Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Р. и Р. Р, обојице из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. децембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба М. Р. и Р. Р. и утврђује да je решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 195/15 од 3. априла 2015. године, Кв.По1. 319/15 од 1. јуна 215. године и Кв. По1. 499/15 од 14. септембра 2015. године, као и решењима Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 158/15 од 27. априла 2015. године и Кж2.По1. 218/15 од 9. јуна 2015. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Р. и Р. Р, обојица из Београда, су 28. маја 2015. године, преко пуномоћника З. Д. Н, адвоката из Београда, Уставном суду поднели уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 195/15 од 3. априла 2015. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 158/15 од 27. априла 2015. године, због повреде права на слободу, права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и права на суђење у разумном року, посебног права окривљеног да му се суди без одуговлачења, права на претпоставку невиности и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 3. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије, која је заведена под бројем Уж-3518/2015.
М. Р. и Р. Р. су, 3. јула 2015. године, преко истог пуномоћника, поднели Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 319/15 од 1. јуна 2015. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 218/15 од 9. јуна 2015. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 3. и члана 36. Устава, која је заведена под бројем Уж-4369/2015.
М. Р. и Р. Р. су, 14. октобра 2015. године, преко истог пуномоћника, поднели Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 499/15 од 14. септембра 2015. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 3. и члана 36. Устава, која је заведена под бројем Уж-6508/2015.
Уставни суд је, имајући у виду да су у сва три предмета исти подносиоци који оспоравају решења о продужењу притвора и решење којим се одбија предлог за укидање притвора која су донета у истом кривичном поступку, спојио списе предмета Уж-6508/2015 и Уж-4369/2015 списима предмета Уж-3518/2015, ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13).
Подносиоци у уставној жалби наводе да је оспореним решењима према њима продужен притвор, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, као и да је одбијен предлог за укидање притвора.
Подносиоци повреду права на слободу из члана 27. став 1. Устава, поред осталог, заснивају на следећим тврдњама: да оспорена решења „не садрже ни један разлог из кога би се могло закључити да јe притвор неопходно потребан ради вођења кривичног поступка, те и у овом делу представљају необразложене судске одлуке којима се флагрантно крше права на слободу и безбедност подносилаца“; да „ни једно од овде оспорених решења не даје одговор на суштинско питање које би оправдало евентуално даље трајање притвора по овом законском основу, а то је како би, на који начин, пуштањем окривљених М. Р. и Р. Р. на слободу, узнемирење јавности угрозило несметано, а како правично вођење кривичног поступка“ из чега закључују да су „ове одлуке необразложене, представљају арбитрерно лишење слободе овде подносилаца уставне жалбе, без законом прописане садржине и без Уставом и Закоником о кривичном поступку предвиђених разлога“; да „одлуке не садрже образложење на који начин би то несметано вођење поступка могло бити отежано или осујећено“; да је „дужност суда да наведе и објасни на који начин би пуштањем окривљених на слободу дошло до нарушавања јавног реда и мира које би угрозило несметано вођење кривичног поступка“.
Повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава подносиоци заснивају на следећим тврдњама: да су у притвору од 14. јануара 2014. године; да je „тек после 14 месеци трајања притвора у истрази према подносиоцима ове уставне жалбе истрага коначно окончана“ и да је „оптужница ступила на правну снагу тек 23. марта 2015. године“, те да су директно прекршене одредбе члана 31. став 1. Устава, које „регулишу ограничено трајање притвора у овој фази поступка“.
У уставној жалби подносиоци истичу и повреду права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, сматрајући, поред осталог, да „скоро пуних 16 година трпе последице вођења поступка, јер се све време у медијима спекулише са степеном њихове умешаности, па и кривице“. Истичу да су „ сви разумни рокови одавно потрошени и притвор је након оволико времена само казна и ништа друго осим тога“.
Повреду посебног права окривљеног да му се суди без одуговлачења из члана 33. став 6. Устава подносиоци уставне жалбе заснивају на тврдњи да се „кроз напред већ образложено непримерено дуго трајање овог поступка, уочава и повреда права окривљених да им се суди без одуговлачења.
Повреду права из члана 34. став 3. Устава подносиоци уставне жалбе образлажу тиме да се у оспореним првостепеним решењима наводи да „околност да су окривљени М. Р. и Р. Р. у инкриминисаном временском периоду били припадници Ресора државне безбедности указује да је тежина последице, која се огледа у лишењу живота С.Ћ, у значајној мери већа и за друштво има већи значај, ствара несигурност и неповерење код грађана у ову службу, тим пре што су окривљени дужни да штите јавни поредак Републике Србије и безбедност грађана“.
Коначно, подносиоци уставне жалбе истичу и да су им је повређена права из члана 36. Устава, јер је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење кроз суштински различите одлуке о истом правном питању довео до неједнаког поступања према подносиоцима уставне жалбе и њиховим правима у овом поступку и јер се жалба против првостепених решења показује као неделотворни правни лек, а „другостепена обавезујућа решења као неделотворно средство“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и „наложи отклањање утврђених повреда“, досуди „тражену накнаду“ и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“. Такође, тражили су и накнаду трошкова пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и одговор Вишег суда у Београду – Посебно одељење, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Наредбом о допуни наредбе о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал КТИ. 3/14 од 14. јануара 2014. године подносиоцу уставне жалбе М. Р. стављено је на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело убиство у подстрекавању из члана 47. став 2. тачка 4) Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 23. Основног кривичног закона, док је подносиоцу Р. Р. стављено на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело убиство у саизвршилаштву из члана 47. став 2. тачка 4) Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 22. Основног кривичног закона.
Тужилаштво за организовани криминал је против подносилаца уставне жалбе подигло оптужницу Кто. 22/14, 6. јуна 2014. године, због кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 5) у вези са чланом 33. Кривичног законика и др. Наведена оптужница је враћена Тужилаштву за организовани криминал решењем Вишег суда у Београду Кв.По1. 293/14 од 9. јуна 2014. године, са налогом да у року од три дана од дана пријема решења исправи уочене недостатке, по ком решењу је Тужилаштво за организовани криминал поступило исти дан (9. јуна 2014. године) подношењем оптужнице Кто. 22/14.
Виши суд у Београду – Посебно одељење је приступило испитивању оптужнице, те је 22. јула 2014. године, након извршеног увида у списе предмета и писане одговоре на оптужницу, донео решење Кв.По1. 387/14 којим је наложило Тужилаштву за организовани криминал да у року од три дана донесе наредбу о допуни истраге ради бољег разјашњења ствари и прикупљања одређених доказа, а све у циљу испитивања основаности оптужнице.
Тужилаштво за организовани криминал је 24. јула 2014. године донело наредбу о допуни истраге, те је након спроведене допуне 29. децембра 2014. године подигло нову оптужницу.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 98/15 од 20. фебруара 2015. године је потврђена оптужница Тужилаштва за организовани криминал подигнута против подносилаца уставне жалбе и још два лица. Наведено решење је постало правноснажно 23. марта 2015. године, доношењем решења Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 103/15 којим су одбијене као неосноване жалбе изјављене против првостепеног решења.
Припремно рочиште у предмету Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 61/14 је заказано и одржано 16, 17. и 24. априла 2015. године.
Из одговора Вишег суда у Београду – Посебно одељење VIII Су број 43/15-380 и Су VIII број 92/2017 произлази да је главни претрес започео 1. јуна 2015. године и и да је на дан 12. октобра 2017. године кривични поступак у фази главног претреса - доказног поступка.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кпп.По1. 3/14 од 15. јануара 2014. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, који им се рачуна од 14. јануара 2014. године када су лишени слободе.
Притвор је потом подносиоцима уставне жалбе, на основу истих одредаба Законика о кривичном поступку, продужен решењима судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кпп.По1. 3/14 од 12. фебруара 2014. године и од 14. марта 2014. године.
Решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кр.По1. 2/14 од 10. априла 2014. године притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен за још два месеца, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, које решење је по жалби преиначено решењем истог суда Кж2.По1. 164/14 од 29. априла 2014. године, тако што је отклоњен законски основ из тачке 1) наведеног члана, док је у преосталом делу жалба одбијена као неоснована.
Након подигнуте оптужнице притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен за најдуже 30 дана решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По.1. 292/14 од 6. јуна 2014. године, на основу одредба члана 211. став 1. тач. 2) и 4) Законика о кривичном поступку, које је преиначено решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 245/14 од 19. јуна 2014. године, тако што је отклоњен законски основ из тачке 2) наведеног члана, док је у преосталом делу жалба одбијена као неоснована.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 343/14 од 4. јула 2014. године је према подносиоцима уставне жалбе продужен притвор за најдуже 30 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, које решење је по жалбама укинуто 17. јула 2014. године решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 283/14.
У поновном поступку одлучивања о притвору, Виши суд у Београду – Посебно одељење је 18. јула 2014. године донео решење Кв.По1. 385/14 којим је према подносиоцима уставне жалбе продужио притвор за најдуже 30 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, које решење је по жалбама укинуто 31. јула 2014. године решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 304/14.
Потом је према подносиоцима уставне жалбе притвор више пута продужаван за најдуже 30 дана решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење.
Оспореним решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 195/15 од 3. априла 2015. године и Кв. По1. 319/15 од 1. јуна 2015. године је према подносиоцима уставне жалбе продужен притвор за најдуже 60 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку. У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспорених решења о продужењу притвора је наведено: да постоји оправдана сумња да су подносиоци уставне жалбе извршили кривично дело тешко убиство за које је прописана казна затвора од преко десет година, при чему су „начин извршења кривичног дела и тежина последице извршења довели до таквог узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка“; да „све околности конкретног случаја, које произлазе из списа предмета и диспозитива оптужнице Тужилаштва за организовани криминал, а које се односе на начин извршења кривичног дела за које се окривљени терете, и то да су окривљени оправдано сумњиви да су кривично дело извршили из ниских побуда због јавног иступања сада покојног С.Ћ. у земљи и иностранству, те критичког осврта на носиоце политичке власти, могућности да утиче на јавно мњење и деловање опозиционих друштвених снага и политичких субјеката, а ради очувања постојећих структура власти, затим да постоји оправдана сумња да је кривично дело које се окривљенима ставља на терет извршено у току дана, у центру града, а све ради очувања постојећих структура власти и владајућег режима, чине овакав начин извршења кривичног дела узнемирујућим за јавност“; да околност да су „окривљени М. Р. и Р. Р. у инкриминисаном временском периоду били припадници Ресора државне безбедности указује да је тежина последице, која се огледа у лишењу живота С.Ћ. у значајној мери већа, те да за друштво има већи значај, ствара несигурност и неповерење код грађана у ову службу, тим пре јер су окривљени били дужни да иступају управо у циљу заштите јавног поретка Републике Србије и безбедност грађана“; да „када се напред наведено доведе у везу са значајем и улогом оштећеног С.Ћ у цивилном друштву и својој новинарској професији, односно околност да је сада покојни С.Ћ био власник, директор, главни и одговорни уредник дневног листа Д. Е, у то време опозиционих новина … веће је мишљења да би пуштањем окривљених М. Р. и Р. Р. на слободу могло бити угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка, иако је од момента извршења кривичног дела прошао дуг временски период, а с обзиром на то да се узнемирење јавности које је постојало у време извршења кривичног дела 1999. године, актуализовало и доживело исти интензитет услед иницирања кривичног поступка против наведених окривљених“; да с обзиром на претходно наведено постоји „неспорна узрочно-последична веза између узнемирења јавности и угрожености несметаног вођења конкретног кривичног поступка“.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је оспореним решењима Кж2.По1. 158/15 од 27. априла 2015. године и Кж2.По1. 218/15 од 9. јуна 2015. године одбио као неосноване жалбе изјављене против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 195/15 од 3. априла 2015. године и Кв.По1. 319/15 од 1. јуна 2015. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 499/15 од 14. септембра 2015. године одбијен је као неоснован предлог браниоца подносилаца уставне жалбе од 9. септембра 2015. године да се према подносиоцима укине притвор. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, истакнуто да се „обезбеђење присуства окривљених и несметано вођење кривичног поступка не може обезбедити ни једном другом блажом мером“.
Из одговора Вишег суда у Београду Су. VIII 43 број 92/2017 од 12. октобра 2017. године произлази да је подносиоцима уставне жалбе мера притвора замењена мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора решењем тога суда Кв.По1. 398/16 од 4. августа 2017. године (које је постало правноснажно 17. августа 2017. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) прописано је: да ће се затвором од најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казнити ко другог лиши живота из користољубља, ради извршења или прикривања другог кривичног дела, из безобзирне освете или из других ниских побуда (тешко убиство - члан 114. став 1. тачка 5)).
5. Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, а из разлога прописаних у тач. 1) до 4) наведеног члана.
Постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора (Одлука Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења). Међутим, постојање основане сумње саме по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни. Произвољно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (пресуда Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994, став 31.). Такође, надлежни суд је у обавези да детаљно образложи разлоге за притвор (ЕСЉП: Kurt против Турске, 24276/94 од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, 69481/01 од 27. јула 2006. године).
У надлежности редовних судова је да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом, блажом мером. Уколико суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку (Одлука Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тач. 6. и 7. образложења). Дакле, у надлежности редовних судова је да утврде постојање конкретних разлога који се односе на основ за одређивање или продужење мере притвора. Није задатак Уставног суда да утврђује или преиспитује те разлоге, нити да замени редовне судове који одлучују о притвору подносилаца уставних жалби. Међутим, Уставни суд јесте надлежан да на основу разлога који су у вези са притвором дати у одлукама редовних судова и чињеница на које подносиоци уставних жалби указују, одлучи да ли је у конкретном случају дошло до повреде Уставом зајемчених права.
Да ли је надлежни суд трајање мере притвора свео на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, односно да ли је време трајања притвора разумно, не може се проценити in abstracto. Стога се питање да ли је разумно да оптужени остане у притвору мора процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Продужавање мере притвора може бити оправдано само ако постоје такве околности које оправдавају јавни интерес и претежу над правилом поштовања слободе појединца (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима W. против Швајцарске, од 26. јануара 1993. године, став 30; Kudla против Пољске, од 26. октобра 2000. године, ст. 110. и 111; Solmaz против Турске, од 16. јануара 2007. године, став 38.).
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) стао на становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Имајући у виду све до сада наведено, као и садржину уставне жалбе (да није било основа да им се притвор продужи на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно јер су оспорена решења необразложена и да мера притвора није сведена на најкраће неопходно време), Уставни суд је истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 32. став 1. и члана 36. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
6. Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане, потом оправдане сумње да су извршили кривично дело тешко убиство.
Поред постојања оправдане сумње да су подносиоци извршили кривично дело, посебна одељења Вишег и Апелационог суда у Београду су у оспореним решењима утврдили да постоји законски основ из тачке 4) члана 211. став 1. ЗКП, односно да је за кривично дело које им се ставља на терет прописана казна затвора од најмање десет година, а да су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
У смислу наведеног, Уставни суд пре свега указује да се притворски основ садржан у одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП заснива на: 1) висини прописане, односно изречене казне затвора - у конкретном случају прописане казне затвора од најмање десет година, и 2) начину извршења или тежини последице кривичног дела који су довели до узмнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Из наведеног следи да је надлежан суд који одлучује о одређивању, односно о продужењу притвора према неком лицу по наведеном законском основу, дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које објективно мора наступити; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У конкретном случају, као разлоге који су оправдали продужење притвора према подносиоцима по наведеном законском основу, надлежни судови су навели: 1) да постоји оправдана сумња да су подносиоци уставне жалбе извршили кривично дело тешко убиство за које је запрећена казна затвора од преко десет година; 2) да постоји оправдана сумња да је кривично дело извршено у току дана, у центру града, из ниских побуда због јавног иступања сада покојног С.Ћ. у земљи и иностранству, те његовог критичког осврта на носиоце политичке власти, могућности да утиче на јавно мњење и деловање опозиционих друштвених снага и политичких субјеката, а ради очувања постојећих структура власти и владајућег режима; 3) да су подносиоци уставне жалбе били припадници Ресора државне безбедности што указује да је тежина последице, која се огледа у постојању оправдане сумње да су лишили живота С.Ћ. „у значајној мери већа, те да за друштво има већи значај, ствара несигурност и неповерење код грађана у ову службу, тим пре јер су окривљени били дужни да иступају управо у циљу заштите јавног поретка Републике Србије и безбедност грађана; 4) да је оштећени С.Ћ. имао значајну улогу у цивилном друштву и новинарској професији , јер је био власник, директор, главни и одговорни уредник дневног листа Д. Е, у то време опозиционих новина. Посебна одељења Вишег и Апелационог суда у Београду су закључила да напред наведене околности оправдавају даље задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, обзиром да су начин извршења кривичног дела и тежина последице извршења довели до узнемирења јавности које може да угрози несметано и правично вођење кривичног поступка.
Уставни суд истиче да је наведени законски основ за одређивање, односно продужење мере притвора препознат и прихваћен и од стране Европског суда за људска права, односно да, у изузетним случајевима, одређена кривична дела због своје посебне тежине и реакције јавности на њих, могу да оправдају притвор, бар за неко време (видети, поред осталих: пресуде ЕСЉП Tomasi против Француске, од 27. августа 1992. године, пасус 91; Scott против Шпаније, од 18. децембра 1996. године; Bozano против Француске, од 18. децембра 1986. године; Guzzardi против Италије, од 6. новембра 1980. године).
Истовремено, Уставни суд указује да одредба члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, као што је већ речено, поред запрећене казне и начина извршења или тежине последице кривичног дела, поставља и додатни услов – постојање узнемирења јавности и узрочно-последичну везу узнемирења јавности, са могућношћу угрожавања несметаног и правичног вођења судског поступка.
Такође, Уставни суд посебно наглашава да се, сагласно добро установљеној пракси Европског суда за људска права, овај основ може сматрати релевантним и довољним само под условом да се заснива на чињеницама које указују да би пуштање окривљеног на слободу заиста угрозило јавни ред и мир, односно довело до узнемирења јавности (видети пресуде у предметима Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51. и Kemmache против Француске, од 27. новембра 1991. године, став. 52.). Тачније, притвор се, према становишту наведеног суда, може одредити (и продужити) за кривична дела, која, због посебне тежине и реакције јавности на њих, могу изазвати немир у друштву, али да одлука о томе мора бити заснована на „чињеницама које показују да би останак окривљеног на слободи заиста угрозио јавни ред и мир“. Такође, Европски суд је стао на становиште да се „опасност угрожавања јавног реда и мира не може извести само из тежине кривичних дела или из оптужбе стављене на терет окривљеном“ (Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51.), нагласивши такође да се „овај основ за притвор не може достатно образложити позивањем само на апстрактну тежину кривичног дела“ (Kemmache против Француске, од 27. новембар 1991. године, став 52.).
У овом конкретном случају, посебна одељења Вишег и Апелационог суда у Београду су приликом продужења притвора подносиоцима уставне жалбе, поред висине запрећене казне, имали у виду и то: да је кривично дело, за које се подносиоци уставне жалбе сумњиче извршено у току дана, у центру града, из ниских побуда (због јавног иступања сада покојног С.Ћ, његовог критичког осврта на носиоце политичке власти и могућности да утиче на јавно мњење, опозиционе друштвене снаге и политичке субјекте), а ради очувања постојећих структура власти и владајућег режима, да су подносиоци уставне жалбе били припадници Ресора државне безбедности (што за друштво има већи значај јер ствара несигурност и неповерење код грађана у ову службу, будући да су подносиоци били дужни да штите јавни поредак Републике Србије и безбедност грађана) и да је оштећени С.Ћ. имао значајну улогу у цивилном друштву и новинарској професији.
Узимајући у обзир да су подносиоци уставне жалбе оптужени да су извршили кривично дело тешко убиство, Уставни суд прихвата да су редовни судови оправдано у почетку, а и касније, сматрали да су, поред висине запрећене казне, постојале конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
Међутим, Уставни суд констатује да у оспореним решењима нису наведене конкретне чињенице и околности које указују да и после једне године и десет месеци од како су подносиоци уставне жалбе лишени слободе, узнемирење јавности и даље постоји, а због тежине или последице кривичног дела које им се ставља на терет, те да оне могу због својих манифестационих облика озбиљно и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Уставни суд указује да су судови у оспореним решењима морали такве околности, за које су сматрали да постоје, посебно образложити и довести их у везу са тежином кривичног дела које је подносиоцима уставне жалбе стављено на терет. Поред наведеног, надлежни судови су пропустили да, осим висине запрећене казне, у оспореним решењима утврде конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења или тежине последице кривичног дела за које се подносиоци сумњиче, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, те на који начин је угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да је подносиоцима уставне жалбе стављено на терет да су радње за које се терете предузели 1999. године, од када је прошло више од 16 година.
Разматрајући образложења оспорених судских решења у том светлу, Уставни суд је оценио да су она недостатна, јер у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене, чињенице и околности које су довеле до данас присутног узнемирења јавности, а које објективно морају постојати приликом одлучивања о притвору по законском основу из тачке 4) члана 211. став 1. ЗКП. Уставни суд, стога, сматра да су надлежни судови исказали недовољно брижљив однос према притвору, који као мера ограничења слободе не сме бити продужаван са чисто апстрактне тачке гледишта, узимајући у обзир само тежину кривичног дела. Редовни судови код продужења притвора морају водити рачуна о приступу који захтева Европски суд за људска права код процене релевантних и довољних околности, што подразумева да се узнемирење јавности не може извести само из тежине кривичног дела, нити се може везати за околности које су постојале у времену које знатно претходи одлучивању о даљем лишењу слободе окривљеног лица, односно да се протеком времена степен узнемирења јавности мора додатно образложити и разлози за притвор по овом основу употпунити.
У овим околностима није ни потребно да Уставни суд посебно испитује да ли су редовни судови показали посебну ревност у вођењу поступка.
Полазећи од свега до сада изложеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), у овом делу усвојио уставну жалбу и одлучио као у првом делу изреке.
Уставни суд је оценио је да се правично задовољење у овом случају остварује самим утврђивањем повреде права, имајући у виду да подносиоци уставне жалбе право на накнаду штете могу остварити у посебном поступку, уколико се стекну услови за примену одредаба Главе XXV Законика о кривичном поступку
7. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорена решења истиче повреда права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је наводе изнете у уставној жалби оценио очигледно неоснованим. Ово из разлога што подносиоци уставне жалбе цитирају само делове реченица садржаних у образложењу оспорених решења, при чему из истих неспорно произлази да Виши и Апелациони суд у Београду – посебна одељења нису изнели тврдњу да су подносиоци извршили кривично дело које је предмет кривичног поступка, јер су, поред осталог, навели да „постоји оправдана сумња...“.
У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да подносиоци уставне жалбе нису навели разлоге који се могу довести у везу са повредом права на једнаку заштиту права. Коначно, у односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се правом на правно средство јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа. Како из самих оспорених аката произлази да су подносиоци уставне жалбе имали и искористили право да против оспореног првостепеног решења изјаве жалбу, те да је о изјављеним жалбама одлучивано, Уставни суд је утврдио да у овом делу нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредбама члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
8. Разматрајући захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је, подред других, заузео у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
9. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.