Преглед документа Уж-3576/2016 Word документ

  • Уж-3576/2016
  • 04.03.2021.
  • "Службени гласник РС", бр. 34/2021
  • Радње МУП, ПУ Стари град
  • Одлука о усвајању
  • Кривично право
  • Члан 27.
  • Момир Турудић
  • -повреда права на слободу и безбедност из члана 27. Устава
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Јован Ћирић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Момира Турудића из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републ ике Србије, на седници Већа одржаној 4. марта 2021. године, донео је



О Д Л У К У



1. Усваја се уставна жалба Момира Турудића и утврђује да је радњама Полицијске управе за град Београд – Полицијске станице Стари град које се односе на задржавање подносиоца уставне жалбе у просторијама полицијске станице, подносиоцу уставне жалбе повређено право на слободу и безбедност, зајемчено чланом 27. Устав а Републике Србије.
2. Одбацује се уставна жалба Момира Турудића изјављена против радње боравка у подрумским просторијама за задржавање Полицијске управе за град Београд – Полицијске станице Стари град, због повреде права из чл. 25. и 28. Устава Републике Србије.
3. Одлуку објавити у „ Службеном гласнику Републике Србије“.



О б р а з л о ж е њ е



1. Момир Турудић из Београда поднео је Уставном суду, 3. маја 201 6. године, преко пуномоћника Весне Петровић и Николе Ковачевића из Београдског центра за људска права, уставну жалбу против радњи Полицијске управе за град Београд – Полицијска станица Стари г рад од 4. априла 2016. године, због повреде права и начела из чл. 22, 25, 27, 28. и 29. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, као и због повреде права из чл. 3, 5. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се права гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Подносилац образлаже повреду права из чл. 27, 28. и 29. Устава наводима:
- да је 4. априла 2016. године, у временском периоду од 13 h 15min до 16h 10min, незаконито и арбитре рно лишен слободе, од стране полицијских службеника ПС Стари град;
- да му никада нису саопштени разлози лишења слободе, нити чињеница да је осумњичен за кривично дело фалсификовање новца;
- да му никада није уручена одлука о лишењу слободе (решење о задржавању), као и записник о задржаввању;
- да није усмено или путем писаног обрасца који садржи побројана права доведеног и задржаног лица, поучен о својим правима тј правима особе лишене слободе;
- да му никада није издата потврда о привремено одузетим предметима;
- да му је онемогућено да о свом лишењу слободе обавести трећу особу (у конкретном случају своју супругу) и адвоката/правног заступника;
- да му је ускраћена могућност да се на адекватан начин изјасни о свом здравственом стању и на тај начин доведе у питање његово смештање у нехумане и понижавајуће услове који владају у подрумским просторијама за задржавање ПС Стари град.
Повреда права из чл. 25. и 28. Устава се образлаже тиме што је 4. априла 2016. године „подносилац смештен у подрумске просторије Полицијске станице Стари град. Просторија за полицијско задржавање у којој је подносилац боравио величине је око 6 метара квадратних. У њој се налази тзв. бетонска коцка на којој је смештен дрвени лежај/даска. Вештачко осветљење у просторији је изузетно лоше, док је због чињенице да је просторија смештена у подруму, као и због тога што је прозор покривен металном плочом, доток природне светлости и ваздуха практично немогућ. У тренутку када је подносилац боравио у просторији хигијена је била на изузетно лошем нивоу. Цео под био је прекривен урином, зидови су били прљави и неокречени, са траговима и мрљама људског измета …“.
Такође, повреда права на ефикасан и делотворан правни лек се образлаже наводима да „сама чињеница да није донета одлука о његовом лишењу слободе (које је трајало од тренутка када је подносилац ушао у полицијско возило (13h 15min), па све до окончања службене радње прикупљања обавештења од грађана које је окончано у 16h 10min), подносилац није био у могућности да уложи жалбу“.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права, као и право подносиоца на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације и дописа Полицијске управе за град Београд – Полицијска станица Стари град 03/16/23 број 214-126/18 од 21. новембра 2018. године утврдио:
- да је подносилац уставне жалбе Момир Турудић доведен у Пол ицијску станицу Стари град у 14h 15min, а да је пуштен у 16h 20min;
- да из извештаја о примењеном овлашћењу – врста овлашћења наређење, проистиче да је полицајац З.В, на основу члана 73. Закона о полицији, подносиоцу уставне жалбе наредио да руке доведе у положај иза леђа ради употребе средстава за везивање; у извештају је наведено да се Момир Турудић није жалио на поступак овлашћеног службеног лица;
- да из извештаја о примењеном овлашћењу – врста овлашћења средство принуде, произлази да је полицајац З.В. према Момиру Турудићу, на основу члана 114. Закона о полицији, 4. априла 2016. године од 14h 09min до 14h 15min применио средство за везивање ради спре чавања бекства и пружања отпора; у извештају је наведено да се Момир Турудић није жалио на поступак овлашћеног службеног лица;
- да из извештаја о примењеном овлашћењу – довођење произлази да је полицајац З.В. 4. априла 2016. године произлази да је Момир Турудић доведен из Уникредит банке, због поседовања лажне новчанице. У извештају је наведено да се Момир Турудић није жалио на поступак овлашћеног службеног лица;
- да из прегледа података о доведеном лицу број 852/16 произлази да је Момир Турудић 4. априла 2016. године доведен из улице Рајићеве бр. 27-29, због поседовања фалсификоване новчанице од 50 евра , да је као разлог довођења наведен информативни разговор у својству грађанина , као и да доведено лице не жели никога да обавести; такође, наведено је да је од стране радника ОЗСК-а С.Ц. консултован дежурни тужилац Првог основног јавног тужилаштва у Београду који се изјаснио да се од лица узме службена белешка о обавештењу примљеном од стране грађана, као и да нема кривичног дела;
- да је у службеној белешци Полицијске управе за град Београд – Полицијска станица Стари град од 4. априла 2016. године констатовано да је „службена белешка град поводом обављене консултације са дежурним тужиоцем Првог основног јавног тужилаштва у Београду у вези довођења Момира Турудића. Дана 4. априла 2016. године у 15h 35min консултован је дежурни тужилац Првог основног јавног тужилаштва у Београду Т.М. која је наложила да се од истог узме службена белешка о обавештењу примљеном од грађана, а након тога са свим осталим списима достави Другом одељењу УКП-а на даљи рад и поступање“;
- да је у службеној белешци о обавештењу примљеном од грађанина Момира Турудића, између осталог, наведено: „ дана 4. априла 2016. године, око 12h о тишао сам у Уникредит банку у Рајићевој улици, где сам са рачуна своје супруге И.И.Т, на који сам овлашћен подигао 440.000 динара, које је као плату и годишњи бонус добила моја супруга пре пар дана. Пошто смо одлучили да тај новац претворимо у девизе, отишао сам до неколико мењачница које се налазе у близини улице Кнез Михајлове. Пошто у две мењачнице нису имали 3.500 евра колико сам намеравао да купим, отишао сам до улице Ђуре Јакшића да мењачнице „Мићко“,…, Директно из мењачнице сам отишао у Уникредит банку из које сам подигао динаре и рекао да новац хоћу да уложим на девизни рачун своје супруге на који сам такође овлашћен. Приликом контроле и бројања новца, девојка која ради за пултом је издвојила једну новчаницу у апоену од 50 евра. Новчаница је била мало поцепана и девојка је са новчаницом отишла у канцеларију иза пулта. Када се вратила рекла ми је да мора да задржи новчаницу. Питао сам зашто. Рекла ми је да новчаница мора да оде на проверу јер делује да је фалсификат и да ћу добити потврду да ми је новчаница одузета са серијским бројем,…, Отишао сам у мењачницу. Момку за пултом сам рекао шта се десило и показао му потврду. Питао ме је у којој је то банци било, а када сам му рекао у којој банци сам био, питао ме је да ли је то било у левом или десном делу. Објаснио сам све и он је позвао некога телефоном. После неколико минута дошао је неки човек, узео потврду, почео да прича да је то немогуће да се то десило у мењачници и да су вероватно погрешили у банци …, и рекао ми је да кренемо у банку заједно да проверимо шта се то десило. На путу према банци која је удаљена пет минута хода, рекао ми је ко може да му гарантује да ја нисам убацио фалсификованих 50 евра, док сам ишао ка банци,…, Вратио сам се у банку, рекао шта се десило и замолио девојку за пултом да позове полицију. Рекли су ми да ако кренем у процедуру да ће то потрајати. Питао сам колико ће то трајати журио сам на посао. Жена за шалтером је рекла да не зна, да би њена колегиница рекла да ће полиција изаћи на лице места што се и десило након чега сам ја доведен у полицијску станицу“;
- да je у допису Министарства унутрашњих послова – Одељење за информације од јавног значаја и заштиту података о личности број 02/5-877/16-3 од 24. августа 2016. године упућеном Заштитнику грађана, наведено: „Примењено је полицијско овлашћење – довођење на основу члана 286. Законика о кривичном поступку у времену од 14h 15min до 16h 20min,…, Грађанин Момир Турудић је у с лужбеним просторијама ПС Стари град до узимања обавештења примљеног од грађана боравио у холу испред Дежурне службе, седећи на клупи, а поред њега је све време био дежурни полицијски службеник. Од грађанина Момира Турудића нису одузимани предмети, није донето решење о задржавању, а прикупљање обавештења је извршено од стране полицијских службеника Одсека за сузбијање криминалитета ПС Стари град, који је сачинио службену белешку, а потом о наведеном догађају обавестио дежурног јавног тужиоца Првог основног јавног тужилаштва у Београду која се том приликом изјаснила да у наведеном догађају нема елемената кривичног дела за које се гони по службеној дужности. Полицијски службеници ПС Стари град су службену белешку о обавештењу примљеном од Момира Турудића, новчаницу од 50 евра и потврду о привремено одузетој новчаници од стране службеника „Уникредит банке“ актом од 5. априла 2016. године доставили Одељењу за сузбијање имовинских деликата – Управа криминалистичке полиције – Полицијска управа за град Београд ради предузимања даљих мера и радњи. Момир Турудић је од стране п олицијских службеника ПС Стари град упознат о разлозима довођења у службене просторије ПС Стари град, исходу поступка и својим правима. Именовани није захтевао лекарску помоћ, нити се жалио на поступак полицијских службеника, а након преузимања службене белешке о обавештењу примљеном од грађана у 16h 20min напустио службене просторије. Посебно ценећи чињенице које су утврђене након спроведеног поступка провере, начелник ПС Стари град је заузео став да су полицијски службеници ПС Стари град поступили у складу са законом и својим овлашћењима и да је према грађанину Момиру Турудићу поступано у складу са чланом 286. Законика о кривичном поступку и члану 83. Закона о полицији, јер је постојала сумња да је именовани извршио кривично дело фалсификовање новца из члана 223. Кривичног законика. Полицијски службеници, Управе полиције, ПУ за град Београд су на основу увида у списе предмета утврдили да су полицијски службеници ПС Стари град дана 4. априла 2016. године поступали према грађанину Момиру Турудићу и том приликом применили полицијско овлашћење, односно употребили средства принуде – средства за везивање. Спроведеним поступком оцене оправданости и правилности употребе средстава принуде, донета је оцена да су средстава принуде у конкретном случају употребљена у складу са чланом 105. и 114. Закона о полицији и у складу са чланом 8. Правилника о техничким обележјима и начину употребе средстава принуде ("Службени гласник РС", бр. 19/2007, 112/2008 и 115/2014 ) …“;
- да је у записницима Полицијске станице Стари град о саслушању радника С.Б, Д.Ч. и В.С, у претходном поступку, сачињеним 20. новембра 2018. године наведено да није донето решење о задржавању Момира Турудића, као и да Момир Турудић није боравио у просторијама за задрж авање Полицијске станице Стари град;
- да је актом Заштитника грађана бр. 276-782/2018, деловодни број 15485 од 28. маја 2019. године утврђено да у раду Полицијске станице Стари град постоје недостаци који се огледају у томе што грађанину Момиру Турудићу 4. априла 2016. године, када је у полицијску станицу доведен без налога, због постојања сумње да је извршио кривично дело, није уручено писано обавештење и правима доведеног лица, као и у томе што је у електронској евиденцији података, као разлог довођења уписано – информативни разговор у својству грађанина. Заштитник грађана је ставом III изреке препор учио Полицијској станици Стари град да упути писано извињење Момиру Турудићу због утврђених неправилности у поступању према њему 4. априла 2016. године.
У акту је, између осталог, наведено да „расположива документација која је сачињена у вези са применом полицијских овлашћења упућује на закључак да је именовани доведен без налога у полицијску станицу због постојања сумње да је извршио кривично дело фалсификовање новца, односно да је затечен у извршењу кривичног дела које се гони по службеној дужности и да је доведен ради саслушања у својству осумњиченог у складу са Закоником о кривичном поступку, да су приликом довођења употребљена средства за везивање, ради спречавања бекства и пружања отпора, те да је фактички реч о полицијском хапшењу. Из садржине релевантне документације произилази и то да је именовани сат и четрдесет минута седео у холу испред Дежурне службе у присуству полицијског службеника, односно да је подносилац притужбе, од момента почетка примене полицијског овлашћења – довођења без налога до момента обављених консултација са јавним тужиоцем и почетка давања обавештења у својству грађанина, био лишен слободе и, иако није било донето решење о задржавању, фактички био задржан у полицијској станици. Даље, иако је у изјашњењу Министарства унутрашњих послова наведено да је именовани био упознат о разлозима довођења, исходу поступка и о правима, у извештају поступајућих полицијских службеника, који је сачињен на дан спорног догађаја, нема података о томе да је именовани који је у 14h 15min дове ден у Полицијску станицу Стари град, уз примену средстава принуде, ради спречавања бекства и пружања отпора, упознат са разлогом довођења, својством у којем се доводи/лишава слободе и поучено о припадајућим правима о доведеном и задржаном лицу,…“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да је физички и психички интегритет неповредив (члан 25. став 1.); да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25. став 2.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом ( члан 27. став 1.); да лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору ( члан 27. став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито ( члан 27. став 3.); да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд ( члан 27. став 4.); да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности (члан 28. став 1.); да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе (члан 28. став 2.); да је забрањено изнуђивање исказа (члан 28. став 3.); да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабаре или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати (члан 29. став 1.); да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан. 29. став 2.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („ Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту : ЗКП) прописано је: да ако постоје основи сумње да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности, полиција је дужна да предузме потребне мере да се пронађе учинилац кривичног дела, да се учинилац или саучесник не сакрије или не побегне, да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и предмети који могу послужити као доказ, као и да прикупи сва обавештења која би могла бити од користи за успешно вођење кривичног поступка (члан 286. став 1.); да у циљу испуњења дужности из става 1. овог члана, полиција може: да тражи потребна обавештења од грађана; да изврши потребан преглед превозних средстава, путника и пртљага, да за неопходно потребно време, а најдуже до осам часова ограничи кретање на одређеном простору; да предузме потребне мере у вези са утврђивањем истоветности лица и предмета; да распише потрагу за лицем и предметима за којима се трага; да у присуству одговорног лица прегледа одређене објекте и просторије државних органа, предузећа, радњи и других правних лица, оствари увид у њихову документацију и да је по потреби одузмем да предузме друге потребне мере и радње. О чињеницама и околностима које су утврђене приликом предузимања појединих радњи, а могу бити од интереса за кривични поступак, као и о предметима који су пронађени или одузети, саставиће се записник или службена белешка (члан 286. став 2.); да полиција може позивати грађане ради прикупљања обавештења. У позиву се мора назначити разлог позивања и својство у коме се грађанин позива. Принудно се може довести лице које се није одазвало позиву само ако је у позиву било на то упозорено (члан 288. став 1.); да приликом поступања по одредбама овог члана, полиција не може грађане саслушавати у својству окривљеног, односно испитивати у својству сведока или вештака, осим у случају из члана 289. овог законика (члан 288. став 2.); да прикупљање обавештења од истог лица може трајати онолико колико је неопходно да се добије потребно обавештење, а најдуже четири часа, а по пристанку лица које даје обавештења и дуже (члан 288. став 3.); да кад полиција прикупља обавештења од лица за које постоје основи сумње да је учинилац кривичног дела или према том лицу предузима радње у предистражном поступку предвиђене овим закоником, може га позивати само у својству осумњиченог , да ће се у позиву осумњичени упозорити да има право да узме браниоца (члан 289. став 1.); да ако полиција у току прикупљања обавештења оцени да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим, дужна је да га одмах поучи о правима из члана 68. став 1. тач. 1. и 2. овог законика и о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом саслушању (члан 289. став 2.); да полиција може неко лице ухапсити ако постоји разлог за одређивање притвора (члан 211.), али је дужна да такво лице без одлагања спроведе надлежном јавном тужиоцу, да ће приликом довођења полиција јавном тужиоцу предати извештај о разлозима и о времену хапшења (члан 291. став 1.); да ухапшени мора бити поучен о правима из члана 69. став 1. овог Законика (члан 291. став 2.); да лице ухапшено у складу са чланом 291. став 1. и чланом 292. став 1. овог законика, као и осумњиченог из члана 289. ст. 1. и 2. овог законика, јавни тужилац може изузетно задржати ради саслушања, а најдуже 48 часова од часа хапшења, односно одазивања на позив (члан 294. став 1.); да о задржавању, јавни тужилац или, по његовом одобрењу, полиција одмах, а најкасније у року од два часа од када је осумњиченом саопштено да је задржан доноси и уручује решење , да у решењу морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања (члан 294. став 2.); да против решења о задржавању осумњичени и његов бранилац имају право жалбе у року од шест часова од достављања решења , да о жалби одлучује судија за претходни поступак , у року од четири часа од пријема жалбе , те да жалба не задржава извршење решења (члан 294. став 3.).
Чланом 223. став 1. Кривичног законика („ Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) је прописано да ко направи лажан новац у намери да га стави у оптицај као прави или ко у истој намери преиначи прави новац казниће се затвором од две до дванаест година и новчаном казном.
Законом о полицији („Службени гласник РС“, број 6/16 ) прописано је : да без писаног налога полицијски службеник може довести лице – чији идентитет треба утврдити, за којим се трага, које треба задржати у складу са законом, које се није одазвало позиву само ако је у позиву упозорено да ће бити доведено, које је затечено у извршењу кривичног дела које се гони по службеној дужности, а ради саслушања у својству осумњиченог у складу са Закоником о кривичном поступку, ако је другим законом прописано довођење или привођење (члан 83.); да се средства за везивање могу употребити ради спречавања напада, отпора, бекства или самоповређивања лица , да се употребом средстава за везивање, по правилу, сматра везивање руку лица испред тела или иза леђа, да када употребом средстава за везивање из става 2. овог члана није постигнута сврха везивања, могу се везати и ноге , да ће плицијски службеник употреби ти средства из става 1. овог члана на начин да средство за везивање не наноси непотребну телесну бол или повреде везаном лицу (члан 114.).
Одредбама члана 1. Закона о Заштитнику грађана („Службени гласник РС“, бр. 79/05 и 54/07) је прописано: да се овим законом установљава Заштитник грађана као независан државни орган који штити права грађана и контролише рад органа државне управе, органа надлежног за правну заштиту имовинских права и интереса Републике Србије, као и других органа и организација, предузећа и установа којима су поверена јавна овлашћења (у даљем тексту: органи управе) (став 1.); да се Заштитник грађана стара о заштити и унапређењу људских и мањинских слобода и права (став 2.) . Одредбама члана 17. истог закона је прописано: да је Заштитник грађана овлашћен да контролише поштовање права грађана, утврђује повреде учињене актима, радњама или нечињењем органа управе, ако се ради о повреди републичких закона, других прописа и општих аката (став 1.); да је Заштитник грађана овлашћен да контролише законитост и правилност рада органа управе (став 2.). Одредбама члан 25. Закона је прописано: да с вако физичко или правно, домаће или страно лице које сматра да су му актом, радњом или нечињењем органа управе повређена права може да поднесе притужбу Заштитнику грађана (став 1.); да је п ре подношења притужбе подносилац дужан да покуша да заштити своја права у одговарајућем правном поступку (став 3.); да ће з аштитник грађана упутити подносиоца притужбе на покретање одговарајућег правног поступка, ако је такав поступак предвиђен, а неће покретати поступак док не буду исцрпљена сва правна средства (став 4.); да , и зузетно, Заштитник грађана може покренути поступак и пре него што су исцрпљена сва правна средства, ако би подносиоцу притужбе била нанета ненадокнадива штета или ако се притужба односи на повреду принципа добре управе, посебно некоректан однос органа управе према подносиоцу притужбе, неблаговремен рад или друга кршења правила етичког понашања запослених у органима управе (став 5.). Одредбама члана 31. Закона о Заштитнику грађана је прописано: да након утврђивања свих релевантних чињеница и околности Заштитник грађана може обавестити подносиоца притужбе да је притужба неоснована или може утврдити да су постојали недостаци у раду органа управе (став 1.); да ће ако нађе да су постојали недостаци у раду органа управе, Заштитник грађана упутити препоруку органу о томе како би уочени недостатак требало отклонити (став 2.); да је о рган управе дужан да, најкасније у року од 60 дана од дана добијања препоруке обавести Заштитника грађана о томе да ли је поступио по препоруци и отклонио недостатак, односно да га обавести о разлозима због којих није поступио по препоруци (став 3.); да и зузетно, ако постоји опасност да ће због неотклањања недостатка, права подносиоца притужбе бити трајно и у значајном обиму оштећена, Заштитник грађана у својој препоруци органу управе може утврдити и краћи рок за отклањање недостатка, с тим што тај рок не може бити краћи од 15 дана (став 4.); да а ко орган управе не поступи по препоруци, Заштитник грађана може о томе да обавести јавност, Скупштину и Владу, а може и да препоручи утврђивање одговорности функционера који руководи органом управе.
5. Уставни суд указује да је актом Заштитника грађана број 276-782/2018, деловодни број 15485 од 28. маја 2019. године утврђено да у раду Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Полицијска станица Стари град постоје недостаци који се огледају у томе што грађанину Момиру Турудићу 4. априла 2016. године, када је у полицијску станицу доведен без налога, због постојања сумње да је извршио кривично дело, није уручено писано обавештење о правима доведеног лица, као и у томе што је у електронској евиденцији података, као разлог довођења уписано: информативни разговор у својству грађанина“. Заштитник грађана је донео препоруке, између осталог, и то да Полицијска станица Стари град упути писано извињење подносиоцу.
Уставни суд констатује да одредбе Закона о заштитнику грађана указују на то да Заштитник грађана поводом притужбе грађана може утврдити основаност навода притужбе , те због тога упутити препоруку надлежном органу о томе како да отклони недостатке, а што упућује на закључак да одлучивање Заштитника грађана поводом притужбе не обезбеђује потпуну правну заштиту (видети Одлуку Уставног суда Уж-4100/2011 од 10. јула 2013. године ). Уставни суд напомиње да препорука Заштитника грађана није обавезујуће правно средство нити може бити основ за накнаду штете као одлука Уставног суда. Заштитник грађана нема механизам принудног извршења својих препорука. При томе, Уставни суд је имао у виду и праксу Европског суда за људска права која предвиђа да појединац не може више тврдити да је жртва повреде права из Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода када су домаће власти признале, било изричито или суштински, повреду ове конвенције и обезбедиле правично задовољење (видети, између осталих, одлуке Jensen против Данске , од 20. септембра 2001. године, ECHR 2001-X, Eckle против Немачке, број 8130/78 од 15. јула 1982. год ине, серија А број 51. став 66, Dalban против Румуније, ECHR 1999-IV став 44, Posokhov против Русије , број 63486/00 од 4. марта 2003. го дине, ECHR 2003-IV).
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд, и поред констатоване повреде људских права Момира Турудића од стране Заштитника грађана , сматра да подносилац није изгубио статус жртве јер је Заштитник грађана донео препоруке, а које се не могу сматрати правичним задовољењем подносиоца због утврђене повреде људских права. Због тога се Уставни суд упустио у мериторно разматрање навода уставне жалбе, будући да су испуњене све процесне претпоставке за поступање и одлучивање овог суда.
6.1. Уставни суд је истакнуте повреде права и начела из чл. 22, 27. и 29. и члана 36. став 2. Устава ценио у светлу истакнуте повреде права из члана 27. Устава.
Подносилац уставне жалбе образлаже повреду права на слободу и безбедност из члана 27. Устава тиме: да је 4. априла 2016. године у временском периоду од 13:15 до 16: 10 min незаконито и арбитр ерно лишен слободе од стране полицијских службеника ПС Стари град; да му никада нису саопштени разлози лишења слободе, нити чињеница да је осумњичен за кривично дело фалсификовање новца; да му никада није уручена одлука о лишењу слободе (решење о задржавању), као и записник о задржавању; да није усмено или путем писаног обрасца који садржи побројана права доведеног и задржаног лица, поучен о својим правима тј правима особе лишене слободе; да му никада није издата потврда о привремено одузетим предметима; да му је онемогућено да о свом лишењу слободе обавести трећу особу (у конкретном случају своју супругу) и адвоката/правног заступника; да му је ускраћена могућност да се на адекватан начин изјасни о свом здравственом стању и на тај начин доведе у питање његово смештање у нехумане и понижавајуће услове који владају у подрумским просторијама за задржавање ПС Стари град, као и да „сама чињеница да није донета одлука о његовом лишењу слободе (које је трајало од тренутка када је подносилац ушао у полицијско возило (13h 15min), па све до окончања службене радње прикупљања обавештења од грађана које је окончано у 16h 10min), подносилац није био у могућности да уложи жалбу“.
6.2. Приступајући оцени навода подносиоца, пред Уставним судом се прво поставило питање да ли је подносилац био лишен слободе у смислу члана 27. Устава у конкретном случају.
Уставни суд пре свега указује да Европски суд за људска права, како би утврдио да ли је неко „лишен слободе“ у смислу члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода полази од његове конкретне ситуације и узима у обзир читав дијапазон критеријума, попут врсте, трајања, ефеката и начина спровођења мере о којој је реч (видети пресуду Guzzardi против Италије, представка број 7367/76 од 6. новембра 1980. године, серија А, број 39, став 92. и Medvedyev и други против Француске (Вв) број 3394/03 од 29. марта 2010. године, став 73. ЕCHR 2010.) . Захтев да се узме у обзир „врста“ и „начин спровођења“ мере о којој је реч Европском суду омогућује да узме у обзир конкретан контекст и околности везане за врсте ограничења мимо затварања у ћелију. Контекст у којем је мера предузета представља важан фактор, јер се у савременом друштву често појављују ситуације у којима се од јавности може захтевати да трпи ограничења слободе кретања или личне слободе у интересу општег добра (видети пресуду Austin и други против Уједињеног Краљевста (Вв) , бр. 39692/09, 40713/09 и 41008/09 , од 15. марта 2012. године, став 59. и Nada против Швајцарске (Вв), бр. 10593/08, ЕCHR 2012, став 226.). Појам лишења слободе у смислу члана 5. став 1. Европске конвенције садржи како објективни елемент затварања неког лица у одређеном ограниченом простору током периода времена који није занемарљив, тако и додатни субјективни елемент који се односи на то да то лице није на ваљан начин дало пристанак на затварање о којем је реч (видети пресуду Stanev против Бугарске (Вв), бр. 36760/06, од 17. јануара 2012. године, став 117. и пресуду Storck против Немачке , број. 61603/00, ECHR 2005-V, од 16. септембра 2005. године, став 74.). Релевантни објективни фактори које треба размотрити обухватају могућност напуштања ограниченог простора, степен надзора и контроле кретања лица, меру у којој је оно изоловано и могућност да остварује друштвене контакте (видети напред наведену пресуду Guzzardi против Италије, став 95, пресуду H.M. против Швајцаске , број 39187/98, од 26. фебруара 2002. године , ECHR 2002-II, став 45. и пресуду H.L. против Уједињеног К раљевства, број 45508/99, од 5. октобра 2004. године, ECHR 2004-IX, став 91. ). Елемент принуде приликом вршења овлашћења полиције да зауставља и претреса лица указује на лишење слободе, без обзира на краткотрајност те мере (видети пресуду Krupko и други против Русије, број 26587/07, од 26. јуна 2014. године, став 36, пресуду Foka против Турске, број 28940/95, од 24. јуна 2008. године, став 78, пресуду Gillan i Quinton против Уједињеног Краљевства, број 4158/05, ECHR 2010, став 57 , пресуду Shimovolos против Русије, број 30194/09, од 21. јуна 2011. године, став 50. и пресуду Brega и други против Молдавије, број 61485/08, од 24. јануара 2012. године, став 43. ). Чињеница да неком лицу нису стављене лисице, да није затворено у ћелију или на други начин физички спутано не представља одлучујући фактор приликом утврђивања постојања лишења слободе (видети пресуду М.А. против Кипра, број 41872/10, од 23. јула 2013. године, ECHR 2013, став 193.).
Полазећи од свега напред наведено г, Уставни суд указује да је 4. априла 2016. године у временском периоду од 14h 08min до 14h 09min примењено полицијско овлашћење – наређење да подносилац руке доведе у положај иза леђа ради употребе сре дстава за везивање, да је од 14h 09min до 14h 15min према подносиоцу примењено средство за везивање ради спречавања бекства и отпора, те да је подносилац доведен у Полицијску станицу Стари град. Подносилац је од 14h 15min до 16h 20min био у полицијској станици , у холу испред Дежурне службе, седећи на клупи док је поред њега све време би о дежурни полицијски службеник. Дакле, подносилац је неспорно био под неком врстом надзора дежурног полицијског службеника, у холу који представља ограничени простор за кретање, те није могао самовољн о да напусти полицијску станицу нарочито имајући у виду претходну примену различитих полицијских овлашћења према њему.
Стога је, Уставни суд утврдио да је подносилац био лишен слободе у смислу члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , односно члана 27. Устава.
6.3. Уставни суд најпре, као и у својим ранијим одлукама, наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на личну слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, али да ово право није апсолутно и да лишење слободе представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставни суд констатује да је одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Основни циљ овакве уставне одредбе је да се спречи самовољно и незаконито лишење слободе неког лица.
Оцењујући постојање првог од наведених услова, Уставни суд је утврдио да је подносилац лишен слободе 4. априла 2016. године, у 14h 09min, и доведен у Полицијску станицу Стари град на основу 286. Законика о кривичном поступку и члана 83. Закона о полицији, који између осталог, прописује да без писаног налога полицијски службеник може довести лице које је затечено у извршењу кривичног дела које се гони по службеној дужности, а ради саслушања у својству осумњиченог у складу са Закоником о кривичном поступку, како је то наведено у допису Министарства унутрашњих послова – Одељење за информације од јавног значаја и заштиту података о личности број 02/5-877/16-3 од 24. августа 2016. године упућеном Заштитнику грађана. Подносилац је лишен слободе због постојања основа сумње да је учинио кривично дело фалсификовање новца из члана 223. Кривичног законика. Према оцени Уставног суда, а имајући у виду да су припадници Министарства унутрашњих послова поступали у складу са својим законским овлашћењима, Уставни суд је утврдио да је лишење слободе подносиоца било из разлога предвиђених законом.
Са друге стране, Уставни суд налази основаним питање да ли је лишење слободе подносиоца, у датом контексту, извршено у поступку предвиђеном законом. Наиме, подносилац је лишен слободе 4. априла 2016. године у 14h 09min, у временском периоду од 15h 40min до 16h 10min дао је обавештење у својству грађанина, на основу члана 286. став 2. Законика о кривичном поступку, те је десет минута након тога напустио Полицијску станицу Стари град, након укупно два часа и пет минута боравка у станици.
Уставни суд је, имајући у виду све наведено, закључио да поступак лишења слободе није извршен у складу са ЗКП . Прво, подносилац је ухапшен 4. априла 2016. године. Полиција га није поучила о његовим правима из члана 69. став 1. Законика о кривичном поступку, а што је била дужна да учини на основу члана 291. став 2. Законика.
Такође, Уставни суд је оценио да Полицијска станица Стари град није поступила ни у складу са о дредбама члана 294. став 2. ЗКП, јер подносиоцу није донето и уручено решење о задржавању, иако је он de facto био задржан. Задржавање осумњиченог може бити одређено искључиво у скл аду са одредбама члана 294. ЗКП, које прописују обавезу доношења решења о задржавању (које по овлашћењу јавног тужиоца може донети полиција), налажу хитност у поступању, а осумњиченом по основу задржавања дају и посебна права, пре свега право жалбе на решење и право на браниоца. Свако друго задржавање, које се не заснива на наведеним одредбама Законика, је незаконито.
Уставни суд нарочито напомиње да је подносиоцу недоношењем решења о задржавању, ускраћена и могућност да изјави жалбу против решења о задржавању на основу члана 294. став 3. Законика о кривичном поступку. На тај начин је подносилац онемогућен да оствари и свој е право на правни лек из члана 27. став 3. Устава.
Полазећи од свега до сада наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе свим напред наведеним пропустима Полицијске управе за град Београд – Полицијска станица Стари град повређено право на слободу и безбедност из члана 27. Устава.
Уставни суд је оценио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „ Службеном гласнику Републике Србије“.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15 ), одлучио као у тач. 1. и 3. изреке.
7. Подносилац наводи да је „смештен у подрумске просторије Полицијске станице Стари град. Просторија за полицијско задржавање у којој је подносилац боравио величине је око 6 метара квадратних. У њој се налази тзв. бетонска коцка на којој је смештен дрвени лежај/даска. Вештачко осветљење у просторији је изузетно лоше, док је због чињенице да је просторија смештена у подруму, као и због тога што је прозор покривен металном плочом, доток природне светлости и ваздуха практично немогућ. У тренутку када је подносилац боравио у просторији хигијена је била на изузетно лошем нивоу. Цео под био је прекривен урином, зидови су били прљави и неокречени, са траговима и мрљама људског измета. Због немогућности проветравања подносилац уставне жалбе био је приморан да борави у загушљивом простору у коме се константно ширио непријатан мирис људског урина, измета и устајалог ваздуха“, а чиме образлаже повреду права из чл. 25. и 28. Устава.
Уставни суд је ове наводе оценио као очигледно неосноване. Наиме, из достављене документације уз уставну жалбу неспорно произлази да је подносилац у службеним простор ијама Полицијске станице Стари град боравио у холу Дежурне службе, седећи на клупи, те да је поред њега непрекидно био дежурни полицијски службеник, а како је то у акту Министарства унутрашњих послова – Секретаријат за информације од јавног значаја и заштиту података о личности број 02/5-877/16-3 од 24. августа 2016. године наведено.
Стога је, Уставни суд сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, решавајући као у тачки 2. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС “, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић