Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Д. Ђ. из села М. код Крупња и С. А. из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. новембра 2018. године, донео
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се уставна жалба Д. Ђ. и С. А. изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Рех ж. 194/15 од 24. децембра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ђ. из села М. код Крупња и С. А. из Шапца поднели су Уставном суду, 9. марта 2016. године, преко пуномоћника О. П, адвоката из Шапца, уставну жалбу против решења наведеног у изреци, због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава решења донето у судском поступку вођеном ради рехабилитације подносилаца уставне жалбе, а којима је њихов захтев за рехабилитацију правноснажно одбијен. Наводи о повреди права на правично суђење заснивају се на тврдњи подносилаца да је Апелациони суд, преиначујући првостепено решење, одбио као неоснован њихов захтев за рехабилитацију, иако је кривични поступак против њих спроведен супротно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода, а осуђујуће пресуде су биле засноване на идеолошким и политичким разлозима. У уставној жалби се, такође, указује да другостепени суд не наводи никакве разлоге који се односе на подносиоца С. А. Поред тога, подносиоци истичу да су надлежни судови у Републици Србији, у поступцима рехабилитације, у идентичним чињеничним и правним ситуацијама доносили другачије – усвајајуће одлуке. Полазећи од наведеног, подносиоци сматрају да су им повређена означена права, па предлажу да се поништи оспорено другостепено решење.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд je у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да Уставни суд није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд још једном испитује законитост оспорених аката или радњи, па из тих разлога формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
3. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд налази да подносиоци повреду овог уставног права заснивају на тврдњи о наводној незаконитости оспореног решења којима је њихов захтев за рехабилитацију одбијен као неоснован, у прилог чему истичу да је другостепени суд приликом доношења оспореног решења погрешно применио одредбе Закона о рехабилитацији.
С тим у вези, Уставни суд, и у овом решењу, указује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова, те да одлучујући о уставној жалби, не може оцењивати правилност закључака редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су судови применили материјално право, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање суда у оспореној судској одлуци било очигледно произвољно. У поступку по уставној жалби не врши се контрола оцене доказа или примене закона од стране редовних судова, осим ако докази нису цењени очигледно на штету странке која је поднела уставну жалбу, односно ако није уочљива грешка у тумачењу права заснована на начелно нетачном гледишту које је од значаја за остваривање и заштиту неког људског права и има посебну тежину у свом материјалном значењу за конкретан правни случај.
Уставни суд констатује да је оспореним решењем одлучивано о томе да ли су се стекли услови за рехабилитацију Д. Ђ. и С. А, овде подносилаца уставне жалбе, у односу на пресуду Окружног суда у Шапцу К. 36/79 од 8. августа 1979. године којом су подносиоци оглашени кривим због тога што су, као саизвршиоци, извршили кривично дело удруживања ради непријатељске делатности из члана 136. став 2. у вези става 1. КЗ СФРЈ, a у вези кривичног дела контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења из члана 114. КЗ СФРЈ и осуђени, и то Д. Ђ. на казну затвора од пет година и шест месеци, а С. А. на казну затвора од три године и шест месеци, у коју им је урачунато и време проведено у притвору, због тога што су у времену од 1969. године, па до краја јуна 1979. године у Мојковиђу, Брезовицама, Равнаји и Београду приступили и деловали као припадници илегалне организације „Реалистичко уједињење Европе – Југословенски покрет европљанин“, која је основана ради вршења непријатељске делатности против СФРЈ, у циљу обарања власти радничке класе, противуставне промене федеративног уређења државе, промене самоуправног друштвеног политичког система и свргавања постојећих извршних органа и представника највиших државних органа, a у чијем су стварању и организовању учествовали Б. С. и други, који су се тада налазили у иностранству, где је и штампан лист те организације под називом „Европска зора“, који је допреман и са другим пропагандним материјалом на територију СФРЈ, те је тако Д. Ђ. приступио организацији 1971. године, потписавши приступницу, касније заклетву, плаћао чланарину и давао добровољне новчане прилоге, присуствовао и водио састанке „Територијалног комитета“, на којима су доношене одлуке о даљем деловању организације, пратио њихово извршење, радио на пријему нових чланова, наоружавао чланове организације ватреним оружјем и обучавао припаднике организације у руковођењу и гађању ватреним оружјем, а и лично се наоружао пиштољем, док је С. А. приступио организацији 1969. године, потписавши приступницу која га је обавезивала и на извршење задатака организације, присуствовао састанцима организације, водио записнике на истим и радио на пријему нових чланова и у односу на пресуду Врховног суда Србије Кж. 856/79 од 21. фебруара 1980. године којом је потврђена наведена првостепена пресуда.
Апелациони суд је, полазећи од одредаба члана 1. Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11), стао на становиште да, у конкретном случају, нису испуњени услови за рехабилитацију подносилаца уставне жалбе. Свој став о неоснованости захтева за рехабилитацију другостепени суд је утемељио на чињеници да је у односу на предлагаче у спроведеном кривичном поступку донета осуђујућа кривична пресуда која је постала правноснажна пресудом донетом по жалби предлагача, којима су оглашени кривим за кривично дело предвиђено законом, на основу чињеница утврђених у том поступку, те осуђени на казну затвора у одређеном трајању, које су казне и издржали у утврђеном временском периоду, као и из утврђене чињенице да предлагачи јесу приступили и деловали као припадници илегалне организације са циљевима и устројством како је то предвиђено Статутом наведене организације, те да не произлази да су подносиоци осуђени из идеолошких и политичких разлога, односно да су били жртва политичких или идеолошких репресија.
По оцени Уставног суда, овакво образложење оспореног решења засновано су на уставноправно прихватљивом и неарбитрарном тумачењу меродавног материјалног права. Наиме, према одредбама Закона о рехабилитацији, осим када се ради о рехабилитацији по сили закона, и то само у случајевима предвиђеним одредбама члана 5. тог Закона, нужна претпоставка за рехабилитацију јесте да је лице чија се рехабилитација тражи судском или административном одлуком војних и других југословенских органа лишено живота, слободе или других права из политичких, верских, националних или идеолошких разлога, што у предметном ванпарничном поступку није доказано (Уставни суд је такав став заузео и у Решењу Уж-2308/2014 од 3. новембра 2014. године).
Уставни суд напомиње да задатак редовног суда у поступку рехабилитације није оцена законитости и правилности правноснажне судске одлуке чије утврђење ништавости је тражено (у погледу утврђеног чињеничног стања и оцене доказа у спроведеном кривичном поступку), већ је задатак суда да утврди да ли је доношење такве одлуке било мотивисано политичким, верским, националним или идеолошким разлозима, а што суд утврђује на посредан начин, испитујући да ли је одлука донета противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода.
Испитујући наводе подносиоца којима се истичу недостаци у образложењу оспорених решења, Уставни суд указује да право на образложену судску одлуку подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, при чему оваква обавеза не значи да је суд дужан да у одлуци даје детаљне одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе. Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и условљена је околностима конкретног случаја. Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у оспореном решењу истакао на којим наводима и доказима темељи своју одлуку и да је дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је одбио предлог подносилаца уставне жалбе за њихову рехабилитацију, те да се позвао на одговарајуће одредбе прописа на којима је засновао свој правни став. При томе, Уставни суд наглашава да се образложење оспореног решења у целини односи оба подносиоца уставне жалбе, сем у једном мањем делу у којем се односи искључиво на Д. Ђ. Такође, другостепени суд је ценио и наводе који се односе на неједнако поступање ванпарничних судова у истим чињеничним и правним ситуацијама. У вези са изложеним, Уставни суд је оценио да се не могу прихватити као устaвноправно утемељени наводи подносилаца да оспорено решење није образложено на аргументован и разумљив начин.
4. Везано за истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да навод подносиоца уставне жалбе о неједнаком поступању судова у истим чињеничним и правним ситуацијама није поткрепљен достављањем правоснажних судских одлука којима се изнета тврдња аргументује.
Наиме, Уставни суд је, полазећи од тога да решење у ванпарничном поступку, поред осталог, може постати правноснажно протеком рока за изјављивање жалбе, повлачењем или одрицањем од наведеног редовног правног лека, оценио да приложено решење Вишег суда у Шапцу Рех. 16/13 од 10. октобра 2013. године, само по себи, не представља доказ да су судови највише инстанце донели различите одлуке поводом идентичне чињеничне и правне ситуације, имајући у виду да је реч о првостепеном решењу, за које се не може са сигурношћу утврдити да ли је било предмет преиспитивања у жалбеном поступку, пред надлежним другостепеним судом, а што је неопходна претпоставка да би се утврдила повреда права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Такође, Уставни суд констатује да је као доказ неједнаког поступања подносилац доставио и решење Апелационог суда у Новом Саду Рех. ж. 170/14 од 4. јуна 2014. године којим је правноснажно усвојен захтев за рехабилитацију Ж. Ј. и В. Т. Mеђутим, увидом у наведено решење Апелационог суда у Новом Саду, Уставни суд је утврдио да се, у конкретном случају, то решење не односи на исту правну и чињеничну ситуацију као и овде оспорено решење. Ово стога што инкриминисане радње Ж. Ј. и В. Т, које су квалификоване као радње извршења кривичног дела члана 136. став 2. у вези става 1. КЗ СФРЈ, нису идентичне као и радње извршења за које су осуђени подносиоци уставне жалбе, иако је у питању исто кривично дело.
5. На основу свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбацио уставну жалбу као очигледно неосновану.
6. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Издвојено мишљење на решење Уставног суда број УЖ-1982/2016
Уставни суд Србије је на својој седници одржаној 22. новембра 2018. године, донео решење о одбацивању уставне жалбе Д.Ђ. и С.Љ, која је изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Рех. Ж. 194/15 од 24. децембра 2015. године.
Не слажем се са решењем Уставног суда број УЖ-1982/2016, донетим већином гласова судија Уставног суда, којим је одбачена уставна жалба, којом се оспорава правноснажно одбијање од стране редовног суда, захтева за рехабилитацију подносилаца уставне жалбе.
На седници Уставног суда (што је забележено и у електронском коментару), истакао сам свој начелни став да би било оправдано да се о уставној жалби број УЖ-1982/2016, свакако решава мериторно, а не да се она у једној врсти „прелиминарног“ и „сумарног“ одлучивања, решењем Уставног суда одбаци. Наиме, важност питања рехабилитације у конкретном случају, где не треба заборавити да су подносиоци уставне жалбе прво рехабилитовани од стране првостепеног суда (Виши суд у Шапцу, бр. 4-Рех 51/2014, од 5.3.2014), да би затим та одлука била преиначена на њихову штету од стране жалбеног суда (Апелациони суд у Новом Саду, Рех ж. 194/15 од 24. децембра 2015. године), по мом мишљењу намеће потребу мериторног решавања.
И на седници Уставног суда сам изнео свој став да ми прихватљивије делује решење првостепеног суда, него потом, решење Апелационог суда у Новом Саду, којим је првостепено решење преиначено, те захтев за рехабилитацију одбијен. Веома је неубедљиво образложење Апелационог суда, а предлагачи истичу и да су у идентичним ситуацијама већ доношене одлуке о усвајању захтева за рехабилитацију, па се поставља питање повреде права на правну сигурност. Не делује ми аргументовано ни "формално-легалистички" аргумент да су "предлагачи у кривичном поступку осуђени за тада постојеће кривично дело" итд., када се при том, ради о кривичном делу које је по дефиницији изразито идеолошког карактера - контрареволуционарно угрожавање друштвеног уређења у комбинацији са удруживањем ради непријатељске делатности.
Па у кривичноправном систему СФРЈ није постојало кривично дело које је било више идеолошког карактера од удруживања ради непријатељске делатности и то у вези са контрареволуционарним угрожавањем друштвеног уређења, уз наравно и чувени "деликт мишљења", односно непријатељску пропаганду. Ту наравно, има и изузетака, као када се таква кривична дела у пракси односе на терористе и сл., али овде није било елемената некаквог терористичког деловања у том времену, као на пример обрнуто, када се радило о усташким терористима, или терористима и сепаратистима на Косову и Метохији, нарочито када је постојала спрега са страним службама које су тежиле разбијању СФРЈ итд. Треба имати у виду и циљеве тих људи, "предлагача" рехабилитације, а потом подносилаца уставне жалбе, који су се залагали за "уједињену Европу", демократију и вишестраначки систем. Они су очигледно били веома наивни тих 70-их година, чак и са елементима извесне "смушености. На пример, у Статуту њихове организације се чак спомиње и некаква "војска", али исти тај Статут при том, строго забрањује било какво насилно деловање, а нарочито саботаже, диверзије и сл., те чак прописује да се такви акти морају пријавити државним властима... И из овога произлази да су подносиоци уставне жалбе по свему судећи, својевремено осуђени ипак из идеолошких разлога, а при том је свега десетак година од те осуде, у Србији уведен вишепартијски систем, а држава дефинисана као демократска, односно уведена је демократија као облик политичког режима.
Гласао сам против предлога решења Уставног суда Србије број УЖ-1982/2016, а решење које је из тог предлога произишло, сматрам погрешним из три основна разлога, који су међусобно логички повезаним, а то су:
- Неувиђање да су кривична дела за која су својевремено правноснажно осуђени подносици уставне жалбе у конкретном случају изразито идеолошког карактера, те да из тога, без обзира на формалне карактеристике кривичног поступка (право на одбрану, прописаност кривичног дела у тадашњем Кривичном закону СФРЈ итд.), произлази закључак да се очигледно ради о осуди из идеолошких разлога;
- Погрешно ограничавање Уставног суда само на формалну оцену „правне исправности“ кривичног поступка и из њега произишле осуђујуће пресуде у односу на подносиоце уставне жалбе, а без нужног повезивања са оним што је у ствари, био предмет конкретног кривичног поступка, а то су кривична дела која су како иначе, тако и посебно у конкретном случају, била изразито идеолошког карактера.
- Несхватање да је „сама историја дала за право“ подносиоцима уставне жалбе, јер су сви они основни циљеви, за које су се они залагали и „организовали“ у доба СФРЈ, веома брзо након правноснажних осуда (а данас је то већ једна друштвена „матрица“), или остварени (вишепартијски систем и демократија), или су део званичне спољне политике (чланство у ЕУ).
I
Кривична дела за која су правноснажно осуђени подносиоци уставне жалбе
Подносиоци уставне жалбе су правноснажно осуђени за два кривична дела:
1) контрареволуционарно угрожавање друштвеног уређења и
2) удруживање ради непријатељске делатности.
Оба ова кривична дела су била садржана у Глави петнаест КЗ СФРЈ, чији је наслов био: Кривична дела против основа социјалистичког самоуправног друштвеног уређења и безбедности СФРЈ. Као што ће се то детаљније објаснити у овом издвојеном мишљењу, оба ова кривична дела су била изразито идеолошког карактера, почев од њиховог ratio legis-а, па до објекта заштите, радњи извршења и других њихових битних обележја.
Треба имати у виду да, као што ће се детаљније објаснити у даљем тексту овог издвојеног мишљења, нису сва кривична дела у Глави петнаестој КЗ СФРЈ (без обзира на њен наслов), свакако била идеолошког карактера, већ су у тој Глави била садржана и нека класична кривична дела против државе, попут тероризма, оружане побуне, шпијунаже итд. По правилу лица која су правноснажно осуђена за та кривична дела, не заслужују рехабилитацију и по правилу се када је реч о таквим „класичним“ кривичним делима против државе, правноснажне осуде свакако не заснивају на идеолошким разлозима, нити тада постоје неки други разлози који су иначе, прописани Законом као разлози /услови за рехабилитацију.
Поред овога, чак ни кривична дела која су начелно изразито идеолошког карактера, попут оних која су значајна у овом конкретном случају, а то је контрареволуционарно угрожавање друштвеног уређења и удруживање ради непријатељске делатности, не морају увек и нужно да буду скопчана са „осудом из идеолошких разлога“, јер су се у време СФРЈ под контрареволуционарним угрожавањем некада подводиле и неке активности против државе које су биле повезане са оружаном побуном, тероризмом и сл., попут на пример, сепаратистичке побуне дела албанског становништва на Косову и Метохији шездесетих и осамдесетих година 20. века, као и друге сепаратистичке и теористичке активности у другим деловима СФРЈ, попут упада усташке терористичке банде седамдесетих година и сл., када наравно, нема услова за рехабилитацију лица осуђених за таква кривична дела, јер се тада свакако не ради о осуди из идеолошких разлога.
Међутим, у конкретном случају, тј. када се ради о правноснажној осуди подносилаца уставне жалбе за кривична дела контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења и удруживања ради непријатељске делатности, очигледно се ради о осуди из идеолошких разлога, а као што ће се то детаљније објаснити у овом издвојеном мишљењу, већ неколико година од правноснажности тих осуда, а свега пар година након што су подносиоци уставне жалбе издржали казне затвора на које су осуђени, сам историјски развој у некадашњој Југославији је практично „дао за право“ подносиоцима уставне жалбе.
Како је идеолошки карактер тих осуда подносилаца уставне жалбе постао очигледан већ почетком деведесетих година 20. века, сматрам да то не би требало да буде нимало спорно ни сада у првим деценијама 21. века, а нарочито не у поступку пред Уставним судом и стога сам гласао против предлога судије известиоца да се уставна жалба одбаци, те сам зато издвојио своје мишљење у односу на решење Уставног суда о одбацивању уставне жалбе у предмету УЖ-1982/2016.
II
Кривично дело контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења и основне специфичности кривичних дела против основа социјалистичког самоуправног друштвеног уређења и безбедности СФРЈ
Кривично дело контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења (члан 114. КЗ СФРЈ), је било изразито идеолошког карактера. Ово је очигледно већ из самих основних карактеристика одређених кривичних дела из некадашње Главе петнаест КЗ СФРЈ – Кривична дела против основа социјалистичког самоуправног друштвеног уређења и безбедности СФРЈ. Ту спадају следеће основне специфичности кривичних дела против тадашњег друштвеног уређења (према Група аутора (ред. Н.Срзентић), Коментар КЗ СФРЈ, „Савремена администрација“, Београд, 1986., стр. 410 – 412):
1) Ова кривична дела имају изразито класни карактер, што значи да се њима штите одређени друштвено-економски и политички односи, дакле они интереси који одговарају оним друштвеним снагама које су створиле одређени друштвено-економски и политички систем и које тај систем подржавају, а када је реч о друштвено-економском и политичком систему некадашње СФРЈ, треба наравно имати у виду да се радило једнопартијском систему, чије су одлике била тзв. демократски централизам, формално „власти радничке класе“ итд. а којим је суштински монополистички владао Савез комуниста, што значи да се свакако није радило о демократском друштвено-политичком систему.
2) Кривична дела против друштвеног уређења и безбедности СФРЈ су била у основи политичка кривична дела, при чему њихов политички карактер произлази из заштитног објекта, као и мотива из којих се таква кривична дела најчешће врше.
3) У кривичноправној теорији СФРЈ се истицало да је „природа неких кривичних дела против друштвеног уређења и безбедности земље таква да би кривичноправна репресија била илузорна, па и немогућа ако дође до остваривања последице која је била циљ извршења кривичног дела“, што је разлог за изузетно велико ширење зоне кажњивости, која обухвата не само кажњиви покушај, већ и припремање, као и „све друге радње које су подобне да угрозе душтвене вредности одређене у опису ових кривичних дела“. Већ таква суштински преширока зона кажњивости, која омогућава и изузетно широка тумачења у пракси (супротно захтевима из начела законитости), указује како на изразито идеолошки карактер ових кривичних дела, већ и на њихов недопустиво репресиван карактер.
4) Ова кривична дела се без обзира на њихов назив, суштински своде најчешће на пружање заштите носиоцима власти, а како је несумњиво „власт“ у СФРЈ била недемократског карактера (нарочито са становишта данашњих стандарда, али и уопште са становишта вишепартијског политичког система и „класичне“ демократије као облика политичког режима), онда је таква заштита по логици ствари, изразито идеолошког карактера.
Наравно, нису сва кривична дела из Главе петнаест КЗ СФРЈ, била идеолошког карактера, нити су самим тим, имала претходно наведене особености, које се тичу само одређене врсте кривичних дела из те Главе КЗ-а СФРЈ, међу која спадају и кривична дела која су била предмет осуде у погледу које је захтевана рехабилитација, до које коначно, захваљујући правноснажној одлуци Апелационог суда у Новом Саду, није дошло.
Наиме, у групу кривичних дела из Главе петнаест КЗ СФРЈ, спадају и „класична кривична дела против безбедности државе“, као што су убиство из непријатељских побуда према СФРЈ, насиље из непријатељских побуда према СФРЈ, оружана побуна и тероризам.
Коначно у групу кривичних дела из Главе петнаест КЗ СФРЈ, спадала су и нека кривична дела која се могу сматрати класичном велеиздајом, као што су то угрожавање тероторијалне целине, спречавање борбе против непријатеља, угрожавање независности, служба у непријатељској војсци, помагање непријатељу, подривање војне и одбрамбене моћи, као и признавање капитулације и окупације.
Таква претходно наведена кривична дела без обзира што су била садржана у Глави кривичних дела (Кривична дела против основа социјалистичког самоуправног друштвеног уређења и безбедности СФРЈ), чији је сам наслов изразито идеолошког карактера и у оквиру којих су нека кривична дела очигледно идеолошке природе, представљају класичан криминалитет усмерен против државе, али непосредно или посредно и против грађана, као што је то посебно упадљиво у случају тероризма. Наравно, да тада рехабилитација не долази у обзир, али то није случај када се ради о осуди за кривична дела против основа социјалистичког самоуправног друштвеног уређења и безбедности СФРЈ у конкретном случају подносилаца уставне жалбе.
Таква кривична дела (тероризам, оружана побуна итд.), су била у функцији легитимне заштите државе и њеног правног система, али такође у функцији заштите грађана, што је посебно типично код кривичних дела те врсте са елементима насиља, попут оружане побуне, тероризма итд. Учиниоци таквих кривичних дела „против државе“ су „класични криминалци“, чак када се ради о тероризму и посебно опасни учиниоци кривичних дела и у погледу њих наравно, не долази у обзир рехабилитација, јер се они по логици ствари, не могу сматрати осуђенима за идеолошко-политичка кривична дела. То међутим није случај када се ради о другој врсти кривичних дела из Главе петнаест КЗ СФРЈ, попут контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења и удруживања ради непријатељске делатности, онда када је то удруживање вршено „ради контравеолуционарног угрожавања друштвеног уређења“ или из других „идеолошко-политичких мотива“, а не у циљу вршења кривичних дела са елементима насиља, односно кривичних дела као што су оружана побуна, тероризам итд., која су као што је претходно објашњено у суштини облици класичног криминалитета усмереног против државе и правног система, али било посредно било некада и непосредно (као када се ради о тероризму) и против грађана.
Сам нормативни садржај инкриминације из члана 114. КЗ СФРЈ (контрареволуционарно угрожавање друштвеног уређења), је очигледно наглашено идеолошког карактера, а при том, што је од посебног значаја, велики део нормативног садржаја те инкриминације очигледно има карактер каучук норме, што је изразито супротно lex stricta и lex certa елементима начела законитости, што значи захтевима да кривичноправне норме буду такве да нису подобне за преширока тумачења, те да начелно морају имати веома висок ниво одређености и прецизности. Наиме и у кривичном законодавству СФРЈ, је важило начело законитости, што значи да је и у то време постојала дужност законодавца да у што је могуће већој мери оствари захтев садржан у елементу lex certa начела законитости, што се односи на неопходност да кривичноправне норме којима се формулишу конкретне инкриминације, буду прецизне у што је могуће већој мери, а начелно се сматра и да што је значајније и важније одређено кривичноправно питање, то одређеније и прецизније оно мора бити регулисано у кривичном закону. Ово није био случај са изразито идеолошко-политичким кривичним делом, као што је контрареволуционарно угрожавање друштвеног уређења.
Могло би се чак сматрати да из самог назива кривичног дела из члана 114. КЗ СФРЈ, произлази како његов наглашени идеолошки карактер, тако и његова суштинска нелегитимност. Наиме, основни циљ те инкриминације је заштита револуционарних тековина, односно резултата својевремено успешно спроведене револуције у Југославији, али сама та револуција је са становишта правног система Краљевине Југославије, била стриктно нелегална и сводила се на насилно противуставно рушење тадашње власти и то у условима ратне окупације и распарчавања окупиране земље, када је чак на делу окупиране територије (тзв. НДХ), спровођено систематско уништење српског народа. Да револуција у комбинацији са народно-ослободилачком борбом, али и бруталним грађанским ратом на територији окупиране Краљевине Југославије, није успешно реализована, односно да „револуционари нису победили“, сви учесници „револуције“ би се могли сматрати учиниоцима одређених кривичних дела учињених против државе, тј. против Краљевине Југославије. Ово је само једна илустрација могућег погледа на суштину кривичног дела контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења, али наравно, ипак не треба ићи предалеко у оваквим закључцима, јер СФРЈ, као израз континуитета социјалистичке Југославије настале након Другог светског рата (ДФЈ и ФНРЈ), те држава настала у суштини једном врстом револуционарног преврата, је била међународно призната, имала је свој уређени правни систем, који се између осталог одликовао и знатно вишим степеном права и слобода у односу на друге тадашње социјалистичке државе (државе тзв. реал-социјализма), али она при том, свакако није била демократска држава и неспорно је била једнопартијска, а као израз тих њених карактеристика, у кривичном законодавству СФРЈ је било и кривичних дела која су имала изразито идеолошки карактер.
Кривично дело контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења је постојало када извршилац учини дело, које је алтернативно, односно опционо управљено на:
1) Ограничавање или обарање власти радничке класе и радних људи;
2) Подривање уставом утврђеног друштвено-економског уређења, друштвено политичког система или система самоуправљања;
3) Противуставно свргавање органа друштвеног самоуправљања и власти, њихових извршних органа или представника највиших државних органа;
4) Подривање економске основице земље;
5) Разбијање братства и јединства или нарушавање равноправности народа и народности; или
6) Противуставну промену федеративног уређења државе.
Када се и сасвим сумарно анализирају алтернативно (опционо) прописани објекти радње извршења кривичног дела контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења, односно циљ опционо одређених појавних форми тог кривичног дела, те та анализа доведе у логичку везу са оним што се десило/остварило у СФРЈ, свега неколико година од првноснажне осуде подносилаца уставне жалбе, а нарочито уколико се посматра садашње друштвено-политичко и уставно-правно стање у нашој земљи, постаје прилично очигледна својеврсна апсурдност одбијања рехабилитације људима правноснажно осуђеним за контрареволуционарно угрожавање друштвеног уређења.
Ово се може илустровати са неколико питања и тек понеким одговором, јер већина ових питања, формулисаних према објектима радње кривичног дела контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења, чак ни не захтева било какав одговор, јер је и из самих тих питања све сасвим јасно.
- Да ли су у СФРЈ радничка класа и „радни људи“, заиста имали „праву власт“ или је власт била у рукама једнопартијске номенклатуре и партијске „елите“ ? Шта је било са влашћу радничке класе и радних људи, и шта је од те „власти“ остало ?
- Шта је сада са утврђеним друштвено-економским уређењем и друштвено политичким системом СФРЈ, а шта би са системом самоуправљања ?
- Ко је и како подривао органе друштвеног самоуправљања и власти, њихове извршне органе или представнике највиших државних органа СФРЈ ? Чини се да је у овом случају деловала комбинација „самосвргавања“ и оне чувене Лењинове изреке о „мангупима у нашим редовима“, уз наравно, жесток утицај спољнополитичких и глобалних историјских околности (слом „источног блока“, на челу са Совјетским Савезом пад Берлинског зида итд.), што све нема никакве везе са деловањем подносилаца уставне жалбе и сличним „идеалистима“, или чак специфичним идеалистима, донекле и „занесењацима“, који су својевремено третирани као „државни непријатељи“, а онда је свега неколико година од таквих осуда, држава СФРЈ, заједно са њеним друштвено-политичким и економским системом, нестала у вихору крвавог грађанског рата.
- Ко је заиста и како подривао економску основицу СФРЈ ?
- Како је дошло до промене федеративног уређења СФРЈ ? До тога је дошло тако што је услед грађанског рата нестала целокупна СФРЈ.
- Шта се десило са братством и јединством ? Већ само ово питање делује бесмислено, па и „бизарно“, након крвавог грађанског рата, цепања СФРЈ, стварања нових држава на територији некадашње Југославије, агресије на СР Југославију 1999. године, коју су подржали и неки представници некадашњих „братских“ народа у СФРЈ итд.
Коначно, кривично дело контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења је у конкретном случају учињено у стицају са удруживањем ради непријатељске делатности (члан 136. КЗ СФРЈ), које је представљало једну варијанту кривичноправне концепције завере у односу на одређена кривична дела из Главе петнаест КЗ СФРЈ (Кривична дела против основа социјалистичког самоуправног друштвеног уређења и безбедности СФРЈ).
III
Кривично дело удруживања ради непријатељске делатности
Кривично дело удруживања ради непријатељске делатности из члана 136. КЗ СФРЈ је имало два основна облика. Први облик је постојао када извршилац ствара заверу, банду, групу или друго удружења ради вршења одређених кривичних дела из Главе петнаест КЗ СФРЈ, међу која је спадало и контрареволуционарно угрожавање друштвеног уређења. Други облик овог кривичног дела је постојао када одређено лице постане члан такве завере, банде, групе или другог удружења чији је циљ вршење одређених кривичних дела из Главе петнаест КЗ СФРЈ.
И кривично дело удруживања ради непријатељске делатности је било изразито идеолошког карактера, што се види већ из самог његовог назива, али само онда када се удруживање односило на „идеолошка кривична дела“, попут контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења, а не на нека друга „класична“ кривична дела против државе, као што је на пример, тероризам. Наравно, као и сваки облик „завере у кривичноправном смислу“, односно инкриминисања самог стварања одређеног облика „криминалног организовања“, као и самог чланства у таквој организацији, оно по логици ствари, представља једну „флексибилну“ кривичноправну конструкцију, која је у праксти често на самој „ивици“ начела законитости.
На пример, кривично дело удруживања ради непријатељске делатности, иако је конкретна инкриминација, а не облик саучесништва, као што је то иначе, типична кривичноправна конструкција завере, има и одређене сличности са познатим институтом из поступка пред „Хашким трибуналом“, а то је „заједнички (удружени) злочиначки подухват“, који се према свом називу на енглеском језику Joint Criminal Enterprise означава скраћено и као „JCE. То је онда дало лепу прилику неким духовитим правницима да имајући у виду праксу Хашког трибунала и особености те кривичноправне конструкције која изузетно широко протеже границе одговорности за било које кривично дело проистекло из веома магловите концепције „удруженог злочиначког подухвата“, у погледу скоро сваког актуелног или могућег „учесника“ таквог подухвата, скраћеницу „JCE“, објасне као „Just Convict Everyone“, односно „згодно да се осуди било ко/свако“.
IV
Крајње формалистичко резоновање Уставног суда у оцени правне исправности кривичног поступка из којег су прозишле правноснажне осуде подносилаца уставне жалбе
Формалистички приступ Уставног суда, који сматра да су подносиоци уставне жалбе својевремено правноснажно осуђени за тада постојеће кривично дело (што је само формално у складу са начелом законитости), те да су у кривичном поступку имали легитимно право на одбрану, је овде по мом мишљењу погрешан, јер се ту губи из вида суштина ствари, а то је да уопште нема значаја какав је био конкретан кривични поступак (попут квалитета права на одбрану, које укључује и право на браниоца, постојања/коришћења права на жалбу итд.), када је сам предмет тог кривичног поступка, био изразито идеолошког карактера. Тада без обзира на особине конкретног кривичног поступка, осуда за таква идеолошка кривична дела, по логици ствари, постаје осуда из идеолошких разлога.
Поред овога, подносиоци уставне жалбе су истицали и то ваљано образложили примерима из судске праксе да су надлежни судови у Републици Србији, у поступцима рехабилитације, у идентичним чињеничним и правним ситуацијама доносили другачије – усвајајуће одлуке.
Када би за оцену да нема услова за рехабилитацију и да се не ради о осуди из идеолошких разлога, било апсолутно довољно то што је кривично дело за које је конкретно лице осуђено, постојало као кривично дело у време осуде, онда на пример, ни већина „Голооточана“, не би могла бити рехабилитована, јер је велики број њих (а било је наравно и много „Инфорбироваца“ који су осуђени у једној врсти „административног поступка“, дакле чак не ни за кривична дела и не од стране суда), био осуђен у кривичном поступку и за тада постојећа кривична дела, чак и кривична дела као што је шпијунажа.
Наравно, како је и историјски неспорно да је огроман број заточеника на Голом Отоку, односно уопште људи осуђених као „Инфорбировци“, чак и према тадашњим критеријумима, био потпуно невин, односно да нису били чак ни симпатизери Инфорбироа, да су били лојални својој држави и сл., а да су и они који су се изјаснили за Инфорбиро, били осуђени примарно из идеолошких разлога, није спорно ни у поступку пред редовним судовима, као ни у поступку пред Уставним судом, да сви ти људи заслужују рехабилитацију. Дакле, већ овај пример јасно указује да не може ни у ком случају да буде довољно за оцену да нема услова за рехабилитацију и да се не ради о осуди из идеолошких разлога, само то што је конкретно кривично дело за које је неко осуђен, у време осуде постојало као кривично дело у складу са тада важећим кривичним законодавством.
Коначно, у Србији је рехабилитован велики број људи, често и на темељу прилично конфузних критеријума, нарочито у време важења првог Закона о рехабилитацији из 2006. године (Сл. гласник РС број 33/2006), када је поступак рехабилитације имао једностепени карактер, ако је захтев за рехабилитацију усвојен, а могао је бити другостепен, само по жалби предлагача, уколико је првостепени суд одбио захтев за рехабилитацију, али и касније, према сада важећем закону из 2011. године (Сл. гласник РС број 92/2011), када је поступак рехабилитације битно промењен, те када је омогућено да се одвија у два степена, било по жалби предлагача (када је захтев одбијен), било јавног тужиоца (када је захтев усвојен).
Део поступака рехабилитације је имао свој „епилог“ и пред Уставним судом. У свом првом издвојеном мишљењу у односу на једну одлуку Уставног суда (УЖ-4668/2015), нисам се сагласио са поништавањем одлуке Апелационог суда у Новом Саду, којом је одбијен захтев за рехабилитацију човека који је својевремено осуђен због учествовања у злочину над Јеврејима током Другог светског рата. У том издвојеном мишљењу сам посебно истакао да се стандард суђења, па и уопште правног резоновања, никако не може посматрати „механички“ и „упрошћено“, те априорно сматрати истим/истоветним, па чак ни сличним, у битно различитим временским периодима, који се између осталог, одликују и значајно другачијим друштвеним околностима, које су по логици ствари, неодвојиво повезане и са правним системом уопште, па и његовим казненим сегментом.
Када се ради о овом издвојеном мишљењу, не може се реално тврдити да је стандард суђења у времену када су садашњи подносиоци уставне жалбе оглашени кривим, био на ниском нивоу, чак ни према садашњим мерилима и нимало није спорно да су подносиоци уставне жалбе правноснажно осуђени за тада постојећа кривична дела у регуларном кривичном поступку, али то само по себи, у овом конкретном случају ипак није релевантно, јер су сама кривична дела за која су подносиоци уставне жалбе тада правноснажно осуђени, била изразито идеолошког карактера.
V
Историјски разлози за усвајање уставне жалбе
Подносиоци уставне жалбе су пресудом Окружног суда у Шапцу К. 36/79 од 8. августа 1979. године оглашени кривим због тога што су, као саизвршиоци, извршили кривично дело удруживања ради непријатељске делатности из члана 136. став 2. у вези става 1. КЗ СФРЈ, a у вези кривичног дела контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења из члана 114. КЗ СФРЈ и осуђени, и то Д. Ђ. на казну затвора од пет година и шест месеци, а С.А, на казну затвора од три године и шест месеци, у коју им је урачунато и време проведено у притвору. Пресудом Врховног суда Србије Кж. 856/79 од 21. фебруара 1980. године, потврђена је првостепена осуђујућа пресуда.
Суштина се овде своди на то да је сама историја дала за право подносиоцима уставне жалбе. Наиме, они су пре свега осуђени због залагања за:
- Вишепартијски систем
- Демократију и
- Уједињену Европу.
Свега десетак година од правноснажности осуђујуће пресуде у односу на садашње подносиоце уставне жалбе, у Србији је Уставом из 1990. године и пратећим законима, уведен вишепартијски систем. Тадашња СР Југославија и Србија у њеном саставу, су биле државе које су се одликовале демократијом као обликом политичког режима. Србија је демократска држава и у складу са важећим Уставом из 2006. године.
Према члану 1. Устава Србије из 1990. Република Србија је демократска држава свих грађана који у њој живе, заснована на слободама и правима човека и грађанина, на владавини права и социјалној правди. У члану 2. став 1. Устава Србије из 1990. године, било је прописано да сувереност припада свим грађанима Републике Србије, а одредбама члана 2. став 2. Устава Србије из 1990. године, било је утврђено да грађани остварују сувереност референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника.
Према члану 44. став 1. Устава Србије из 1990. године, „јамчи се слобода политичког, синдикалног и другог организовања и деловања и без одобрења, уз упис у регистар код надлежног органа. У члану 42. Устава Србије из 1990. године прокламовано је опште активно и пасивно бирачко право:. „Грађанин који је навршио 18 година живота има право да бира и буде биран у Народну скупштину и у друге органе и изборна тела. Избори су непосредни, бирачко право је опште и једнако, а гласање је тајно. Кандидата за народног посланика и за друге органе и изборна тела може предложити политичка странка, друга политичка организација или група грађана.“
Према члану 2. став 1. важећег Устава Србије из 2006. године, сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника. Према члану 5. став 1. важећег Устава Србије из 2006. године, јемчи се и признаје улога политичких странака у демократском обликовању политичке воље грађана.
Одредбом члана 5. став 1. важећег Устава Србије из 2006. године, прописано је: Оснивање политичких странака је слободно. Према члану 55. став 1. важећег Устава Србије из 2006. године, „јемчи се слобода политичког, синдикалног и сваког другог удруживања и право да се остане изван сваког удружења.“
Дакле, од 1990. године је Србија дефинисана као демократска држава у којој постоји вишепартијски систем, а од почетка 2000-их година је један од основних спољнополитичких циљева Србије да постане чланица Европске Уније, из чега произлази да су свега десетак година од правноснажности осуђујуће пресуде у односу на садашње подносиоце уставне жалбе, они циљеви ради чијег су се постизања они својевремено организовали и деловали, а због чега су правноснажно осуђени због извршења у основи идеолошких кривичних дела, постали најшире прихваћени, легитимни и легални. Ова чињеница, а на темељу свега претходно изложеног, представља и основни разлог зашто сматрам да је подносиоце уставне жалбе требало рехабилитовати у редовном судском поступку, те сам стога издвојио мишљење у односу на решење Уставног суда број УЖ-1982/2016.
У Београду, 15. јануара 2019. године
Судија
др Милан Шкулић