Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2009. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Обуставља се поступак за оцену уставности одредаба члана 80. став 1. чл. 81. до 83, члана 113. став 3. и члана 127. Закона о радиодифузији („Службени гласник РС“, бр. 42/02 и 97/04) и одредаба члана 6. став 5. и члана 7. Закона о изменама и допунама Закона о радиодифузији („Службени гласник РС“, број 76/05).
2. Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 80. став 1, чл. 81. до 83, члана 113. став 3. и члана 127. Закона о радиодифузији („Службени гласник РС“, бр. 42/02, 97/04, 76/05, 79/05, 62/05, 85/06, 86/06 и 41/09).
3. Одбацују се захтеви за обуставу примене одредаба Закона о радиодифузији из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Поводом више иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба Закона о радиодифузији којима је уведена обавеза плаћања радио-телевизијске претплате, Уставни суд је на седници одржаној 16. децембра 2004. године Решењем IУ-176/2002 покренуо поступак за оцену уставности одредаба члана 80. став 1. чл. 81. до 83, члана 113. став 3. и члана 127. Закона о радиодифузији ("Службени гласник РС", бр. 42/02 и 97/04) и Решење доставио на одговор Народној скупштини. Сагласно раније важећем Пословнику о раду Уставног суда Републике Србије („Службени гласник РС“, број 9/95), Уставни суд је са овим предметом спојио и иницијативе у предметима IУ-1/03 и IУ-331/03. У поступку који је претходио доношењу Решења, Уставни суд је на основу Закључка IУ-176/2002, са седнице од 26. јуна 2003. године, до тада приспеле иницијативе доставио на мишљење Народној скупштини, које је добијено 8. децембра 2005. године. Након доношења Решења о покретању поступка за оцену уставности наведених одредаба Закона, Уставном суду поднети су предлози, као и више иницијатива за оцену уставности, поред одредаба Закона за које је Решењем Суда покренут поступак, и одредаба члана 7. Закона о изменама и допунама Закона о радиодифузији („Службени гласник РС“, број 76/05), поводом којих је формиран предмет IУ-323/05. Ови предлози и иницијативе, сагласно Закључку са седнице Суда од 9. фебруара 2006. године, достављени су на одговор и мишљење Народној скупштини, који у остављеном року од 60 дана нису добијени. По достављању предлога Народној скупштини Уставном суду поднет је и предлог за оцену уставности одредаба члана 6. став 5. и члана 7. Закона о изменама и допунама Закона о радиодифузији („Службени гласник РС“, број 76/05). Уставни суд je, на основу одредбе члана 42. став 2. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08) предмет IУ-323/05 спојио са предметом IУ-176/02, ради вођења јединственог поступка.
Наведеним Решењем Уставног суда, предлозима и иницијативама, поступак оцене уставности оспорених одредаба Закона о радиодифузији покренут је, односно инициран у односу на Устав од 1990. године. Одредбе Закона о радиодифузији оспоравају се наводима: да не постоји уставни основ за утврђивање обавезе плаћања радио-телевизијске претплате и да претплата може да има једино значење добровољног, односно уговорног односа а не принудног плаћања ТВ програма који корисник није у могућности или не жели да користи, као и да Уставом утврђено право грађана на информисање не може да буде условљено плаћањем ове претплате. Даље се наводи да јавна радиодифузна установа представља државну институцију, те да се ванбуџетским финансирањем доводи у питање сагласност оспорених одредаба Закона са оним одредбама Устава којима се уређује систем финансирања функција Републике, као и да се „ЈП РТС за исту намену-делатност од општег интереса финансира и из буџета и из тв претплате“. Предвиђени начин финансирања јавног сервиса, по мишљењу предлагача и иницијатора, није у сагласности ни са одредбама Устава које се односе на правни положај привредних друштава и других облика организовања за обављање одређених делатности, јер се увођењем обавезе плаћања радио-телевизијске претплате ова установа доводи у монополски, односно привилегован положај у односу на остале емитере ових програма, као и са одредбама Устава којима се јамче сви облици својине и њихова једнака правна заштита. Утврђивање обавезе плаћања претплате по домаћинству без обзира на број пријемника које поседује, као и предвиђена ослобођења од обавезе плаћања радио-телевизијске претплате, по мишљењу подносилаца иницијативе, доводе грађане у неједнак положај. Члан 7. Закона о изменама и допунама Закона о радиодифузији („Службени гласник РС“, број 76/05) оспорава се наводом да уводи обавезу плаћања радио-телевизијске претплате по основу поседовања бројила за електричну енергију, чиме се обавеза плаћања намеће грађанима без обзира да ли имају радио и тв пријемнике и да ли гледају или слушају програм РТС-а, а што је, по мишљењу предлагача, супротно одредбама Устава којима се гарантује „слободна размена роба услуга и кретање капитала и радника“. Наводи се даље, да се претплата може плаћати једино на тв пријемник, а не преко рачуна за струју тј. преко бројила и да плаћање претплате на овај начин уместо накнаде за извршену услугу добија карактер пореза; „да је неуставно давање овлашћења јавним предузећима РТС и Електропривреда да међусобним договором и на начин утврђен међусобним уговором убирају харач“, као и да јавни сервис не може имати комерцијалне програме и рекламе поред претплате. Уставност одредаба Закона о радиодифузији којима је уведена обавеза плаћања радио-телевизијске претплате оспорена је и иницијативама које су поднете после ступања на снагу Устава од 2006. године из разлога што се претплата, по мишљењу ових иницијатора, не може уводити као обавеза, односно мимо воље власника тв пријемника. Ове одредбе Закона оспоравају се и из разлога да се грађанима шаљу решења о принудној наплати претплате иако се, како се наводи, нису стекли законски услови за почетак наплате јер РТС није, сагласно одредби члана 127. став 3. Закона, доставио претплатницима обавештења о обавези плаћања претплате. У појединим иницијативама истиче се и да се програмима које емитују радиодифузне установе не испуњавају законом утврђене обавезе у остваривању општег интереса, као и да РТС и даље представља „режимску“ телевизију.
Оспореним одредбама Закона о радиодифузији („Службени гласник РС“, бр. 42/02 и 97/04), за које је Решењем Суда и предлогом овлашћеног предлагача покренут поступак оцене сагласности са Уставом од 1990. године је: прописано да се средства за финансирање делатности установа јавног радиодифузног сервиса које се односе на остваривање општег интереса утврђеног Законом, обезбеђују плаћањем радио-телевизијске претплате (члан 80. став 1.); прописано да се радио-телевизијска претплата плаћа радиодифузним установама и да обавезу плаћања претплате имају власници радио и тв пријемника, правна и физичка лица, од првог дана наредног месеца од дана набавке пријемника, да физичка лица претплату плаћају на један пријемник по домаћинству, да су власници пријемника дужни да пријаве набавку пријемника републичкој радиодифузној установи и да ова установа води евиденцију претплатника (члан 81.); утврђено ослобађање од обавезе плаћања претплате (члан 82.) и одређени висина и начин њеног плаћања (члан 83.); прописана је новчана казна за прекршај, ако физичко и правно лице не пријави набавку радио и/или ТВ пријемника (члан 113. став 3.), као и обавеза ЈП "Радио-телевизија Србије" да до 1. децембра 2002. године, установи евиденцију претплатника на подручју Републике Србије који су као власници радио и телевизијских пријемника обавезни да плаћају претплату, да им у року од 15 дана у писаној форми достави обавештење о будућој обавези плаћања претплате и да обавеза плаћања радио-телевизијске претплате настаје наредног месеца од месеца у коме је достављено то обавештење (члан 127). Оспореним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о радиодифузији („Службени гласник РС“, број 76/05), за које је поступак покренут предлозима овлашћених предлагача, прописано је да ће Влада основати посебан транзициони фонд из кога ће се до истека рока за трансформацију ЈП „Радио-телевизија Србије“ у радиодифузну установу обезбедити финансијска средства која су неопходна за функционисање ЈП „Радио-телевизија Србије“ (члан 6. став 5.), да до почетка рада Радиодифузне установе Србије и Радиодифузне установе Војводине, радио-телевизијску претплату, у складу са одредбама овог закона, убира ЈП „Радио-телевизија Србије“ и да се наплата радио-телевизијске претплате врши преко Јавног предузећа „Електропривреда Србије“, Београд, на начин утврђен уговором који ЈП „Радио-телевизија Србије“ закључује са тим јавним предузећем (члан 7.).
Устав Републике Србије од 1990. године у односу на који је решењем Уставног суда, предлозима овлашћених предлагача и већим бројем поднетих иницијатива покренут, односно инициран поступак оцене уставности оспорених одредаба Закона о радиодифузији престао је да важи даном ступања на снагу Устава Републике Србије од 2006. године, односно 8. новембра 2006. године. Након истека рока за усклађивање раније донетих закона са Уставом од 2006. године Народна скупштина донела је Закон о изменама и допунама Закона о радиодифузији („Службени гласник РС“, број 41/09), којим нису мењане оспорене одредбе Закона. Полазећи од наведеног, оцена уставности оспореног Закона, на основу члана 167. Устава, извршена је у односу на Устав који је на снази, а поступак је, сагласно члану 112. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), настављен у складу са тим законом.
Уставом је утврђено: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, као и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (члан 18. ст. 1. и 3.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (члан 46. став 1); да мерама у образовању, култури и јавном обавештавању, Република Србија подстиче разумевање, уважавање и поштовање разлика које постоје због посебног етничког, културног, језичког или верског идентитета њених грађана (члан 48.); да је свако слободан да без одобрења, на начин предвиђен законом, оснива новине и друга средства јавног обавештавања и да се телевизијске и радио станице оснивају у складу са законом (члан 50. ст. 1. и 2.); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и да су средства јавног обавештавања дужна да то право поштују (члан 51.став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58. ст. 1. и 4.); да у области образовања, културе и информисања Србија подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога и предузима ефикасне мере за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији, без обзира на њихов етнички, културни, језички или верски идентитет (члан 81.); да економско уређење у Републици Србији почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту, слободи предузетништва, самосталности привредних субјеката и равноправности приватне и других облика својине (члан 82. став 1.); да сви имају једнак правни положај на тржишту и да су забрањени акти којима се, супротно закону, ограничава слободна конкуренција, стварањем или злоупотребом монополског или доминантног положаја (члан 84. ст. 1. и 2.); да Република Србија, поред осталог, уређује и обезбеђује остваривање и заштиту слобода и права грађана, јединствено тржиште, правни положај привредних субјеката, систем обављања појединих привредних и других делатности, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, систем у областима јавног информисања, систем јавних служби, финансирање остваривања права и дужности Републике Србије, утврђених Уставом и законом, као и друге односе од интереса за Републику Србију у складу с Уставом (члан 97. тач. 2, 6, 7, 10, 15. и 17.).
Законом о радиодифузији („Службени гласник РС“, бр. 42/02, 97/04, 76/05 79/05, 62/06, 85/06 и 41/09) уређени су, поред осталог, услови и начин обављања радиодифузне делатности, у складу са међународним конвенцијама и стандардима, као и установе јавног радиодифузног сервиса, а као начела за регулисање односа у области радиодифузије Закон прописује: слободу, професионализам и независност радиодифузних јавних гласила, као гаранције укупног развоја демократије и друштвене хармоније; забрану сваког облика цензуре и/или утицаја на рад радиодифузних јавних гласила, чиме се гарантује њихова независност, независност њихових редакција и новинара; пуну афирмацију грађанских права и слобода, а посебно слободе изражавања и плурализма мишљења; примену међународно признатих норми и принципа који се односе на област радиодифузије, а нарочито поштовања људских права у овој области (члан 3). Одредбом члана 4. тачка 9. Закона јавни радиодифузни сервис дефинисан је као: "производња, куповина, обрада, и емитовање информативних, образовних, културно-уметничких, дечијих, забавних, спортских и других радио и телевизијских програма који су од општег интереса за грађане, а нарочито у циљу остваривања њихових људских и грађанских права, размене идеја и мишљења, неговања политичке, полне, међунационалне и верске толеранције, као и очувања националног идентитета.". Јавни радиодифузни сервис уређен је одредбама чл. 76. до 94. Закона о радиодифузији тако што су, поред осталог утврђени: носиоци јавног радиодифузног сервиса (члан 76); остваривање општег интереса у области јавног радиодифузног сервиса (члан 77.); обавезе носилаца јавног радиодифузног сервиса у остваривању општег интереса (члан 78.); посебне обавезе при производњи и емитовању информативног програма (члан 79.).
У погледу претплате као Законом прописаног начина обезбеђења средстава за финансирање делатности јавног радиодифузног сервиса, Уставни суд је утврдио: да делатност јавних радиодифузних сервиса, која се финансира радио-телевизијском претплатом Закон одређује, односно ограничава на производњу и емитовање програма који није комерцијалне природе, већ је "од општег интереса", а носиоце јавног радиодифузног сервиса у циљу остваривања општег интереса обавезује "да обезбеде да програми који се производе и емитују, а посебно програми информативног садржаја, буду заштићени од било каквих утицаја власти, политичких оганизација или центара економске моћи" (чл. 76. до 79.); да је радио-телевизијска претплата (наменски) извор средства за финансирање делатности установа јавног радиодифузног сервиса које се односе на остваривање законом утврђеног општег интереса у овој области (члан 80. став 1); да је обавеза плаћања радио-телевизијске претплате утврђена власницима радио и тв пријемника и да се претплата плаћа јавном радиодифузном сервису (члан 81. став 1.); да се претплата плаћа на пријемник по домаћинству и на пријемнике који су повезани са колективним антенама или прикључени на кабловски систем, да хотели и мотели плаћају претплату на сваких десет соба опремљених телевизијским или радио пријемником а свако друго правно лице, власник телевизијског пријемника, плаћа претплату на сваких 20 запослених који су у стању да примају програм (члан 81. став 3.); да је Законом утврђена обавеза власника да установи јавног радиодифузног сервиса пријави набавку тв и радио пријемника, као и обавеза установа јавног радиодифузног сервиса да воде евиденцију претплатника, а да обавеза плаћања претплате настаје од првог дана наредног месеца од дана набавке пријемника (члан 81. ст. 6, 7. и 10.); да су Законoм утврђена ослобођења од обавезе плаћања претплате (члан 82.); да је Законом утврђена висина претплате и начин њеног усклађивања, рокови плаћања, као и да ће се наплата вршити преко јавног предузећа које обавља делатност производње и дистрибуције електричне енергије на начин утврђен уговором који републичка установа јавног радиодифузног сервиса закључује са тим јавним предузећем ( члан 83. ст. 1. до 4. и став 8.); да је прописана новчана казна у висини једногодишње претплате за прекршај за физичко и правно лице које не пријави набавку радио и/или тв пријемника у складу са чланом 81. овог закона (члан 113. став 3.) и да је одредбама члана 127. Закона, као прелазним одредбама, утврђена обавеза ЈП „Радио-телевизија Србије“ да до 1. децембра 2002. године установи евиденцију претплатника који су као власници радио и телевизијских пријемника обавезни да, у складу са овим законом плаћају радио-телевизијску претплату (став 1.), да је Јавно предузеће дужно да у року од 15 дана од дана установљавања евиденције сваком претплатнику у писаној форми достави обавештење о будућој обавези плаћања радио-телевизијске претплате (став 2.) и да обавеза плаћања радио-телевизијске претплате настаје наредног месеца од месеца у коме је достављено обавештење (став 3.).
Имајући у виду да је према наведеним одредбама Закона јавни радиодифузни сервис основан ради производње и емитовања радио и телевизијског пограма којим се остварује општи интерес утврђен законом, те да се радио-телевизијска претплата плаћа за производњу и емитовање тих програма, да је претплата приход јавног радиодифузног сервиса који он остварује као накнаду за производњу и емитовање програма који су од општег интереса, да је утврђена обавеза корисника да пријави набавку радио и тв пријемника јавном радиодифузном сервису, као и обавеза јавног радиодифузног сервиса да установи евиденцију претплатника, да се наплата претплате врши преко јавног предузећа које обавља делатност производње и дистрибуције електричне енергије, а принудно у судском поступку, Уставни суд је оценио да радио-телевизијска претплата, полазећи од начина на који је уређена наведеним одредбама Закона, има значење накнаде, односно цене за коришћење програма од општег интереса који се производе и емитују у оквиру јавног радиодифузног сервиса. Наиме, радио-телевизијска претплата уређена оспореним одредбама Закона, по схватању Суда, представља (законом) утврђену обавезу ималаца радио и тв пријемника за могућност коришћења програма јавног радиодифузног сервиса којима се остварује законом утврђен општи интерес у области јавног информисања, односно Уставом зајемчене слободе и права грађана у области обавештавања. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је законодавац, сагласно одредбама члана 97. тач. 2, 7. и 10. Устава, овлашћен да утврди општи интерес у области радиодифузије и начин његовог обезбеђења, да одреди носиоце јавног радиодифузног сервиса и њихове обавезе у остваривању општег интереса. Такође, по схватању Суда, на основу овлашћења за уређивање облигационих односа законом се може прописати обавеза закључења одговарајућег уговора између одређених лица и одредити његова садржина, у овом случају права и обавезе носилаца јавног радиодифузног сервиса и власника радио и тв пријемника који су у могућности да користе програме које производи и емитује јавни радиодифузни сервис, а који су законом одређени као програми од општег интереса и којима се обезбеђује остваривање Уставом зајемчених слобода и права грађана у области обавештавања.
Оцењујући уставност одредаба Закона о радиодифузији којима је уведена обавеза плаћања радио-телевизијске претплате Уставни суд је имао у виду и да се према одредби члана 18. став 3. Устава одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење. У том смислу Уставни суд је констатовао да је Комитет министара Савета Европе, полазећи од Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода гарантованих права и слобода човека, посебно у области информисања (члан 10.), донео низ препорука из којих следи да установљење националним законодавством посебног независног јавног радиодифузног сервиса, који подразумева и његову финансијску независност, представља међународно прихваћен стандард у предузимању мера држава чланица којима се доприноси остваривању зајемчених слобода у медијској сфери и да је у већини држава у окружењу, као и у другим државама чланицама Савета Европе установљено постојање посебног јавног радиодифузног сервиса и обавезна претплата као начин финансирања јавних радиодифузних сервиса. Стога је, по оцени Суда, прописивање оспореним одредбама Закона обавезе плаћања радио-телевизијске претплате непосредно јавном радиодифузном сервису као законом утврђене обавезе ималаца радио и тв пријемника за финасирање делатности установа јавног радиодифузног сервиса које се односе на остваривање општег интереса утврђеног законом, у складу са међународно прихваћеним стандардом у овој области да државе обавезу обезбеђења средстава уређују на начин којим се омогућава независност јавног радиодифузног сервиса од утицаја државе, а која би могла бити доведена у питање уколико би се средства за ове намене обезбеђивала преко буџета.
И наводи иницијатора и предлагача да се оспореним одредбама Закона, односно установљеним начином финасирања путем обавезне претплате, радиодифузне установе доводе у неједнак, односно привилегован положај, по оцени Суда, нису основани. Ово из разлога што је јавни радиодифузни сервис основан ради производње и емитовања одређених програма, који су Законом одређени као послови од општег интереса, а носиоци јавног радиодифузног сервиса имају Законом одређене посебне обавезе у производњи и емитовању програма, које нису утврђене другим емитерима. Наиме, Уставом зајемчена једнакост правних лица у обављању делатности, по оцени Суда, нема значење једнакости у апсолутном смислу, већ претпоставља једнакост правних лица у законом утврђеној истој правној ситуацији, односно законом прописаним истим условима обављања делатности, који су, када је реч о емитерима који обављају делатност као установа јавног радиодифузног сервиса, као што је наведено, уређени различито у односу на емитере који обављају ову делатност као комерцијална радио и/или телевизијска станица. У вези са наводима предлагача да јавни сервис не може да остварује приходе од реклама, Уставни суд је утврдио да је Законом о оглашавању („Службени гласник РС“, број 79/05), време трајања ТВ оглашавања различито уређено и ограничено и да у програмима јавног радиодифузног сервиса може да износи највише 10% (члан 16.), односно у програмима комерцијалних емитера највише 20% (члан 15.) од укупно дневно емитованог програма. По оцени Суда, нису основани ни наводи да се утврђивањем обавезе плаћања претплате по једном пријемнику у домаћинству (члан 81.) и предвиђеним олакшицама (члан 82.) грађани доводе у неједнак положај будући да се утврђена обавеза, односно олакшице односе једнако на све који се налазе у законом утврђеној истој правној ситуацији. Питање оцене висине радио-телевизијске претплате и начина њеног усклађивања (члан 83.), које се иницијативама такође оспорава, као и да ли програм јавног радиодифузног сервиса испуњава законом утврђене критеријуме, односно обавезе овог емитера, на основу члана 167. Устава, није у надлежности Уставног суда. Ни наводи иницијатора да РТС врши принудну наплату претплате, иако им није доставио обавештење о плаћању ове обавезе, сагласно одредбама члана 127. Закона, по оцени Суда, нису од значаја за оцену уставности оспорених одредаба Закона, већ ова чињеница може да представља разлог за оспоравање обавезе у судском поступку, будући да она, према наведеном члану Закона, настаје наредног месеца од месеца у коме је власнику пријемника достављено обавештење о обавези плаћања претплате.
Оцењујући основаност предлога и иницијатива којима се оспоравају одредбе члана 6. став 5. и члана 7. Закона о изменама и допунама Закона о радиодифузији („Службени гласник РС“, број 76/05), Уставни суд је утврдио да су наведене одредбе временски ограниченог карактера јер је постојање посебног транзиционог фонда из кога ће се, до истека рока за трансформацију ЈП „Радио-телевизија Србије“ у јавни радиодифузни сервис обезбедити средства која су неопходна за његово функционисање (члан 6. став 5.), као и одређивање да се наплата радио-телевизијске претплате врши преко Јавног предузећа „Електропривреда Србије“ Београд, на начин утврђен уговором који ЈП „Радио-телевизија Србије“ закључује са тим јавним предузећем ( став 2.), било везано за почетак рада Радиодифузне установе Србије и Радиодифузне установе Војводине. Уставни суд је утврдио и да је на основу члана 3. наведеног Закона престала да важи и одредба члана 83. став 7. Закона о радиодифузији за коју је Решењем Уставног суда покренут поступак оцене уставности. Полазећи од тога да је одредбом члана 6. став 4. наведеног Закона предвиђено да Радиодифузна установа Србије и Радиодифузна установа Војводине почињу са радом најкасније 30. априла 2006. године, Уставни суд је утврдио да су оспорене одредбе члана 83. став 7. Закона о радиодифузији („Службени гласник РС“, бр. 42/02 и 97/04) и члана 6. став 5. и члана 7. Закона о изменама и допунама Закона о радиодифузији („Службени гласник РС“, број 76/05) престале да важе пре ступања на снагу Устава од 2006. године. Стога су, по оцени Суда, у смислу одредбе члана 57. тачка 2) Закона о Уставном суду, престале процесне претпоставке за оцену уставности наведених одредаба Закона о радиодифузији, па је поступак, на основу одредбе члана 46. тачка 7) Закона о Уставном суду, обустављен.
Полазећи од наведеног Уставни суд је обуставио поступак за оцену уставности одредаба члана 80. став 1, чл. 81. до 83, члана 113. став 3. и члана 127. Закона о радиодифузији („Службени гласник РС“, бр. 42/02 и 97/04) и одредаба члана 6. став 5. и члана 7. Закона о изменама и допунама Закона о радиодифузији („Службени гласник РС“, број 76/05), а на основу одредбе члана 53. став 3) Закона о Уставном суду није прихватио иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности наведених одредаба Закона о радиодифузији.
Будући да су оспореним одредбама Закона уређена права и обавезе власника радио и тв пријемника и јавног радиодифузног сервиса, која, по схватању Суда, имају карактер законске облигације, овако уређен однос, по оцени Суда, претпоставља да законом утврђену обавезу плаћања радио-телевизијске претплате има само оно лице које је у могућности да користи пријем програма од „општег интереса“. Наиме, насупрот обавези власника пријемника у овој законској облигацији да плаћа радио-телевизијску претплату, по оцени Суда, Законом је утврђена и обавеза јавног радиодифузног сервиса (односно државе) да обезбеди (одговарајући) пријем тог програма, а што произлази и из одредбе члана 47. став 2. Закона према којој је јавни радиодифузни сервис дужан да обезбеди квалитетан пријем радијског, односно телевизијског сигнала за најмање 90% становништа на подручју Републике, односно аутономне покрајине. Из наведеног, по оцени Суда, следи и да власник радио и тв пријемника коме није обезбеђена (техничка) могућност (одговарајућег) пријема програма који су од општег интереса, није дужан да плаћа радио-телевизијску претплату, као Законом утврђену накнаду за могућност коришћења програма јавног радиодифузног сервиса који су од општег интереса, те да у судском поступку, сагласно општим правилима облигационог права, може да оствари заштиту за случај неоснованог установљења потраживања по овом основу.
Полазећи од тога да је оспореним одредбама Закона о радиодифузији уређена садржина (законске) облигације којом је утврђена обавеза власника радио и тв пријемника да плаћају радио-телевизијску претплату (за могућност коришћења програма јавног радиодифузног сервиса који су од општег интереса), као и обавеза јавног радиодифузног сервиса да обезбеди не само производњу, већ и пријем тог програма, али и да одредбама члана 82. Закона није предвиђено ослобађање од обавезе плаћања претплате за случај да власнику радио и тв пријемника није обезбеђена (техничка) могућност пријема тих програма, Уставни суд је оценио да из наведених разлога у примени овог закона може доћи до различитог поступања, као и спорова у извршавању ове Законом утврђене облигације. Стога је Уставни суд оценио да на основу одредбе члана 105. Закона о Уставном суду упути писмо Народној скупштини у којој ће указати на потребу одговарајуће допуне наведеног Закона у смислу изричитог законског одређивања да радио-телевизијску претплату нису дужни да плаћају они власници радио и тв пријемника којима нису обезбеђене техничке могућности за пријем програма јавног радиодифузног сервиса.
Како је донео коначну одлуку, Суд је, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду, одбацио захтев за обуставу извршења оспорених одредаба Закона о радиодифузији.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 46. тач. 3), 5) и 7) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић