Преглед документа Уж-4668/2015

  • Уж-4668/2015
  • 22.02.2018.
  • "Службени гласник РС", број 26/2018
  • Одлука о усвајању
  • Грађанско право
  • Члан 32.Став 1
  • М. В.
  • -повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава

Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби М. В. из Т, Сента, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22.  фебруара 2018. године, донео је

 

O Д Л У К У

 

                        1. Усваја се уставна жалба М. В. и утврђује да је решењем Апелационог суда у Новом Саду Рехж. 271/15 од 3. јуна 2015. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

                        2. Поништава се решење Апелационог суда у Новом Саду Рехж. 271/15 од 3. јуна 2015. године и одређује да надлежни суд донесе нову одлуку о жалби противника предлагача изјављеној против решења Вишег суда у Суботици Рех. 98/14 од 9. марта 2015. године.

                        3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

                        1. М. В. из Т, Сента, поднела је Уставном суду, преко пуномоћника Д. С. Л, адвоката из Суботице, 15. јула 2015. године, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Рехж. 271/15 од 3. јуна 2015. године због повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. став 1 и члана 36. Устава Републике Србије.

                        Уставном жалбом се оспорава решење другостепеног суда којим је правноснажно одбијен захтев за рехабилитацију пок. А. Х. и за утврђење ништавости решења којим је именованом конфискована имовина. Наводи о повреди означених права се своде на тврдње о арбитрерној примени материјалног права и произвољно утврђеном чињеничном стању. У том смислу, подноситељка истиче да је другостепени суд одлуку о одбијању захтева засновао на пријави о злочинима окупатора и њихових помагача, налазећи да у конкретном случају  постоји релевантна одлука надлежног државног органа која искључује право пок. А. Х. на рехабилитацију. Супротно становишту суда, подноситељка сматра да поменута пријава не може бити основ за одбијање захтева за рехабилитацију, при чему посебно указује на то да је у првостепеном поступку утврђено да не постоји никаква одлука у односу на именованог. Предлаже да се поништи оспорено решење, као и да јој се одреди накнада материјалне штете у вредности кофисковане имовине.

                        2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

                        У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

                        3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:

                        Подноситељка уставне жалбе је 25. фебруара 2014. године поднела Вишем суду у Суботици захтев за рехабилитацију пок. деде А. Х.

                        Решењем Вишег суда у Суботици Рех. 98/14 од 9. марта 2015. године усвојен је захтев за рехабилитацију пок. А. Х. и утврђено је да је ништаво решење Среског народног суда у Старом Бечеју Вп. 1415/1945 од 1. новембра 1945. године којим је конфискована имовина овог лица и правне последице тог решења. Према утврђеном чињеничном стању, А. Х. од оца Х. и мајке Р. С. рођен је 21. новембра 1896. године у Бачком Петровом Селу, а преминуо је 25. априла 1967. године у Мађарској, у коју је након ослобођења депортован заједно са супругом. За време Другог светског рата живео је у Бачком Петровом Селу, био је земљорадник и поседовао је столарску радњу. Комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини 24. фебруара 1945. године поднета је пријава која је евидентирана под ред. бројем 1619. о злочинима окупатора и њихових помагача за „злочинца Х. А, Мађара, старог 42 године, столара из Бачког Петровог Села“, у којој се наводи да је извршио пљачку на штету Јевреја. У пријави се наводи да се након хапшења свих Јевреја, житеља Бачког Петровог Села, приступило „да би правда била задовољена“, инвентарисању свих станова, да је инвентарисање извршено злонамерно, на штету оштећених јер највредније ствари и предмети нису унети у инвентар и да одговорност за тај злочин сносе они који су као повереници власти правили инвентар, међу којима је и „именовани злочинац“ који је потписник инвентара. Име А. Х, старог 42 године из Бачког Петровог Села, се под ред. бројем 778. налази на листи народних непријатеља коју је сачинила Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини у елаборату „Злочини окупатора и њихових помагача у Војводини од 1941-1944, Друга група масовних злочина – Армија“. Архив Југославије није пронашао податке за пок. А. Х. у архивској грађи Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, а Безбедносно информативна агенција у својим фондовима такође не располаже подацима за именованог. А. Х. из Бачког Петровог Села, рођен 1896. године, по занимању столар се не налази ни на списку припадника окупационих снага Мађарске за које је Државна комисија утврдила да су ратни злочинци за злочине извршене у Југославији, нити се налази на списку југословенских грађана, сарадника окупатора и њихових помагача за које је Државна комисија утврдила да су вршили ратне злочине. Решењем Среског народног суда у Старом Бечеју Вп. 1415/1945од 1. новембра 1945. године, на основу члана 28. Закона о конфискацији имовине и извршењу конфискације, А. Х, столару из Бачког Петровог Села, конфискована је целокупна покретна и непокретна имовина, без навођења разлога. Позивајући се на поменуту законску одредбу, те одредбе члана 1. став 1. тачка 3), члана 2, члана 17. став 3. Закона о рехабилитацији, суд је закључио да је А. Х. лишен имовине из политичких, верских, националних и идеолошких разлога, те да је решење о конфискацији његове имовине донето противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода с обзиром на то да у архивима не постоји одлука којом је, у смислу члана 2. Закона о рехабилитацији, именовани проглашен за ратног злочинца или сарадника окупатора, да у решењу о конфискацији није наведена одлука, судска или административна, на основу које је проглашен за ратног злочинца, односно учесника у ратним злочинима који су током рата побегли и да изведени докази не указују да је чинио ратне злочине.

                        Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Рехж. 271/15 од 3. јуна 2015. године преиначена је нижестепена одлука тако што је одбијен захтев за рехабилитацију А. Х. и утврђење ништавости решења о конфискацији његове имовине уз оцену да је неправилан закључак нижестепеног суда о непостојању „релевантног државног акта“ којим је он „проглашен за учесника у ратним злочинима“. Како наводи другостепени суд, „чињенично је недвосмислено утврђено да је против рехабилитанта 24. фебруара 1945. године надлежној Државној комисији поднета пријава која садржи чињенични опис злочина и тврдњу да постоји својеручни потпис на инвентарској листи, као потврда навода пријаве“, као и да из „садржине елабората надлежне Покрајинске комисије (стр. 40-43. списа предмета)  произлази да је надлежна Државна комисија поступила по овој пријави и да је нашла да је покојни деда предлагача учесник масовних злочина, недвосмислено наводећи његово име и идентитет под редним бројeм 778 на списку народних непријатеља“. По становишту другостепеног суда, наведене исправе су довољне за закључак да су испуњени услови из члана 2. став 2. тачка 2) Закона о рехабилитацији који искључују право пок. А. Х. на рехабилитацију.

                        4. Одредбама Устава, чију повреду истиче подноситељка уставне жалбе, утврђено је: право на правично суђење (члан 32. став 1.); право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35. став 1.); право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.).

                        Одредбама Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) прописано је: да се овим законом уређују рехабилитација и правне последице рехабилитације лица која су из политичких, верских, националних или идеолошких разлога, лишена живота, слободе или других права до дана ступања на снагу овог закона, на територији Републике Србије без судске или административне одлуке, судском или административном одлуком органа Републике Србије, судском или административном одлуком војних и других југословенских органа, ако су имала или имају пребивалиште на територији Републике Србије или држављанство Републике Србије, као и да право на рехабилитацију има лице из става 1. тач. 3) и 4) овог члана ако је судска или административна одлука донета противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода (члан 1. став 1. тач. 1), 3) и 4) и став 2.); да се не могу рехабилитовати и немају право на враћање имовине одузете на основу прописа из члана 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11), припадници окупационих снага које су окупирале делове територије Републике Србије током Другог светског рата и припадници квислиншких формација, а који су извршили, односно учествовали у извршењу ратних злочина, да се под лицима из става 1. овог члана, односно лицима из члана 5. став 3. тачка 3) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11) сматрају сва лица која су одлуком војног суда или другог органа под контролом Националног комитета ослобођења Југославије од дана ослобођења одређеног места проглашена за ратне злочинце, односно учеснике у ратним злочинима, сва лица која су судови и други органи Демократске Федеративне Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, као и Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата прогласили да су ратни злочинци, односно учесници у ратним злочинима и да се под лицима из става 1. овог члана не сматрају лица која су до дана ступања на снагу овог закона рехабилитована, лица која буду рехабилитована по сили закона у складу са овим законом, као и лица за која се у поступку рехабилитације утврди да нису извршила, односно учествовала у извршењу ратних злочина  (члан 2. ст. 1. до 3.).

                        Одредбама Закона о конфискацији имовине и о извршењу конфискације („Службени лист ФНРЈ“ број 40/45) било је прописано: да се може конфисковати само имовина лица које је осуђено на казну конфискације ма у чему се она састојала (члан 4.); да су Срески народни одбори дужни најдаље у року од 90 дана по доношењу овог Закона доставити народном среском суду тачан попис непокретне имовине оних ратних злочинаца и народних непријатеља који су у току рата стрељани, убијени, погинули или побегли, а којима имовина или уопште није била конфискована, јер се није до ње могло доћи, или је била конфискована само покретна имовина или само део те имовине. У свим таквим случајевима Народни срески суд, без обзира да ли располаже или не пресудом по којој су таква лица била осуђена, сматраће пресуду извршном у целини као и у изрицању конфискације и формулисаће одлуку о конфискацији целокупне имовине, покретне и непокретне, саобразно овом Закону и исту до краја спровести и извршити прелаз конфисковане имовине и упис права државе на конфисковану непокретну имовину (члан 28. став 1.).

                        5. Разматрајући наводе подноситељке уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд наглашава да се уставна гаранција овог права састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног поступања суда. Наиме, према пракси ЕСЉП домаћи судови, поред дискреционог права у погледу тога које ће аргументе и доказе прихватити у конкретном случају, имају и обавезу да своје одлуке образложе на начин тако да наведу јасне и разумљиве разлоге на којима је та одлука заснована (видети пресуду ЕСЉП Kuznetsov и други против Русије, од 11. јануара 2007. године), при чему судски одговори морају да буду такви да одговоре на најбитније елементе чињеничних и правних околности случаја.

                        Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је другостепени суд оспорену преиначујућу одлуку о неоснованости захтева за рехабилитацију пок. А. Х. засновао на оцени о неправилном закључку нижестепеног суда о непостојању релевантног државног акта којим је рехабилитант „проглашен за учесника у ратним злочинима“. Наиме, како наводи другостепени суд, „чињенично је недвосмислено утврђено да је против рехабилитанта дана 24. фебруара 1945. године надлежној Државној комисији поднета пријава која садржи чињенични опис злочина и тврдњу да постоји својеручни потпис на инвентарској листи, као потврда навода пријаве“, као и то да из „садржине елабората надлежне Покрајинске комисије“ (стр. 40-43. списа предмета) произлази да је надлежна Државна комисија поступила по овој пријави и да је нашла да је покојни деда предлагача учесник масовних злочина, а које исправе су довољне за закључак да су испуњени услови из члана 2. став 2. тачка 2) Закона о рехабилитацији који искључују право пок. А. Х. на рехабилитацију.

                        Како је, према одредбама члана 2. Закона о рехабилитацији, нужна претпоставка за искључење права на рехабилитацију чињеница да је лице чија се рехабилитација тражи судском или административном одлуком војних и других југословенских органа проглашено за ратног злочинца, односно учесника у ратним злочинима, Уставни суд је оценио да другостепени суд датим образложењем није пружио јасне и уставноправно утемељене разлоге за закључак да је рехабилитант „учесник масовних злочина“, односно да постоје сметње тј. околности које искључују право на његову рехабилитацију. Ово из разлога што другостепени суд, по оцени Уставног суда, није дао одговор на суштински важно питање – зашто је, за разлику од првостепеног суда, документацију на коју се позвао (поднету пријаву и садржину елабората) сматрао одлукама судова и других надлежних органа из одредбе члана 2. став 2. тачка 2) Закона о рехабилитацији која искључује право на рехабилитацију, посебно у ситуацији када је првостепени суд утврдио да се именовани не налази на списку лица одговорних за извршене ратне злочине, коју је сачинила Покрајинска комисија, већ на листи народних непријатеља у поменутом елаборату. Стога, Уставни суд налази да оспорена одлука другостепеног суда није образложена на уставноправно прихватљив начин.

                        На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 13/18-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15),  Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореним решењем подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење и оценио да су последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем оспореног другостепеног решења и одређивањем да надлежни суд донесе нову одлуку о жалби противника предлагача изјављеној против решења Вишег суда у Суботици Рех. 98/14 од 9. марта 2015. године, одлучујући као у тач. 1. и 2. изреке, не прејудицирајући тиме одлуку надлежног суда о предметном захтеву за рехабилитацију.

                        Како је утврђено да је подноситељки повређено право на правично суђење, то нису посебно разматране тврдње о повреди осталих права.

                        6. Одлучујући о захтеву подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете, Уставни суд је, полазећи од тога да је због утврђене повреде права као вид отклањања штетних последица поништен оспорени акт, услед чега ће се о жалби изјављеној против првостепене одлуке поново одлучивати у  поступку пред редовним судовима, овај захтев који је опредељен у наводној вредности конфисковане имовине одбацио, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 3. изреке.

                        7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Весна Илић Прелић, с.р.

Издвојено мишљење судије др Милана Шкулића

у односу на одлуку Уставног суда Уж-4668/2015

 

Уставни суд Србије је на својој седници одржаној 22. фебруара 2018. године, донео одлуку о усвајању уставне жалбе Марие Вираг и утврдио да је решењем Апелационог суда у Новом Саду Рехж. 270/15 од 3. јуна 2015. године, подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Истом одлуком (УЖ-4668/2015), Уставни суд Србије је поништио решење Апелационог суда у Новом Саду Рехж. 270/15 од 3. јуна 2015. године и одредио да надлежни суд донесе нову одлуку о жалби противника предлагача изјављеној против решења Вишег суда у Суботици Рех. 98/14 од 9. марта 2015. године, а одбацио је захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете.   

Не слажем се са одлуком Уставног суда број УЖ-4668/2015, донетом већином гласова судија Уставног суда, којом се утврђује да је подноситељки уставне жалбе утврђена повреда Уставом гарантованог права на правично суђење (члан 32. став 1 Устава Републике Србије) и којом је поништено решење Апелационог суда у Новом Саду Рехж. 270/15 од 3. јуна 2015. године.

Гласао сам против предлога одлуке Уставног суда Србије број УЖ-4668/2015, а одлуку која је из тог предлога произишла, сматрам погрешном из неколико основних разлога:

1)      Покојни Андраш Хорват, о којем се ради у уставној жалби, није лишен права својине на делу своје имовине, из политичких, верских, националних или идеолошких разлога (у смислу члана 1. Закона о рехабилитацији), нити је из тих разлога протеран из Југославије, већ је до  тога дошло зато што је он током Другог светског рата и у време окупације Краљевине Југославије, активно учествовао у једном изразито нечасном чину, који је при том, очгиледно имао и криминални карактер.

2)      Само „инвентарисање“ имовине Јевреја у којем је учествовао човек на кога се односи уставна жалба, је део једне шире и систематске криминалне акције усмерене против јеврејске популације широм окупиране Европе током Другог светског рата, па и у окупираној Краљевини Југославији и оно као такво има карактер одговарајућег криминалног акта, те представља битно обележје одређених кривичних дела против човечности и других добара заштићених међународним правом. Такав карактер „инвентарисања јеврејске имовине“ током окупације, постоји чак и потпуно независно од тога да ли је такво деловање било у исто време скопчано и са стицањем противправне имовинске користи за људе који су обављали такав „попис“, као што је то и иначе, констатовано у односу на конкретно лице чија се рехабилитација захтевала, а која је одбијена, што је и био разлог подношења уставне жалбе. Дакле, уопште није релевантно у овом случају, да ли је „инвентарисање“ јеврејске имовине у конкретном случају још и додатно било преварног карактера, те омогућило да човек чија се рехабилитација захтева, тако још и противправно (додатно/адхезионо) стекне имовинску корист, иако наравно, та чињеница у једном елементарном моралном и етичком смислу, није без значаја.

3)      Стандард суђења, па и уопште правног резоновања, се никако не може посматрати „механички“ и „упрошћено“, те априорно сматрати истим/истоветним, па чак ни сличним, у битно различитим временским периодима, који се између осталог, одликују и значајно другачијим друштвеним околностима, које су по логици ствари, неодвојиво повезане и са правним системом уопште, па и његовим казненим сегментом. Дакле, стандард суђења и посебно стандард доказивања у послератном времену, се не може механички и сасвим симплификовано поистоветити са оним што је стандард правичног поступка било које врсте у данашњем времену и уопште у епохама одређене друштвене, па и правне стабилности. Сматрам да је стандард „суђења“ који се односио на човека чија се рехабилитација захтева, односно поступак примењен према њему, сасвим адекватан времену у којем се то „суђење“ одвијало, што се односи и на његово стављање на „листу народних непријатеља“, која се у овом контексту, а с обзиром на садржај и суштину његових радњи, практично може у потпуности поистоветити са „листом ратних злочинаца“, јер су радње због којих је уврштен на „листу народних непријатеља“, по својој садржини и карактеру идентичне неким од радњи ратних злочина против цивилног становништва.

4)      Није могло бити спорно било коме ко је учествовао у погрому над Јеврејима током Другог светског рата, а релевантно учествовање представља и пописивање њихове имовине, ради конфискације, каква ће бити коначна судбина тих Јевреја, тако да су сви актери пописивања јеврејске имовине, истовремено били и помагачи у систематском и масовном злочину над Јеврејима. Тај „капитални злочин“, познат и по изразу  „холокауст“, а који је, између осталог, био предмет суђења у Нирнбергу (тада као злочин против човечности, а касније преименован у геноцид), те након нирнбершког суђења предмет бројних других кривичних поступака широм Европе, представља и кривичноправно-историјски веома редак пример, када се у међународном кривичном праву, предност крајње изузетно и наглашено рестриктивно, даје начелу легитимности у односу на начело законитости, па би и из тога морао произићи став да не треба у суштини превише (о)лако поистовећивати стандарде правног резоновања у оквирима данашњих уређених система правних држава, са правним стандардима током Другог светског рата, непосредно по његовом окончању, али и  у првим послератним годинама.

5)      Може се сматрати цинизмом да људи који су извршили ратне злочине или у њима на други начин учествовали, временом буду суштински „привилеговани“, те рехабилитовани. Када неко врши инвентар имовине људи који ће потом бити жртве масовних и систематских злочина, он том злочину, као једна врста помагача, свесно и вољно доприноси, тј. са умишљајем учествује у њему.

6)      Крајњи „циљ“ подноситељке уставне жалбе по свему судећи, није сама рехабилитација њеног покојног деде као таква, већ враћање имовине, односно права својине на делу имовине, што је покојном деди својевремено одузето формално као „народном непријатељу“, али фактички као „учеснику у ратним злочинима“. Овде стога, треба имати у виду и да према самом Закону о враћању одузете имовине и обештећењу, немају право на повраћај имовине припадници окупационих снага, које су окупирале делове територије Републике Србије током Другог светског рата, као ни њихови наследници (члан 5. став 2. тачка 3). У конкретном случају су повезана деловања конкретног човека у служби окупатора, али у исто време и у функцији помагања вршењу ратних злочина.

7)      Чињеницу „припадања“ окупационим снагама не треба априорно поистовећивати са одређеним формалним критеријумима, попут на пример, ношења или неношења одређене униформе, истицања или неистицања конкретних ознака и сл., већ та чињеница може произићи и из одређених фактичких околности. То значи да, иако је човек чија се рехабилитација захтевала, а која је одбијена одлуком Апелационог суда у Новом Саду, коју је потом својом одлуком о усвајању уставне жалбе, поништио Уставни суд Србије, био држављанин окупиране Краљевине Југославије, он се практично својим учешћем у ратним злочинима окупационих снага, а у конкретном случају се ради о мађарској војсци која је окупирала део територије (север) Србије, тим окупационим снагама фактички својевољно придружио, па ни стога не заслужује да буде рехабилитован.

Коначно, сматрам да је Апелациони суд у Новом Саду исправно поступио када је одређене релевантне акте који се односе на покојног Андраша Хорвата, третирао као валидан доказ да се ради о учеснику у ратним злочинима, те такве акте поистоветио са одлуком у смислу члана 2. став 2. Закона о рехабилитацији. Ради се о два таква акта, која су међусобно повезана и као такви се могу сматрати одлуком из члана 2. став 2. Закона о рехабилитацији, а то су:

1)                          пријава Комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини 24. фебруара 1945. године која је евидентирана под ред. бројем 1619. о злочинима окупатора и њихових помагача за „злочинца Хорват Андраша, Мађара, старог 42 године, столара из Бачког Петровог Села“, у којој се наводи да је извршио пљачку на штету Јевреја. У пријави се наводи да се након хапшења свих Јевреја, житеља Бачког Петровог Села, приступило „да би правда била задовољена“, инвентарисању свих станова, да је инвентарисање извршено злонамерно, на штету оштећених јер највредније ствари и предмети нису унети у инвентар и да одговорност за тај злочин сносе они који су као повереници власти правили инвентар, међу којима је и „именовани злочинац“ који је потписник инвентара. Ова пријава има посебан значај, јер је „праћена“ и својеручним потписом Андраша Хорвата на инвентарској листи (оној која се односи на одузимање имовине од Јевреја), што је и формално у пријави означено као потврда у њој садржаних навода.

2)                          листа народних непријатеља на којој је наведено и име Андраша Хорвата из Бачког Петровог Села, под ред. бројем 778. Ову листу је сачинила Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини у елаборату „Злочини окупатора и њихових помагача у Војводини од 1941-1944, Друга група масовних злочина – Армија“. Већ сам назив ове листе указује да се ради о ратним злочинцима, без обзира што се формално они означавају као „народни непријатељи“, а као што је претходно већ објашњено у послератном времену из схватљивих разлога, није увек прављена јасна и апсолутно прецизна дистинкција између категорије народних непријатеља и ратних злочинаца. Коначно и сам Закон о рехабилитацији прописује да се под лицима која не могу бити рехабилитована односно лицима из члана 5. став 3. тачка 3) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11), сматрају сва лица која су одлуком војног суда или другог органа под контролом Националног комитета ослобођења Југославије од дана ослобођења одређеног места проглашена за ратне злочинце, односно учеснике у ратним злочинима, сва лица која су судови и други органи Демократске Федеративне Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, као и Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата прогласили да су ратни злочинци, односно учесници у ратним злочинима. Под „другим органом“, овде свакако треба подразумевати и Покрајинску комисију за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, а њен „елаборат“ у овом случају, суштински има значај одлуке.

Из свега претходно наведеног произлази мој став да је решење Апелационог суда у Новом Саду Рехж. 270/15 од 3. јуна 2015. године, добро образложено и да свакако није произвољно. Оно се заснива на начелима слободне оцене доказа и слободном судијском уверењу, а Апелациони суд у Новом Саду је све своје ставове и утврђено релевантно чињенично стање образложио како јасно и темељно, тако и на уставно-правно сасвим прихватљив начин.

Стога нису тачни наводи садржани у одлуци Уставног суда Србије број УЖ-4668/2015, да се ради о произвољној примени права, уз илустрацију једним „примером“ из праксе ЕСЉП, сходно којој „домаћи судови, поред дискреционог права у погледу тога које ће аргументе и доказе прихватити у конкретном случају, имају и обавезу да своје одлуке образложе на начин тако да наведу јасне и разумљиве разлоге на којима је та одлука заснована (видети пресуду ЕСЉП Kuznetsov и други против Русије, од 11. јануара 2007. године)“. Потпуно супротно оваквој тврдњи садржаној у одлуци Уставног суда Србије број УЖ-4668/2015, Апелациони суд у Новом Саду је своје решење Рехж. 270/15 од 3. јуна 2015. године, потпуно и квалитетно образложио, навео јасне и разумљиве разлоге, те  при том, решење Рехж. 270/15 од 3. јуна 2015. године, уопште и није донео руководећи се неком својом „дискреционом оценом“, већ стриктно на темељу начела слободне оцене доказа и слободног судијског уверења.

Обрнуто, усвајањем уставне жалбе и поништавањем решења Апелационог суда у Новом Саду Рехж. 270/15 од 3. јуна 2015. године, Уставни суд Србије се неоправдано упустио у инстанционо одлучивање, а делимично чак и у оспоравање чињеничног стања, претходно на валидан начин утврђеног у правноснажно окончаном поступку пред редовним судовима.

 

 

                                                                                                Судија

                                                                                      Др Милан Шкулић