинског суда у Београду.
Подносилац уставне жалбе, у својству члана задруге и Стамбена задруга „Победа“ закључили су 17. јуна 1992. године уговор о имовинским правима и обавезама број 2463 којим су и уговорно регулисали међусобне односе настале поводом експропријације. Према уговору, Задруга се обавезала да подносиоцу уставне жалбе, као бившем власнику експроприсаног стана, изгради и пренесе у својину двособан стан број 23. површине 70,21 м2 на VI спрату зграде у Блоку 10-Славија у улици Цара Хаила Селасија број 7. Према том уговору, Задруга треба да пренесе подносиоцу 31,80 м2 новог стана у својину без накнаде, док ће преосталу разлику у квадратури од 38,41 м2 финансирати подносилац личним средствима. Подносилац је уговором обавезан да износ који финансира уплати на рачун Задруге у року од 15 дана од дана потписивања уговора, а уколико подносилац не изврши уплату у предвиђеном року, уговор се раскида. Задруга има обавезу да подносиоцу обезбеди стан који по квалитету, структури и површини одговара експроприсаном стану. Предвиђено је да евентуалне спорове решава суд опште надлежности.
Почетком децембра 1995. године, Стамбена задруга „Победа“ је доставила подносиоцу писмену опомену којом га је позвала да своју обавезу плаћања накнаде за разлику у квадратури између стана који треба да се изгради и експроприсаног стана измири у року од 15 дана. Задруга у опомени наглашава да ће се у супротном закључени уговор сматрати раскинутим, а подносиоцу ће експроприсани стан бити исплаћен у складу са Законом о експропријацији.
Стамбена задруга „Победа“ је 6. децембра 1999. године пред Другим општинским судом у Београду са М.Р. из Врања закључила уговор о купопродаји непокретности Ов. 11435/99, којим је продала стан број 39. у Земуну улица Ивана Цанкара број 9. У уговору је наведено да се стан продаје без икаквих терета, било укњижених било неукњижених.
Подносилац уставне жалбе није уплатио наведени уговорени износ, а пред Другим општинским судом у Београду је покренуо парнични поступак против Стамбене задруге „Победа“ ради предаје новоизграђеног стана у посед, односно ради исплате противвредности предметног стана, с обзиром да је Задруга стан намењен подносиоцу изградила и продала трећем лицу. Предложио је да суд донесе привремену меру забране располагања туженом новчаним средствима на његовом рачуну до износа који се тужбом потражује. Одлучујући по предлогу, Други општински суд у Београду је 9. марта 2007. године донео решење П. 6027/06 којим је предлог подносиоца за одређивање привремене мере одбио. Суд је 9. октобра 2008. године донео решење о прекиду овог парничног поступка, с обзиром на чињеницу да је над туженом-Стамбеном задругом „Победа“, пред Трговинским судом у Београду отворен стечајни поступак.
Захтевом за испуњење обавеза на основу решења о експропријацији подносилац се обратио Одељењу за имовинско-правне и стамбене послове градске општине Савски Венац 30. новембра 2006. године. У захтеву се наводи: да крајњи корисник експропријације Стамбена задруга „Победа“ није испунила своју обавезу преузету Споразумом од 20. маја 1991. године закљученим са подносиоцем и органом управе; да је Стамбена задруга „Победа“ изграђени стан намењен подносиоцу продала трећем лицу; да је ова задруга продала и стан који је обезбедила подносиоцу на коришћење док траје градња новог стана; да подносиоцу као ранијем власнику експроприсаног стана Задруга није исплатила ни накнаду за експроприсани стан; да подносилац није Задрузи исплатио разлику квадратуре између новог и експроприсаног стана јер орган управе у поступку експропријације није утврдио да у квадратуру експроприсане непокретности улазе и заједнички делови зграде (степениште, тераса, таван, подрум), како је требало, па је стога неосновано утврђена обавеза подносиоца да плати разлику квадратуре; да је подносилац с породицом од 1999. године на улици; да је власник Задруге све станове изграђене на месту где су се налазили експроприсани станови продао трећим лицима; да је директор Задруге „опљачкао сву имовину задруге“ и да је против њега поднето 25 кривичних пријава због такве продаје станова; да је подносиоцу и његовој породици угрожен опстанак и право на становање. Од органа управе подносилац тражи да му врати основна људска права и обезбеди му привремени смештај.
Одељење за имовинско-правне и стамбене послове градске општине Савски Венац је 12. јануара 2007. године упутило подносиоцу допис број 465-189/2006-IV-01. У допису се хронолошки наводи цео поступак експропријације, с нагласком на обавезе Стамбене задруге „Победа“ као крајњег корисника експропријације. У допису се посебно указује да је, према Закону о експропријацији и закљученом споразуму о накнади, решавање спорова између ранијег власника и крајњег корисника експроприсане непокретности, насталих због неизвршења обавеза из споразума, у надлежаности редовног суда, па сходно томе орган управе није надлежан за поступање по захтеву ранијег власника експроприсане непокретности. Орган управе такође наводи да је за потребе парничног поступка у предмету П. 6027/06 Другом општинском суду у Београду доставио списе управног предмета број 465-52/89.
Трговински суд у Београду је решењем Ст. 83/07 од 14. маја 2008. године покренуо стечајни поступак над Стамбеном задругом „Победа“. Поред осталих стечајних поверилаца, своје потраживање према овој задрузи пријавио је и подносилац уставне жалбе, захтевајући исплату износа од 2.551.500,00 динара на име накнаде штете и износа од 36.936.000,00 динара на име вредности стана од 152 м2 који му припада по основу експропријације. На испитном рочишту одржаном 25. септембра 2008. године стечајни управник је условно признао потраживање подносиоца уставне жалбе, зависно од висине потраживања која буде утврђена у прекинутим парничним поступцима Другог општинског суда у Београду П. 165/07 и П. 6027/06 и истог дана о томе донео закључак Ст. 83/07. Стечајни управник је у свом изјашњењу од 10. марта 2010. године навео да стечајни дужник, од имовине која улази у стечајну масу, има само право трајног коришћења на грађевинском земљишту које чини већи број катастарских парцела у катастарској општини Велика Моштаница, уписаних у земљишно-књижном улошку број 676, укупне површине 249,19 ари. Према наводима стечајног управника, процењена вредност овог земљишта од стране вештака износи 41.580.000,00 динара, а износ пријављених и признатих потраживања преко 12.000.000 еура. Након извршеног преноса права трајног коришћења, приступиће се деоби стечајне масе. Овај предмет сада носи ознаку Ст. 16/2010.
5. Одредбама члана 58. Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, поред осталог утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.).
Одредбама члана 261. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01), прописано је: да се извршење решења донесеног у поступку спроводи ради остваривања новчаних или неновчаних обавеза (став 1.); да се извршење може спровести и на основу поравнања, али само против лица које је учествовало у поравнању. (став 6.). Члан 264. Закона прописује: да се извршење спроводи против лица које је обавезно да испуни обавезу (извршеник) (став 1.); да се извршење спроводи по службеној дужности или по предлогу странке (став 2.); да се по службеној дужности извршење спроводи кад то налаже јавни интерес, а да се извршење које је у интересу странке спроводи по предлогу странке (тражилац извршења) (став 3.). Према одредби члана 265. овог закона извршење решења се спроводи административним путем (административно извршење), а у случајевима предвиђеним овим законом - судским путем (судско извршење). Одредбама члана 266. Закона предвиђено је да се извршење ради испуњења неновчаних обавеза извршеника спроводи административним путем. (став 1.), као и да се, између осталог, извршење ради испуњења новчаних обавеза спроводи судским путем (став 2.). Сходно одредби члана 267. овог закона, административно извршење спроводи орган који је ствар решавао у првом степену, ако посебним прописом није друкчије одређено.
Чланом 1. став 1. Закона о експропријацији ("Службени гласник СРС", бр. 40/84, 53/87, 22/89 и 15/90 и "Службени гласник РС", број 6/90 и "Службени лист СРЈ", број 53/95), који је био на снази у време експропријације, прописано је да се непокретности на којима постоји право својине могу уз правичну накнаду експроприсати или се то право може ограничити када је то потребно ради изградње привредних, стамбених, комуналних, здравствених, просветних и културних објеката, објеката народне одбране и других објеката од општег интереса. Члан 3. овог закона прописује: да се непокретности на којима постоји право својине могу експроприсати или се то право може ограничити тек пошто је на начин одређен законом утврђено да постоји општи интерес за изградњу објекта односно извођење других радова (став 1.); да постојање општег интереса у смислу става 1. овог члана утврђује скупштина друштвено-политичке заједнице или други орган одређен законом (став 2.). Одредбом члана 4. Закона је прописано да непокретност на којој постоји право својине даном правоснажности решења о експропријацији постаје друштвена својина (потпуна експропријација). Одредбама члана 8. Закона је предвиђено: да се експропријација може вршити у корист и за потребе друштвено-политичке заједнице, месне заједнице, организације удруженог рада, самоуправне интересне заједнице, друштвено-политичке организације, законом одређене друштвене организације и друге самоуправне организације и заједнице (корисник експропријације) (став 1.); да се у градовима и насељима градског карактера експропријација врши у корист општине, а за потребе друштвено правног лица из става 1. овог члана, као крајњег корисника (став 2.). Члан 11. Закона, између осталог, прописује: да за експроприсану непокретност сопственик има право на правичну накнаду (став 1.); да се одређивањем правичне накнаде не могу битно погоршавати услови живота и рада које је сопственик имао на основу коришћења те непокретности (став 2.); да накнаду за експроприсану непокретност плаћа корисник експропријације (став 4.). Чланом 17. овог закона, између осталог, је предвиђено: да се накнада за експроприсану непокретност одређује у новцу (став 1.); да је до предаје у посед објекта који се даје у својину на име накнаде, корисник експропријације дужан да пре рушења експроприсаног објекта, ранијем сопственику омогући коришћење другог објекта (став 6.); да се по споразуму странака накнада може одредити у виду давања друге непокретности у својину, сусвојину или на коришћење, односно у другом облику (став 7.). Према члану 17а Закона, корисник експропријације је дужан да ранијем сопственику - кориснику експроприсане стамбене зграде или стана, односно пословне просторије коју је користио за обављање пословне делатности, на његов захтев, да у својину другу стамбену зграду или стан, односно пословну просторију, одговарајуће вредности (став 1.), а обавезу из става 1. овог члана корисник експропријације дужан је да изврши пре рушења експроприсаног објекта (став 2.). Члан 17б овог закона, између осталог, прописује: да је корисник експропријације, односно ранији сопственик дужан да другој страни исплати разлику вредности, у случају да се тржишне вредности експроприсаног објекта и објекта који се даје на име накнаде у својину или сусвојину разликују (став 1.); да обавезу из става 1. овог члана ранији сопственик има само у случају кад се сагласи да му се на име накнаде да у својину или сусвојину објекат веће тржишне вредности од тржишне вредности експроприсаног објекта (став 2.); да се начин, услови и рок исплате разлике тржишних вредности објеката из става 2. овог члана утврђује споразумом странака, односно одлуком суда (став 3.). Према члану 17в Закона, ако ранији сопственик не прихвати да му се за експроприсану непокретност да у својину или сусвојину друга непокретност из члана 17. став 4. и члана 17а овог закона, корисник експропријације је дужан да му исплати тржишну вредност такве непокретности, без обавезе обезбеђења друге непокретности. Чланом 19. овог закона је прописано: да се накнада за експроприсану непокретност утврђује споразумом (став 1.); да се споразум о накнади за експроприсану непокретност закључује пред општинским органом управе надлежним за имовинско правне послове (став 2.). Према члану 31. Закона, између осталог, поступак по предлогу за експропријацију спроводи и решење доноси орган управе надлежан за имовинско-правне послове општине на чијој се територији налази непокретност предложена за експропријацију (став 1.). Према члану 35. овог закона, трошкове поступка експропријације сноси корисник експропријације. Члан 38. став 4. Закона предвиђа да, у случају спора, имовинско-правне односе између корисника експропријације и сопственика непокретности решава суд опште надлежности. У складу са чланом 44. овог закона, вредност објекта који се даје у својину или сусвојину на име накнаде и вредност експроприсаног објекта, у случају заснивања права својине или сусвојине, одређује се према тржишној вредности тих објеката у моменту заснивања права својине, односно сусвојине (став 1.), а висина накнаде у новцу за експроприсане непокретности одређује се по тржишној вредности, према околностима у моменту закључења споразума о висини накнаде, ако споразум није постигнут, према околностима у моменту доношења првостепене одлуке о накнади (став 2.). Члан 67. став 1. Закона предвиђа да се у поступку пред општинским органом управе надлежним за имовинско-правне послове или пред надлежним судом странке могу споразумети: о новчаном износу накнаде, о давању друге непокретности одговарајуће вредности у својину, а ако је у питању стамбена зграда или стан и у сусвојини, уместо експроприсане непокретности, о међусобним доплатама разлике у вредности непокретности, о премештању експроприсаних објеката на друго по прописима дозвољено место, о изградњи прилаза, пролаза и приступних путева, као и другим законом дозвољеним чинидбама. Одредбе члана 68. Закона о експропријацији прописују да споразум о новчаној накнади извршава надлежни суд, а споразум о другим облицима накнаде извршава орган управе надлежан за имовинско-правна послове.
Чланом 1. Закона о експропријацији ("Службени гласник РС", број 53/95, "Службени лист СРЈ", број 16/01 и "Службени гласник РС", бр. 23/01 и 20/09), који је ступио на снагу 5. јануара 1996. године, прописано је да се непокретности могу експроприсати или се својина на њима може ограничити само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Одредбом члана 15. став 7. Закона предвиђено је да je до предаје у посед објекта који се даје у својину на име накнаде, корисник експропријације дужан да пре рушења експроприсаног објекта, ранијем сопственику омогући коришћење другог објекта. Члан 36. овог закона, између осталог, прописује: да по истеку рока од пет година од правоснажности одлуке о накнади, односно од дана закључења споразума о накнади, ранији сопственик експроприсане непокретности, односно његов наследник не може поднети захтев за поништај или измену правоснажног решења о експропријацији (став 4.); да о одустанку од предлога за експропријацију и по захтеву за поништај или измену правоснажног решења о експропријацији, решава орган који је по предлогу за експропријацију решавао у првом степену (став 7.); да имовинско-правне односе између корисника експропријације и сопственика непокретности у случају спора решава надлежни суд (став 9.). Одредбама члана 39. Закона о експропријацији, између осталог, предвиђено је: да ако се експроприше стамбена зграда, стан као посебан део зграде или пословна просторија, корисник експропријације је дужан да ранијем сопственику, носиоцу станарског права и закупцу, обезбеди други стан или пословну просторију у својину, сусвојину, на коришћење, односно у закуп, у року који не може бити дужи од шест месеци, рачунајући од дана исељења из експроприсане зграде, стана или пословне просторије (став 3.); да је до обезбеђења стана или пословне просторије, корисник експропријације дужан да пре рушења таквог објекта, лицима из става 3. овог члана обезбеди привремени смештај који испуњава основне услове становања, односно обављања делатности (одређен број просторија, електрично осветљење, воду и сл.) (став 4.). Чланом 59. овог закона прописано је да се у поступку пред општинском управом или пред надлежним судом странке могу споразумети: о давању друге непокретности у својину или сусвојину, уместо експроприсане непокретности, о новчаном износу накнаде, о међусобним доплатама разлике у вредности непокретности, о премештању експроприсаних објеката на друго, по прописима дозвољено место, о изградњи прилаза, пролаза и приступних путева, као и другим законом дозвољеним чинидбама. Према одредби члана 60. Закона, споразум о новчаној накнади извршава надлежни суд, а споразум о другим облицима накнаде извршава општинска управа. Члан 72. овог закона прописује: да ће се поступак по предлогу за експропријацију који није правоснажно окончан до дана ступања на снагу овог закона, окончати по прописима који су важили до дана ступања на снагу овог закона, осим у случајевима када поступак експропријације није правоснажно окончан, а у питању су пословни и стамбени објекти (став 1.); да ће се поступак одређивања накнаде за експроприсану непокретност, у коме до дана ступања на снагу овог закона није закључен споразум о накнади, односно није донета правоснажна судска одлука, окончати по одредбама овог закона (став 2.).
Одредбом члана 15. став 1. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) установљава се начело једнаке вредности давања, које прописује да у заснивању двостраних уговора стране полазе од начела једнаке вредности узајамних давања.
6. Устав Републике Србије којим је установљена уставна жалба и гарантовано право на имовину, ступио је на снагу 8. новембра 2006. године. Стога би код оцене повреде права требало разматрати акте и радње који су донети или извршени након 8. новембра 2006. године. Међутим, разлог због кога је Уставни суд стао на становиште да се за утврђивање постојања повреде права на имовину у конкретном случају морају имати у виду акти и радње извршени од дана доношења решења о експропријацији до данас је чињеница да поступак експропријације, по својој природи, представља јединствену и недељиву целину, која почиње доношењем решења о експропријацији, а завршава се исплатом или давањем накнаде за експроприсану непокретност. По становишту Уставног суда, у конкретном случају поступак експропријације још увек није окончан, без обзира на моменат правноснажности решења о експропријацији, с обзиром да подносицу уставне жалбе још увек није исплаћена нити дата накнада за експроприсану непокретност. Такође, у конкретном случају се ради о експроприсаном стамбеном објекту за чију експропријацију још увек није закључен споразум о накнади између корисника експропријације и лица чија непокретност је експроприсана, односно није донета правноснажна судска одлука. Стога ће се, сагласно члану 72. Закона о експропријацији који је ступио на снагу 5. јануара 1996. године, овај предмет окончати по одредбама тог закона.
7. Уставни суд је, имајући у виду да до сада није имао релевантну судску праксу, у анализи конкретног случаја пошао од одредбе члана 58. Устава, при томе користећи и тумачења одредаба члана 1. Протокола 1 уз Европску Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), која је Европски суд за људска права у Стразбуру изнео у својим одлукама, као и од критеријума успостављених овом судском праксом.
Одредбама члана 58. Устава утврђено је, на скоро идентичан начин као и одредбама члана 1. Протокола 1, поред осталог: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.).
Члан 1. Протокола 1 уз Европску Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, који гарантује право на имовину, предвиђа: да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине, и да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1.); да претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни (став 2.).
Овај члан Протокола 1 садржи три јасно назначена правила дефинисана на следећи начин: …Прво правило је опште природе и изражава принцип мирног уживања имовине. Друго правило се односи на случајеве одузимања имовине и подвргавања имовине одређеним условима. Треће правило полази од права државе да контролише коришћење имовине у складу са општим интересом, путем спровођења закона неопходног за ову сврху. Ова анализа је први пут представљена у предмету Sporrong and Lönnroth v. Sweden (бр. 7151/75 и 7152/75 од 23. септембра 1982. године), једној од најважнијих судских одлука у вези овог члана Конвенције.
Европски суд за људска права је становишта и да право на заштиту имовине није апсолутно. Оно подлеже ограничењима која су јасно прописана у члану 1. Протокола 1. Мешање у право на мирно уживање имовине дозвољено је само ако су испуњена три услова и то: да је прописано законом, да је у јавном интересу и да је неопходно у демократском друштву. Сва три услова морају бити кумулативно испуњена. Уколико није испуњен само један од њих, сматраће се да је дошло до кршења Конвенције.
Право на имовину, као једно од фундаменталних права модерног демократског друштва, свакако подразумева и обавезу државе да гарантује његово поштoвање.
Пошто је право на имовину заштићено чланом 1. Протокола 1, обавеза је држава да обезбеде да свако лице у оквиру њихове надлежности има на располагању делотворно правно средство за заштиту тог права. У већини држава потписница Конвенције, делотворно правно средство представља судска заштита.
Члан 1. Протокола 1 се, у принципу, примењује када се сама држава умеша у имовинска права или то дозволи трећем лицу. Међутим, овај члан пружа заштиту само и једино онда када је могуће захтевати одређену имовину. Као што је већ речено, члан 1. Протокола 1 не гарантује право на стицање имовине. С друге стране, у складу са чланом 1. Конвенције, делотворно остваривање права заштићеног чланом 1. Протокола 1 не зависи само од дужности државе да се не меша, већ се могу захтевати и позитивне мере заштите, нарочито у ситуацији када постоји директна веза између мера које подносилац оправдано може очекивати од власти и његовог делотворног уживања своје имовине. У таквим околностима држава може имату обавезу да интервенише како би регулисала поступање приватних лица. Раније је било веома мало судске праксе о позитивним обавезама државе по члану 1. Протокола 1. Међутим, из скорије праске Суда, јасно је да до позитивних обавеза може доћи у разним околностима. Позитивне обавезе за државу, које произлазе из члана 1. Протокола 1 могу подразумевати одређене мере потребне да се заштити право на имовину, чак и у предметима спорова између приватних лица или компанија (Fuklev v. Ukraine, број 71186/01 од 07. јуна 2005. године).
Ставови Европског суда за људска права у Стразбуру од значаја за решавање у овој уставно-правној ствари, установљени су како претходно наведеним одлукама, тако и у следећим одлукама: Iatridis v. Greece (број 31107/96 од 25, марта 1999. године); James and others v. The United Kingdom (број 8793/79 od 21. фебруара 1986. године); Hentrich v. France (број 13616/88 од 22. септембра 1994. године); The former king of Greece and others v. Greece (број 25701/94 од 23, новембра 2000. године); Pressos compania Naviera S.A. and others v. Belgium (број 17849/91 од 20. новембра 1995. године); Scollo v. Italy (број 19133/91 од 28. септембра 1995. године); Popovic v. Serbia ( број 33888/05 од 24. новембра 2009. године).
Поштујући методологију Европског суда за људска права у Стразбуру, коју је прихватио и имплементирао у свој рад Уставни суд, разматрајући да ли је у конкретном случају дошло до кршења одредаба члана 58. Устава, Уставни суд је утврдио да постоји имовинско право које спада у оквир ових одредаба. Такође, Суд је утврдио да је дошло до мешања у то право јер је извршена експропријација стана који је припадао подносиоцу уставне жалбе. И, коначно, природа тог мешања је, по оцени Уставног суда, таква да се примењује правило о одузимању имовине.
Имајући у виду ограничења која су прописана чланом 58. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да је право својине подносиоца уставне жалбе на стану број 1. на спрату уличне зграде у улици Цара Хаила Селасија број 13, на катастарској парцели број 1170, катастарска општина Београд-5 одузето у корист општине Савски Венац, у складу с одредбама Закона о експропријацији, а за потребе крајњег корисника експропријације – Стамбене задруге „Победа“. Овим решењем о експропријацији Општинског секретаријата за урбанизам, комунално-стамбене и грађевинске послове општине Савски Венац од 22. фебруара 1990. године је, такође, констатовано постојање јавног интереса који је утврђен на основу закона, као и обавеза крајњег корисника експропријације да пре рушења експроприсаног стана обезбеди подносиоцу коришћење одговарајућег стана, као и да ће накнада за експроприсани стан бити одређена у посебном поступку, након правноснажности решења о експропријацији и процене вредности експроприсаног стана. Споразум о обезбеђењу станова за расељавање власника из експроприсаних станова у улици Цара Хаила Селасија број 13. у Београду број 465-41/89-III-03 од 20. маја 1991. године, закључен је између Одељења за имовинско-правне послове Општинског секретаријата за урбанизам, комунално-стамбене и грађевинске послове општине Савски Венац, Стамбене задруге „Победа“ и власника експроприсаних станова, уз учешће Јавног правобраниоца. Орган управе који је извршио експропријацију пренео је своје обавезе у вези накнаде за експроприсану непокретност на крајњег корисника експропријације – Стамбену задругу „Победа“. Овим споразумом је прецизирана и обавеза Стамбене задруге „Победа“ да подносиоцу обезбеди привремени смештај до изградње нових станова и то стан број 39. у улици Ивана Цанкара број 9. у Земуну. Уговором о имовинским правима и обавезама број 2463 од 17. јуна 1992. године прецизирана је коначна накнада подносиоцу уставне жалбе за експроприсани стан – обезбеђење већег стана уз доплату разлике у квадратури. Дакле, по оцени Уставног суда, право својине је одузето од подносиоца у јавном интересу утврђеном на основу закона. Накнада која је уговорена није била нижа од тржишне. При томе је подносиоцу обезбеђен и адекватана смештај до реализације адекватне накнаде. Дакле, формално постоје услови из члана 58. став 2. Устава да право својине може бити одузето или ограничено а то је да је одузимање извршено у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, с нагласком на чињеници да је накнада уговорена али није реализована.
У односу на услове прописане чланом 1. Протокола 1 уз Конвенцију, мешање у право на мирно уживање имовине било је прописано законом и извршено је у јавном интересу. Ово мешање било је неопходно у демократском друштву, с тим што је преостало да се подносиоцу преда уговорена накнада (стан) да би и услов пропорционалности био до краја испуњен, односно да би се успоставила равнотежа између захтева општег интереса заједнице и захтева основних права појединца. Дакле, услови прописани одредбама члана 58. Устава, као и члана 1. Протокола 1 уз Конвенцију, били би у конкретном случају испуњени у потпуности да је споразумом уговорена правична накнада у виду давања у својину адекватног стана била реализована, односно да је исплаћена тржишна вредност експроприсаног стана. Међутим, крајњи корисник експропријације – Стамбена задруга „Победа“ није поступио по преузетим и уговореним обавезама, односно подносиоцу уставне жалбе није предао други стан као накнаду за експроприсани стан, нити му је исплатио адекватну накнаду. Подносилац уставне жалбе је покренуо парнични поступак против Стамбене задруге „Победа“ ради предаје стана, односно ради исплате адекватне накнаде, али је поступак прекинут јер је над задругом покренут стечајни поступак. Крајњи корисник експропријације је стан, који је требало да преда подносиоцу на име накнаде за експроприсани, продао трећем лицу. Стан који је задруга подносиоцу предала на коришћење као привремени смештај, задруга је такође продала трећем лицу и тиме онемогућила подносиоца да га користи. Имајући у виду да је над задругом отворен стечајни поступак, Уставни суд констатује да подносиоцу уставне жалбе није предата нити исплаћена накнада утврђена одредбом става 2. члана 58. Устава. На тај начин није испуњен ни услов пропорционалности предвиђен чланом 1. Протокола 1 уз Конвенцију неопходан да би се успоставила равнотежа између захтева општег интереса заједнице и захтева основних права појединца.
Приликом оцењивања одговорности органа управе за своје и обавезе других лица (физичких или правних) у конкретном случају, Уставни суд је имао у виду следеће чињенице: да је Одељење за имовинско-правне послове Општинског секретаријата за урбанизам, комунално-стамбене и грађевинске послове општине Савски Венац експропријацију извршило у корист Општине Савски Венац; да је експропријација извршена у јавном (општем) интересу; да је своје обавезе по основу експропријације, а посебно обавезу на накнаду подносиоцу, орган управе пренео на Стамбену задругу „Победа“; да Стамбена задруга није обезбедила нити исплатила подносиоцу накнаду за експроприсану непокретност, односно није испунила преузете обавезе; да је подносилац покренуо судски поступак против задруге ради исплате (обезбеђења) накнаде, али је исти прекинут, јер је над задругом покренут стечајни поступак, тако да је законом и склопљеним уговорима и споразумима предвиђено правно средство (судски поступак) постало неделотворно; да је подносилац исцрпео и последње правно средство које му је стајало на располагању-пријављивање потраживања у стечајном поступку, али да се у конкретном случају не може говорити о делотворности овог правног средства, јер вредност стечајне масе износи око 3,5 процента од износа у стечају пријављених и признатих потраживања, тако да би деобом стечајне масе према правилима о намирењу стечајних потраживања подносиоцу припала накнада за експроприсану непокретност у износу далеко нижем од њене тржишне вредности; да се подносилац, као бивши власник експроприсане непокретности, обраћао органу управе ради испуњења обавеза по решењу о експропријацији, али је орган управе одбио његов захтев, позивајући се на чињеницу да је све обавезе органа управе везане за експропријацију преузела Стамбена задруга „Победа“, као и на чињеницу да је сачињеним споразумима и законом предвиђена судска заштита.
Уставни суд оцењује да је у предметном случају подносилац уставне жалбе као конкретна жртва био изложен појединачном и претераном оптерећењу које се могло сматрати законитим да је подносилац имао могућност која му је формално била на располагању – да у судском поступку добије ефикасну заштиту и испуњење обавезе на накнаду која не може бити нижа од тржишне. Правична равнотежа која је требало да буде постигнута између заштите права на имовину и потреба општег интереса била је, стога, нарушена. У конкретном случају, од органа управе, као репрезента државе – гаранта права на имовину, могу се захтевати и позитивне мере заштите, јер у конкретној ситуацији постоји директна веза између мера које подносилац оправдано очекује од власти и његовог делотворног уживања своје имовине. У таквим околностима орган управе има обавезу да интервенише како би регулисао поступање приватних лица, с обзиром на то да је одузимање имовине извршено у јавном (општем) интересу. Чињеница да је орган управе ову своју обавезу пренео на друго правно (приватно) лице, не ослобађа га обавезе да предузме мере које су потребне да би се лицу од кога је имовина одузета у јавном интересу обезбедила накнада у складу са Уставом и Законом о експропријацији.
Сумирањем већ изнетих чињеница, Уставни суд оцењује да је предвиђена судска заштита у конкретном случају неделотворна. Стога, разлози правичности и потреба успостављања нарушене равнотеже између општег интереса и заштите права на имовину упућују да се градска општина Савски Венац, као корисник експропријације, мора појавити као гарант извршења обавеза по споразуму о обезбеђењу станова за расељавање власника из експроприсаних станова у улици Хаила Селасија број 13. у Београду, број 465-41/89-III-03 од 20. маја 1991. године, закљученом између Одељења за имовинско-правне послове Општинског секретаријата за урбанизам, комунално-стамбене и грађевинске послове општине Савски Венац, Стамбене задруге „Победа“ и подносиоца уставне жалбе као бившег власника експроприсаног стана, уз учешће Јавног правобраниоца, без обзира што је општина своју обавезу на исплату накнаде за експроприсану непокретност пренела на Стамбену задругу „Победа“, као крајњег корисника експропријације.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је утврдио да је неизвршењем обавеза из споразума о обезбеђењу станова за расељавање власника из експроприсаних станова у улици Хаила Селасија број 13. у Београду од 20. маја 1991. године, у оспореном поступку експропријације који је вођен пред Одељењем за имовинско-правне послове Општинског секретаријата за урбанизам, комунално-стамбене и грађевинске послове општине Савски Венац у предмету број 465-52/89-III-03, повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на имовину зајемчено одредбoм члана 58. став 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио.
8. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за отклањање штетних последица проузрокованих повредом његовог уставног права, Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само тако што ће се подносиоцу уставне жалбе – ранијем сопственику експроприсане непокретности, обезбедити накнада у складу са одредбом члана 58. став 2. Устава, било давањем другог стана адекватне вредности било давањем накнаде за експроприсану непокретност која не може бити нижа од тржишне. С обзиром на то да између ранијег сопственика експроприсане непокретности (подносиоца уставне жалбе) и корисника експропријације (градске општине Савски Венац) не постоји споразум о накнади, нити је, као претходни услов утврђена накнада за експроприсану непокретност (давањем другог стана адекватне вредности или давањем новчане накнаде за експроприсану непокретност која не може бити нижа од тржишне), то је, по оцени Уставног суда, неопходно да градска општина Савски Венац у најкраћем могућем року спроведе поступак утврђивања накнаде за експроприсану непокретност и, потом, да странке о томе сачине споразум о накнади имајући у виду све елементе из члана 59. Закона о експропријацији, а чија ће се реализација даље спровести по важећим одредбама Закона о експропријацији. Стога је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Након исплате уговорене накнаде или предаје друге непокретности у својину или сусвојину, орган управе ће о томе известити Основни суд у Београду, у предметима ранијег Другог општинског суда у Београду П. 165/07 и П. 6027/06, као и Трговински суд у Београду, у предмету ранијег Привредног суда у Београду Ст. 116/2010.
9. Имајући у виду да су уставноправна питања која су разматрана у овој одлуци од ширег значаја за остваривање уставности и законитости, људских права и грађанских слобода, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, закључио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
10. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић