Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судијe Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Ласла Сладека из Сомбора, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. септембра 2018. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се уставна жалба Ласла Сладека изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Реxж. 268/16 од 25. августа 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ласло Сладек из Сомбора поднео је Уставном суду, 31. октобра 2016. године, преко пуномоћника мр Антала Бозоки, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Реxж. 268/16 од 25. августа 2016. године, због повреде права на живот, права на слободу и безбедност, права на поступање с лицем лишеним слободе, права у вези притвора, права на правично суђење, посебних права окривљеног, права на рехабилитацију и накнаду штете, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених чл. 24, 27, 28. и 29, чланом 32. став 1, чл. 33, 35, 36. и 58. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава другостепено решење донето у ванпарничном поступку у којем је подносилац уставне жалбе имао својство предлагача, а којим је преиначено првостепено решење, тако што је одбијен као неоснован његов захтев за рехабилитацију пок. Х.П. и пок. Х.М.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд je у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да Уставни суд није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд још једном испитује законитост оспорених аката или радњи, па из тих разлога формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
3. Уставни суд најпре указује да се уставном жалбом оспорава другостепено решење којим је одбијен као неоснован подносиочев захтев за рехабилитацију пок. Х.П. и пок. Х.М.
У наведеној правној ствари од правног значаја су одредбе Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11). Одредбaмa члана 2. наведеног Закона прописано је која се лица не могу рехабилитовати, те су поред припадника окупационих снага и припадника квислиншких формација (став 1.), из права на рехабилитацију искључена сва лица која су одлуком војног суда или другог органа под контролом Националног комитета ослобођења Југославије од дана ослобођења одређеног места проглашена за ратне злочинце, односно учеснике у ратним злочинима и сва лица која су судови и други органи Демократске Федеративне Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, као и Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата прогласили да су ратни злочинци, односно учесници у ратним злочинима (став 2. тач. 1. и 2.); само изузетно, под лицима из цитираног става не сматрају се лица која су до дана ступања на снагу овог закона рехабилитована, лица која буду рехабилитована по сили закона у складу са овим законом, као и лица за која се у поступку рехабилитације утврди да нису извршила, односно учествовала у извршењу ратних злочина (став 3.).
За лица чија се рехабилитација тражи редовни суд је утврдио да су проглашена за ратне злочинце од стране органа под контролом Националног комитета за ослобођење Југославије, као таква ухапшена су од стране ОЗН-а Сомбор и стрељана истог дана, 17. новембра 1944. године. Из архива Војводине достављена је исправа Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини Ф183 из књиге евиденције стрељаних ратних злочинаца, где су Х.П. и Х.М. из Сомбора у списку наведени под бр. 1062 и 1063, као потказивачи, ухапшени од стране органа ОЗН-а Сомбор. Као ратни злочиници лишени су живота у кратком року након ослобођења места у коме су живели. Град Сомбор је ослобођен 21. октобра 1944. године, а Х.П. и Х.М. су ухапшени и стрељани 17. новембра 1944. године, од стане органа новоуспостављене власти. ОЗН-а је била орган под контролом Националног комитета ослобођења Југославије, исто као и Државна Комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача на домаћем плану основана је при Председништву НКОЈ, Одлуком АВНОЈ-а, на Другом заседању, 30. новембра 1943. године.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди означених уставних права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд оцени законитост оспореног другостепеног решења. Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
4. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ДР ТАМАША КОРХЕЦА
(Dr. KORHECZ TAMÁS)
у вези са Решењем Уставног суда број Уж-8199/2016, од 13. септембра 2018. године.
Уставни суд, на седници одржанe 13. септембра 2018. године, у предмету Уж-8199/2016, већином гласова донео је решење са којом је одбацио уставну жалбу Ласла Сладека из Сомбора изјављене против решења Апелационог суда у Новом Саду Рехж. 268/16 од 25. августа 2016. године.
Уставном жалбом оспорено је другостепено решење донето у ванпарничном поступку, а којом је преиначено првостепено решење тако што је одбијен као неоснован захтев подносиоца за рехабилитацију покојних Х.П. и Х.М.
Нисам сагласан са овим решењем из више разлога.
Као прво, сматрам да на основу свега што је наведено у уставној жалби у прилог повреде уставних права, Уставни суд није имао правног основа да уставну жалбу одбаци решењем без мериторног разматрања исте, позивајући се на члан 36. став 1. тачка 7 Закона о Уставном суду (неиспуњеност Уставом утврђених претпоставки за вођење поступка). У овом случају, из образложења решења Уставног суда произилази да према судијском уверењу већине мојих колега у уставној жалби се тражи да Уставни суд „као инстанциони суд оцени законитост оспореног другостепеног решења“. Сматрам, да оспорено решење Апелационог суда, којом је одбијена рехабилитација Х.П. и Х.М., бивших становника Сомбора донета уз повреду уставом зајамчених гаранција права на правично суђење из члана 32. Устава Републике Србије, стога уставна жалба требала је бити мериторно разматрана, а по мом уверењу и усвојена од стране Уставног суда.
Дубоко сам уверен да у свим случајевима ако суд одбије да рехабилитује лица, ненаоружане цивилне, која су без судског поступка, и без икакве судске пресуде стрељани крајем Другог светског рата, уставност такве судске одлуке подлеже строгој провери у погледи испуњености стандарда правичног суђења.
Да би могао изложити резоновање за ову моју констатацију потребно је да на основу списа предмета, пре свега решења Вишег суда у Сомбору (број Рех 204/15 од 27. априла 2016. године) и Апелационог суда у Новом Саду (Новом Саду Рехж. 268/16 од 25. августа 2016. године) наведем неспорно утврђене чињенице, нарочито пошто те чињенице остају непознате из самог решења Уставног суда, а представљају битне околности за примену меродавног права и оцену уставности решења Апелационог суда у Новом Саду.
- УТВРЂЕНЕ, НЕСПОРНЕ ЧИЊЕНИЦЕ
Судови у поступку рехабилитације утврдили су следеће неспорне, за овај случај правно релевантне чињенице.
Ружа Сладек (мајка подносиоца уставне жалбе) покренула је поступак рехабилитације својих родитеља Х.П и Х.М. на основу Закона о рехабилитацији 10. маја 2012. године. Током судског поступка, утврђено је релевантно чињенично стање коришћењем разних исправа и саслушањем сведока догађаја током Другог светског рата.
- Рехабилитанти, Х.П и Х.М. ухапшени су након ослобођења Сомбора 17. новембра 1944. године. Стрељани су још истог дана од стране ОЗН-а, без суђења. Према исправи Ф183 из књиге евиденције стрељаних ратних злочинаца Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини Х.П. и Х.М. наведени су под бројем 1062 и 1063 као потказивачи.
- Против Х.П. и Х.М., након њиховог стрељања пред војним судом у Сомбору вођен је поступак по пријави ОЗНЕ Сомбор од дана 15. јула 1945. У поступку осуђени су на смрт због извршења ратног злочина. Ова одлука суда није пронађена.
- Рехабилитанти, брачни пар са малолетном децом били су ненаоружани цивили, како пре, тако и током Другог светског рата. Х.П и Х.М. нису имали никакву функцију или задужење у оквиру цивилних или војних власти, нису били део било каквих оружаних формација Краљевине Мађарске (или нацистичке Немачке која је окупирала територију тадашње Краљевине Мађарске у марту 1944. године) која је контролисала Сомбор између априла 1941. године и октобра 1944. године.
- У периоду од априла 1941 до октобра 1944 мађарске и немачке власти чиниле су различите злочине против дела домаћег цивилног становништва. Ни једна утврђена чињеница не указује на учешће рехабилитаната у депортацији, протеривању, пребијању, мучењу, убијању, одвођењу Јевреја или других становника Сомбора током рата.
- Из утврђених чињеница произилази да су се Х.П. и Х.М. за време Другог светског рата дружили са официром војске Краљевине Мађарске. Такође је утврђено, да су учествовали, помагали у изношењу, можда и у крађи покретних ствари из претходно напуштене куће депортованих и прогнаних грађана Јевреја, у једном случају 1941. године а у другом 1944. године .
- ОЦЕНА И ПРАВНА КВАЛИФИКАЦИЈА ЧИЊЕНИЦА ОД СТРАНЕ СУДОВА
Првостепени суд, Виши суд у Сомбору из утврђених чињеница, применом релевантног права утврдио је да су испуњени законски услови за рехабилитацију, односно да је у судском поступку утврђено да рехаблитанти нису извршили нити учествовали у извршењу ратних злочина. За разлику од првостепеног суда, Апелациони суд у Новом Саду је из утврђених чињеница закључио да су починиоци учествовали у извршењу ратних злочина па као такви не могу бити рехабилитовани на основу члана 2. Закона о рехабилитацији. Овакво правну оцену Апелационог суда, као уставноправно неспорну и прихватљиву прихватио је и сам Уставни суд.
Као судија Уставног суда, сматрам да је тумачење и примена меродавног материјалног права од стране Апелационог суда била арбитрарна, да тај суд, своје закључке није образложио у складу са стандардима права из члана 32. Устава, односно да је исти, доказе и утврђене чињенице ценио једнострано на штету подносиоца уставне жалбе. У наредном делу, желим да детаљно укажем на све повреде члана 32. Устава учињене од стране Апелационог суда у Новом Саду, но пре него што учиним, потребно је да укажем на нека питања у вези домашаја уставноправне контрола одлука судова у поступку рехабилитације.
- РЕХАБИЛИТАЦИЈА И УСТАНОСУДСКА ЗАШТИТА ПРАВА
Однос државе према грубом и масовном кршењу основних људских права, почињених на њеној територији у прошлости представља осетљиво питање које има своју политичку, моралну, социолошку али и правну димензију. На простору Републике Србије, некадашње Југославије, па и целе југоисточне Европе током двадесетог века, власти су чиниле страшне злочине, масовно кршили најосновнија права човека мотивисане идеолошким циљевима и побудама. Све државе овог региона Европе, крајем 20. века или почетком 21. века кренуле су и изградњу државе која се темељи на вредностима либералне демократије: на поштовању и заштити људских и мањинских права, на подели власти и независном судству, на уставности и законитости, на политичком плурализму итд. У свим овим, бившим социјалистичким државама, поставило се питање односа данашње државе, данашњег правног система према актима власти, учињеним неправдама у прошлости. Прави одговор на питање изазвао је главобољу неимарима новог демократског правног поретка. Са једне стране, заповест елементарне правде захтева јасан отклон данашње државе, засноване на принципу владавине права од кршења елементарних људских права од стране државне власти у прошлости, укључивши и одређене видове обештећења (од правно симболичких – моралних до финансијског обештећења - компензације). С друге стране, оцена тадашњих аката власти са становишта данашњих уставних гаранција, преузимање пуне одговорности данашње државе за недела власти у прошлости би могао угрозити начело правне сигурности, представљало би ретроактивну примену права и стандарда 21. века на акте неког другог времена и неког другог правног система. Жртве, као што ни налогодавци и извршиоци прогона, у већини случајева, више нису међу живима. Већ су древни Римљани са правом указали на то да чињење неправде не може се оправдати ранијом неправдом (Iniuria non excusat iniuriam). Без обзира на дилеме, готово све ове државе омогућиле су одређену врсту рехабилитације и одређену врсту и меру накнаде штете жртвама прогона, или њиховим наследницима, мотивисани свешћу, да без обзира на то да су акти власти извршени пре више деценија, одређене последице тих дела су присутне и данас, заштита достојанства жртава и њихових наследника је и данас актуелна.
И Република Србија се определила да омогући рехабилитацију и обештећење оних лица који су лишени живота, слободе и имовине актима или радњама власти који су донети из политичких и идеолошких разлога. Законом о рехабилитацији спровођење поступка рехабилитације поверен је судовима опште надлежности, који о рехабилитацији одлучују у ванпарничном поступку. Судови су у поступку рехабилитације били дужни да утврде релевантне чињенице и да примене одредбе Закона о рехабилитацији на чињенично стање, а у случају испуњености законских услова за рехабилитацију да рехабилитују жртве, да уклоне из правног поретка правне акте бивших власти, односно да одбију рехабилитацију ако правилном применом законских одредби на утврђено чињенично стање произилази да законом прописани услови рехабилитације нису испуњени. Као што су и чињенице у сваком предмету различите, тако и пракса судова у поступцима значајно варира. Уједначено тумачење релевантних законских одредби је значајно отежано чињеницом да поступке рехабилитације спроводе сви виши судови у Републици Србији (25) а да правоснажне одлуке у овим предметима доносе сви Апелациони судови у Републици Србији (4). Два су велика изазова за судове у поступцима рехабилитације. Први, јесте доказивање и поуздано утврђивање чињеница од пре шездесет, седамдесет или више година. Други проблем представља тумачење и примена оних одредби Закона о рехабилитацији који искључују могућност рехабилитације за одређене категорије лица за које се тражи рехабилитације. Сви ови проблеми представљају изазове и потешкоће за судове опште надлежности у поступцима рехабилитације.
Свестан сам да поступак рехабилитације не спроводи Уставни суд, није задатак Уставног суда да уместо редовних судова изводи и цени доказе, да утврђује релевантне чињенице, нити је задатак Уставног суда да тумачи и примењује релевантне норме закона на утврђено чињенично стање. Исто тако није наш задатак, да уместо највиших судова у држави уједначавамо судску праксу у некој области. Наш задатак, приликом оцене судских одлука у поступку поводом уставних жалби, па тако и у овом конкретном предмету, јесте да оценимо да ли је одлуком суда повређено неко уставно право. У овом конкретном случају, Уставни суд је требао оценити да ли решење Апелационог суда у Новом Саду испуњава стандарде правичног суђења која су зајамчена чланом 32 Устава Републике Србије, у складу са стандардима правичног суђења који је развијен у пракси Уставног суда Републике Србије и Европског суда за људска права. Ни више, али ни мање од тога. Апелациони суд у Новом Саду је био надлежан да одлучује о питању рехабилитације Х.П. и Х.М., не Уставни суд, али зато Уставни суд је надлежан да утврди да ли одлука Апелационог суда којом је рехабилитација одбијена испуњава уставне стандарде правичног суђења. Стандарди правичног суђења испуњени су само онда ако је странкама у судском поступку омогућено да активно учествују, ако су поштовани основни правни принципи на којима се темељи судски поступак, ако је суд применио меродавно материјално право, ако тумачење тог права није било очигледно произвољно, ако је суд своју одлуку образложио, односно ако суд доказе и утврђене чињенице није ценио једнострано на штету подносиоца уставне жалбе.
- ПОВРЕДА ПРАВА НА ПРАВИЧНО СУЂЕЊЕ ОДЛУКОМ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА У НОВОМ САДУ
V.1. ПРОЗВОЉНО ТУМАЧЕЊЕ И ПРИМЕНА МАТЕРИЈАЛНОГ ПРАВА
Први, и можда најважнији недостатак одлуке Апелационог суда у Новом Саду, због којег иста не испуњава основне стандарде уставом зајамченог права на правично суђење јесте у произвољном тумачењу одредаба члана 2. Закона о рехабилитацији. Наиме, према тумачењу Апелационог суда, коју у целости прихвата и Уставни суд постоји више категорија лица која су искључена из права на рехабилитацију. Према овом тумачењу, поред лица обухваћеним у ставу 1. члана 2. Закона о рехабилитацији (према овој одредби закона не могу се рехабилитовати припадници окупационих снага које су окупирале делове територије Републике Србије током Другог светског рата и припадници квислиншких формација, а који су извршили, односно учествовали у извршењу ратних злочина) не могу се рехабилитовати ни она лица која су обухваћени ставом другим, члана 2. Закона о рехабилитацији, који гласи: Под лицима из става 1. овог члана, односно лицима из члана 5. став 3. тачка 3) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу ("Службени гласник РС", број 72/11) сматрају се:
1) сва лица која су одлуком војног суда или другог органа под контролом Националног комитета ослобођења Југославије од дана ослобођења одређеног места проглашена за ратне злочинце, односно учеснике у ратним злочинима;
2) сва лица која су судови и други органи Демократске Федеративне Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, као и Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата прогласили да су ратни злочинци, односно учесници у ратним злочинима.
Сматрам да је овакво тумачење става 2. члана 2. Закона о рехабилитацији која заправо не прецизира него проширује круг лица чија рехабилитација није могућа свакако произвољна, односно да до оваквог тумачења никако не можемо доћи правилним језичким или системским тумачењем ових одредаба Закона о рехабилитацији.
Правилним тумачењем ових одредби можемо закључити да су оне међусобно повезане, те да став 2. допуњује, разјашњава и прецизира став 1. члана 2. Закона, а никако не представља проширење значења одредбе става 1, односно не проширење круга лица која се не могу рехабилитовати. Наиме, ако би циљ и намера законодавца била да забрану рехабилитације прошири изван припадника окупационих снага које су окупирале делове територије Републике Србије током Другог светског рата и припадника квислиншких формација, а који су извршили, односно учествовали у извршењу ратних злочина, онда би у ставу 2, члана 2. законописац морао да користи речи „осим лица из става 1“ или „под лицима из става 1. подразумевају и лица која нису били припадници...“. Исто тако, да је намера законописца била да забрани рехабилитацију свих лица која су осуђена или проглашена ратним злочинцима, независно од тога да ли су та лица били припадници окупационих или квислиншких снага и формација, онда одредба става 1 члана 2. Закона била би потпуно непотребна, у том случају став 2, члана 2. би био сасвим довољан за утврђивање круга лица који се не могу рехабилитовати.
Међутим, правилно тумачење одредаба става 1 и 2, члана 2. Закона о рехабилитацији нас доводи до закључка да се ставом 1. на општи начин одређује круг лица који се не могу рехабилитовати, док став два прецизира исти. Ставом 2. се не мења и не проширује садржина става 1. него се утврђује прецизна садржина ове одредбе, утврђује да се не могу рехабилитовати они припадници ових снага и формација који су одлуком војног суда или другог органа под контролом Националног комитета ослобођења Југославије од дана ослобођења одређеног места проглашена за ратне злочинце, односно учеснике у ратним злочинима, као и они које су судови и други органи Демократске Федеративне Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, као и Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата прогласили да су ратни злочинци, односно учесници у ратним злочинима. Свако тумачење које не повезује садржину, значење и смисао ова две органски повезане одредбе представља или произвољно тумачење права или одржава претпоставку да је воља законодавца у овом случају изразито непрецизно изражена, да је ова норма без широког и креативног тумачења заправо „неразумљива“. Да закључим, произвољно је свако тумачење члана 2. Закона о рехабилитацији, према којој одредбе овог члана искључују рехабилитацију ненаоружаних цивилних лица, односно лица која нису били припадници окупационих или квислиншких власти, снага или формација.
V.2. НЕОБРАЗЛОЖЕНА ОДЛУКА
Чак и у случају, да се прихвати - према мојој оцени - произвољно тумачење става 1. и става 2. члана 2. Закона о рехабилитацији према којој би и ненаоружана цивилна лица, ван састава оружаних снага, ван структура окупационих или квислиншких власти спадали у категорију лица која се не може рехабилитовати ако су та лица од стране нових комунистичких-партизанских власти били оглашени или евидентирани као ратни злочинци, поставља се питање да ли је у конкретном случају требала бити омогућена рехабилитација Х.П. и Х.М. на основу става 3. члана 2. Закона о рехабилитацији, као лицима за које је у поступку рехабилитације утврђено да нису извршила, односно учествовала у извршењу ратних злочина. У поступку рехабилитације, Виши суд у Сомбору донео је решење о рехабилитацији зато што је из утврђених чињеница тај суд закључио да радње Х.П и Х.М. које су чинили за време Другог светског рата нису ратни злочин, односно иако су стрељани и евидентирани као учесници у ратном злочину, оно што су они учинили не представља ратни злочин. На основу истог утврђеног чињеничног стања Апелациони суд закључује супротно, да су они учествовали у извршењу ратних злочина, тојест да помагање војницима у крађи из напуштених кућа претходно протераних, односно депортованих Јевреја представља ратни злочин. Сматрам да оваква правна квалификација утврђених чињеница нетачна и необразложена. Са једне стране, упитно је да ли ненаоружано цивилно лице, ко није део оружаних снага, органа власти или формација која помаже у крађи напуштене имовине може да буде извршилац ратног злочина. Нарочито имајући у виду да је учешће ненаоружаних цивила, ван органа власти у војним и полицијским акцијама против јеврејског становништва (депортација, прогон, мучење, конфискација имовине, убијање) било незамисливо и недопуштено тадашњим правилима. С друге стране, Апелациони суд у потврди става да су рехабилитанти учествовали у ратним злочинима позива се у свом образложењу на одредбе Статута Међународног војног суда у Нирнбергу и Закона о кривичним делима против народа и државе ДФЈ који правна акти нису важили у време дела за која су Х:П. И Х.М. одговарали.
Жалбени суд био је дужан да образложи зашто и како је крађа вредности из празних јеврејских кућа у којој су Х.П и Х.М. као ненаоружани цивили учествовали може представљати кривично дело ратног злочина у време извршења тих дела.
Правила ратовања, па тако и њихово кршење, у време извршења дела због кога су Х.П. и Х.М. стрељани, била су дефинисана Хашким конвенцијама о правилима ратовања, као и другим међународним уговорима и обичајним правилима. Ова међународна правила је Европски суд за људска права у Стразбуру исцрпно анализирао у пресуди Великог већа Кононов против Латвије (Представка бр. 36376/04) тч. 52-96. Ова анализа релевантног међународног права, како уговорног тако и обичајног, могла је послужити Апелационом суду да утврди да ли су рехабилитанти били „цивили“ у смислу тадашњег међународног ратног права и да ли су као такви , својим радњама за време рата, али ван ратних дејстава могли извршити ратни злочин. Оваква анализа би свакако подржала став према коме, ненаоружани цивили, који нису део оружаних снага и формација и која нису учествовала у ратним дејствима, помагањем у крађи напуштене јеврејске имовине нису могли извршити ратни злочин. У овом погледу посебно је значајна констатација ЕСЉП у пасусу 204 Пресуде која указује на то да чак и у случају да постоји сумња да су цивили потказивањем непријатељу непосредно учествовали у ратним дејствима, помагали окупатору у вршењу ратних злочина повредом „ius in bello“ они су могли бити ухапшени и кажњени у правичном поступку пред војним или цивилним трибуналима за таква дела, али да њихово стрељање, без суђења представља кршење закона и обичаја ратовања. А на другом месту у пресуди Велико веће додаје да суђење у одсуству оптужених, након њиховог стрељања никако се не би могао сматрати правичним суђењем. (221)
Проучавајући списе великог броја предмета рехабилитације, као и разних научних дела историчара која обрађују дешавања за време и након Другог светског рата стиче се све целовитија слика о трагичним догађањима на само за време окупације него и у периоду након ослобођења. Успостављање комунистичко-партизанске власти пратило је насиље мотивисано осветом али и идеолошким и националним побудама. На удару нових власти, често неселективно нашли су се многи, а посебно они који су сарађивали са окупационим властима али и они који су просто били богати, и то у циљу што брже конфискације њихове имовине. Деловало се брзо, одлуке о хапшењу а и стрељању су донете на основу оперативних сазнања, изнуђених исказа или на основу пријава комшија. У таквим ситуацијама грешке су честе и неминовне али је тадашња власт све грешке „покривала“ накнадним суђењима или административним евидентирањем већ кажњених лица као ратних злочинаца или народних непријатеља. Накнадно признање грешке је било немогуће, „народна власт не греши“, а нарочито не у случајевима класног непријатеља и симпатизера окупатора.
Судови тешко могу утврдити потпуну истину о догађајима пре седам и више деценија, а још мање може и треба да то ради Уставни суд. Ипак, сматрам да списи предмета у поступку рехабилитације Х.П и Х.М. сведоче о суровости ратних година. Х.П. и Х.М. за време невиђеног страдања њихових комшија Јевреја нису се часно понашали, нису показали људскост и хуманост у тешким временима. Чак што више, хтели су се и богатити на туђој несрећи. Помагали су у крађи имовине страдалих Јевреја. Све то није часно и није морално, чак што више такво понашање представља кривично дело. Међутим, исто тако сматрам да такво дело не представља ни данас, а није представљало ни у време извршења ратни злочин. Апелациони суд у Новом Саду и Уставни суд својим одлукама је онемогућио рехабилитацију ненаоружаних цивила који су стрељани без судског поступка и одлуке као ратни злочинци, према мојој оцени за то није било ни уставног ни законског основа.
Комунистичка-партизанска власт тадашње Југославије могла је себи дозволити да прогласи ратним злочинцима и оне који то нису били, али данас, такво одлуку не би смели прихватити и потврдити независни судови Републике Србије, државе која се темељи на начелу владавине права.
____________________________________
Др Тамаш Корхец (Dr.Korhecz Tamás)
Судија Уставног суда