Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Босa Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа , у поступку по уставној жалби Данијеле Томић из Ветерника, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. новембра 2016. године, донео је
O Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Данијеле Томић и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1886/14 од 14. јула 2014. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1886/14 од 14. јула 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби тужиље изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду П1. 1623/13 од 29. маја 201 4. године.
3. Усваја се уставна жалба Данијеле Томић и утврђује да је у поступку који ј е вођен пред Основним судом у Новом Саду у предмету П1. 1623/13 (иницијално предмет П1. 635/08 ранијег Општинског суда у Новом Саду) повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
4. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду не материјалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Данијелa Томић из Ветерника је поднела Уставном суду, 25 . септембра 201 4. године, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1886/14 од 14. јула 2014. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, као и повреде права на правично суђење, права на једнаку судску заштиту, права на имовину и права на рад из члана 32. став 1 , члана 36. став 1, члана 58. став 1. и члана 60. ст. 1. и 4. Устава. Истовремено, подноситељка је изјавила уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава , у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Новом Саду у предмету П1. 1623/13 (иницијално предмет П1. 635/08 ранијег Општинског суда у Новом Саду).
Образлажући наводе на којима заснива тврдњу о повреди права на правично суђење, подноси тељка истиче да је погрешан правни закључак Апелационог суда да јој накнада изгубљене зараде због незаконитог престанка радног односа припада само за период од престанка радног односа решењем послодавца па до дана подношења тужбе, са образложењем да се она још у тужби изјаснила да не жели повратак на рад код послодавца. Такође, сматра да је "дубоко неправично" то што су јој на име накнаде штете уместо враћања на рад, оспореном пресудом правноснажно досуђене само четири зараде, јер судови нису имали у виду трајање овог радног спора, те да је у тренутку доношења пресуде подноситељка била мајка малолетног детета, са више година живота него у време незаконитог отказа, као и да би имала више радног стажа да није било незаконитог отказа, а све ово при могућности да се запосленом одреди накнада до износа од највише 18 зарада. Подноситељка истиче да су ови закључци суда засновани на погрешно ј примени материјалног права из члана 191. Закона о раду, као и да оспорена одлука није образложена. Наводи да су у сличним ситуацијама судови другачије одлучивали, конкретно у пресудама Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2862/12 од 3. априла 2013. године и Гж1. 2978/12 од 26. новембра 2012. године, па истиче и повреду начела забране дискриминације, те повреду права на једнаку судску заштиту, права на имовину и права на рад и правичну накнаду за рад. Такође, подноситељка уставном жалбом указује да је Апелациони суд не само "дозволио изјављивање жалбе" у супротности са одредбама члана 371. став 1. и члана 378. став 1. Закона о парничном поступку (жалба туженог и њена допуна су биле "непечатиране" и изјављене од стране лица које за то није овлашћено), већ је и делимично усвојио такву жалбу тужене и преиначио одлуку о трошковима поступка.
Подноситељка сматра дa јој је повређено право на суђење у разумном року неделотворним и неефикасним поступањем судова, пред којима је поступак трајао шест година, два месеца и 15 дана. Износећи цео ток оспореног парничног поступка, подноситељка истиче да је 29. априла 2008. године поднела тужбу против послодавца ради поништаја решења о отказу уговора о раду, исплате изгубљене зараде и накнаде штете уместо враћања на рад, али да је тек пресудом Врховног касационог суда Рев2. 349/12 од 15. маја 2013. године поништено као незаконито решење туженог којим јој је отказан уговор о раду. Међутим, поводом тражене накнаде штете предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење, тако да је овај радни спор, који је захтевао хитност у решавању и који није био сложен, те је био од изузетног значаја за подноситељку, ипак трајао 74 и по месеца. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених уставних начела и права, те укине одлуку Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1886/14 од 14. јула 2014. године и накнади јој нематеријалну штету коју је претрпела повредом означених начела и права.
Подноситељка уставне жалбе се истовремено позвала и на повредучл. 6. и 14. Европске конвенције за заштиту љ удских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију. Уставни суд указује да је садржина права гарантован их наведеним одредбама Европске конвенције зајемчена и одговарајућим одредбама Устава, због чега је Уставни суд постојање њихове повред е испит ивао у односу на Устав .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета П1. 1623/13 Основног суд а у Новом Саду , па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужиља Данијела Ајдуковић (касније Томић), тада из Бачког Јарка, овде подноси тељка уставне жалбе, поднела је 29. априла 2008. године Општинском суду у Новом Саду (у даљем тексту: Општински суд) тужбу против туженог Савеза самосталних синдиката града Новог Сада, ради поништаја решења о отказу уговора о раду , исплате изгубљене зараде и накнаде штете уместо враћања на рад. Предмет је пред Општинским судом заведен под бројем П1. 635/08. Тужени је одговор на тужбу дао 24. јуна 2008. године и уз њега приложио пуномоћје за заступање дато Л. Б, дипл. правнику запосленом код туженог, који заступа туженог на основу генералног пуномоћја број Су. 38/2004-72 депонованог код тога суда 14. априла 2004. године.
Пресудом Основног суда у Новом Саду П1 . 114/10 од 13. октобра 2011. године је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље у целости. Надлежни Општински суд је заказао девет рочишта за главну расправу, од којих је одржано пет, док четири рочишта нису одржана због спречености поступајућег судије. По успостављањ у нове мреже судова у 2010. години, предм ет је пред Основним судом у Новом Саду добио нови број П1. 114/10 , а након шест заказаних рочишта, од којих је одржано пет, донета је наведена првостепена пресуда.
У овом делу поступка, на одржаним рочиштима, саслушано је осам сведока, те тужиља (у два наврата, због измене већа) и законски заступник туженог, спроведено је економско-финансијско вештачење и саслушан судски вештак, те прочитани бројни писмени докази. Основни суд у Новом Саду је решењем П1. 114/10 од 16. марта 2010. године одредио економско - финансијско вештачење у коме је дат задатак вештаку, те заказао следеће рочиште за 19. мај 2010. године, одредивши да је вештак у обавези да осам дана по пријему решења достави спецификацију трошкова вештачења, а налаз и мишљење уради након уплате трошкова од стране тужиље у року од 15 дана. Ово решење је вештак примио 19. марта 2010. године, а спецификација трошкова је достављена суду 4. маја 2010. године, а пуномоћнику тужиље тек 10. маја 2010. године. Рочиште заказано за 19. мај 2010. године није одржано јер је вештак свој налаз доставио непосредно пред рочиште, а на рочишту је изјавио да вештачење није обавио раније јер је одговорно лице код туженог било на одмору, али и да су му трошкови предујмљени тек пре два дана. Ради остављања рока странкама за изјашњење, суд је одложио рочиште од 19. маја 2010. године , те следеће заказао за 22. септембар 2010. године.
Против пресуде Основног суда у Новом Саду П1. 114/10 од 13. октобра 2011. године пуномоћник тужиље је изјавио жалбу 28. новембра 2011. године, коју је следећег дана допунио, а тужени је дао одговор на жалбу 19. децембра 2011. године.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 269/11 од 16. јануара 20 12. године одбијена је жалба тужиље и првостепе на пресуда потврђена. Против другостепене пресуде пуномоћник тужиље је изјавио ревизију 27. фебруара 2012. године, а одговор на ревизију је тужени дао 30. марта 2012. године. Тужиља је 2. јула 2012. године поднела предлог за понављање поступка, а Основни суд у Новом Саду је решењем П1. 114/10 од 4 . јула 201 2. године одредио застој поступка за одлучивање по предлогу за понављање поступка до завршетка поступка по ревизији.
Пресудом Врховног касационог суда Рев2. 349/12 од 15. маја 2013. године усвојена је ревизија тужиље и преиначене су првостепена и другостепена пресуда тако што je делимично усвoјeн тужбени захтев тужиље и поништено је као незаконито решење туженог број 01-58 од 28. јануара 2008. године, којим јој је отказан уговор о раду, те укинуте првостепена и другостепена пресуда у делу којим је одлучено о тужбеном захтеву за накнаду штете и о трошковима парничног поступка и предмет је у том делу враћен првостепеном суду на поновно суђење. Списи предмета су преко Апелационог суда у Новом Саду враћени првостепеном суду 10. септембра 2013. године.
У поновном првостепеном поступку предмет је пред Основним судом у Новом Саду добио нови број П1. 1623/13, а након четири одржана рочишта, те два неодржана због тражења одлагања од стране вештака и уручивања налаза вештака странкама, главна расправа је закључена 29. маја 2014. године. У овом делу поступка је 5. новембра 2013. године поново одређено економско-финансијско вештачење, у свему према предлогу тужиље из поднеска од 22. октобра 2013. године, налаз вештака је достављен суду 4. марта 2014. године, а затим је изведено и допунско саслушање тужиље на околност остварених прихода након престанка радног односа. Тужиља је прецизирала тужбени захтев 2. априла 2014. године, а 6. маја 2014. године је тражила изузеће поступајућег судије, што је решењем в.ф. председника суда одбијено 12. маја 201 4. године.
Пресудом Основног суда у Новом Саду П1. 1623 /13 од 29. маја 2014. године је делимично усвојен тужбени захтев тужиље и обавезан тужени да јој на име накнаде изгубљене зараде за период од 1. фебруара 2008. до 29. априла 2008. године исплати износе зарада који су ближе одређени у изреци пресуде за месеце фебруар, март и април 2008. године, са припадајућим каматама, као и да јој уместо враћања на рад исплати накнаду штете због незаконитог престанка радног односа у висини од четири месечне зараде - што је укупно 261.533,08 динара, са законском затезном каматом од 29. априла 2008. године до коначне исплате, док је одбијен тужбени захтев тужиље којим је тражила накнаду штете у виду изгубљене зараде за период од 30. априла 2008. до 31. децембра 2009. године, као и део захтева којим је тражила накнаду штете уместо враћања на рад преко досуђеног износа од 261.533,00 динара до траженог износа од 653.832,70 динара. Наведеном пресудом је у обавезан тужени да тужиљи надокнади трошкове поступка у износу од 499.120,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења до исплате. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да је п ресудом Врховног касационог суда Рев2. 349/12 од 15. маја 2013. године поништено решење туженог број 01-58 од 28. јануара 2008. године, којим је тужиљи отказан уговор о раду, те да је основано потраживање тужиље на име накнаде штете у складу са одредбама члана 191. Закона о раду у ситуацији када је правноснажном судском одлуком утврђено да је тужиљи незаконито престао радни однос. Међутим, како је тужиља још у тужби поднетој 29. априла 2008. године изразила своју вољу да не жели да се врати на рад, по закључку првостепеног суда тужиљи припада право на изгубљену зараду само од момента престанка радног односа па до дана подношења тужбе, тј. за месеце фебруар, март и април 2008. године, а која је умањена за приходе које је тужиља остварила код Националне службе за запошљавање, све у складу са чланом 191. став 3. Закона о раду. По схватању првостепеног суда, за период након подношења тужбе ово потраживање на име изгубљене зараде није основано, с обзиром на то да је овај облик накнаде штете везан за опредељење запосленог да се врати на рад код послодаваца. С друге стране, првостепени суд налази и да је основано потраживање тужиље за накнаду штете место враћања на рад, и то у висини четири нето зараде из децембра месеца 2007. године, а узимајући у обзир, у складу са члан ом 191. став 4. Закона о раду , укупан радни стаж тужиље у тренутку отказа, године живота и породичне прилике. Против наведене пресуде обе парничне странке су изјавиле жалбе, а жалба и допуна жалбе туженог су биле потписане од стране пуномоћника Л. Б. који је туженог заступао у поступку.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1886/14 од 14. јула 2014. године делимично је усвојена жалба туженог те је преиначена ожалбена пресуда Oсновног суд а у Новом Саду П1. 1623 /13 од 29. маја 2014. године у погледу одлуке о трошковима поступка, тако што се досуђени износ трошкова поступка са износ а од 499.120,00 динара снижава на износ од 284.620,00 динара. У преосталом побијаном усвајајућем делу жалба туженог, као и жалба тужиље у одбијајућем делу су одбијене и првостепена пресуда потврђена, а поводом трошкова жалбеног поступка суд је одлучио да свака станка сноси своје трошкове. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да тај суд прихвата закључак првостепеног суда о постојању одговорности туженог за штету и њену висину, те упућује на разлоге тога суда као правилне, као и на правилну примену материјалног права из члана 164. и члана 191. став 2. Закона о раду. Сматра да су без значаја за одлуку у овој правној ствари наводи из жалбе тужиље да је накнада штете у виду изгубљених зарада и других примања за период незаконитог отказа, и штета настала у вези са истим у односу на паушалну накнаду штете по члану 191. став 4. Закона о раду, одвојени основи за накнаду штете који се не искључују. И по схватању другостепеног суда, ова два института штете се међусобно не искључују и запослени има право како на накнаду штете у виду изгубљене зараде и других примања, тако и на накнаду паушалне штете којом се супституише враћање запосленог на рад, али исто право на изгубљену зараду и друга примања је ограничено захтевом запосленог да се врати на рад и могућношћу његовог враћања, чиме је правилном применом материјалног права одлучио првостепени суд када је изгубљену зараду тужиљи досудио само за период до подношења тужбе и њеног учињеног опредељења да се не врати на рад код туженог. Апелациони суд сматра и да су неприхватљиви жалбени наводи тужиље који се односе на накнаду штете уместо враћања на рад, те да је одлука првостепеног суда о накнади ове штете у висини четири зараде које би тужиља остварила да ради, донета уз примену законом прописаних критеријума, с обзиром на то да је тужиља код туженог остварила више од 1/4 радног века, да је законом иста штета лимитирана на 18 зарада које би запослени остварио да ради, и то зависно од времена у радном односу, година живота, као и броја издржаваних чланова породице. С обзиром на то да је тужиља у време отказа имала осам година стажа, 33 године живота и да је живела са родитељима и није имала деце, то је материјално право правилно примењено од стране првостепеног суда. Ова пресуда је уручена пуномоћнику тужиље 28. августа 2014. године.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2978/12 од 26. новембра 2012. године, кој а је достављена као доказ различитог поступања, преиначена је пресуда Основног суда у Новом Саду П 1. 56/12 од 9. јула 20 12. године, којом је, између осталог, тужени "ДДОР НОВИ САД" А.Д.О. обавезан да тужиоцу С. Л, због незаконитог отказа, исплати одређене новчане износе у висини зараде коју би остварио у периоду од 1. априла 2010. до 10. октобра 2011. године, са припадајућом каматом. Основ образложења другостепене одлуке заснива се на томе да тужилац има право на накнаду изгубљене зараде без обзира на то што је остварио и накнаду уместо враћања на рад, јер су то два одвојена, независна захтева који се међусобно не искључују. Наиме, иако је тужилац (коме је престао радни однос 4. марта 2010. године) у посебној парници поднео тужбу 22. марта 2010. године за поништај решења туженог о отказу уговора о раду и уместо враћања на рад тражио исплату на име накнаде штете у висини 18 зарада, везивање за моменат подношења тужбе није од значаја за право на накнаду штете по основу изгубљене зараде, већ моменат извршности те пресуде којом је тужени обавезан на исплату новчане накнаде уместо враћања на рад.
Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2862/12 од 3. априла 2013. године, која је, такође, достављена као доказ различитог поступања, донета је у парници вођеној ради накнаде штете - изгубљених зарада због незаконитог престанка радног односа, док је тужилац паралелно водио другу парницу ради исплате 18 зарада уместо враћања на рад. Првостепеном пресудом Основног суда у Вршцу - Судска јединица у Пландишту П1. 343/11 од 4. јуна 2012. године, која је потврђена наведеном другостепеном пресудом, осим у делу о трошковима поступка, одбијен је приговор литиспенденције, а образложење другостепене одлуке заснива се на томе да и запослени који није тражио враћање на рад може остварити накнаду штете од дана незаконитог престанка радног односа до правноснажности пресуде којом је поништен акт о престанку радног односа, што је у конкретном случају био предмет тужбе.
4. Чланом 32. став 1. Устава, на чију повреду се подноситељка уставне жалбе позива, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09) и Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 - Одлука УС и 55/14 ) (у даљем тексту: ЗПП). Законом о парничном поступку, у време чијег важења је започео парнични поступак, било је прописано да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.), те да ће у поступку у парницама из радног односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.).
Одредбама ЗПП, који је ступио на снагу 1. фебруара 2012. године, а који се, сагласно одредби члана 506. став 2. ЗПП, примењивао до окончања ове парнице, прописано је: да с транка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року; да је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења, у складу са претходно одређеним временским оквиром за предузимање парничних радњи (у даљем тексту: временски оквир) и са што мање трошкова и да је н епоступање судије у временском оквиру основ за покретање дисциплинског поступка у складу са одредбама Закона о судијама (члан 10.); да ће, ако на основу података из жалбе не може да се утврди која се пресуда побија или ако жалба није потписана (непотпуна жалба), првостепени суд решењем, против кога није дозвољена жалба, одбацити жалбу као непотпуну (члан 101. став 5.) (члан 371. став 1.); да ће првостепени суд неблаговремену, непотпуну (члан 371. став 1 .) или недозвољену жалбу одбацити решењем, без одлагања (члан 378. став 1.).
Законом о раду ("Службени гласник РС", бр . 24/05 и 61/05), који је био на снази у време доношења решења о отказу уговора о раду подноси тељки, било је прописано: да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад, ако запослени то захтева ( члан 191. став 1.); да је поред враћања на рад, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање (члан 191 став 2.); да ако суд утврди да је запосленом незаконито престао радни однос, а запослени не захтева да се врати на рад, суд ће на његов захтев обавезати послодавца да запосленом исплати накнаду штете у износу од највише 18 зарада које би запослени остварио да ради, и то зависно од времена проведеног у радном односу и година живота запосленог, као и броја издржаваних чланова породице ( члан 191. став 4.).
5. Анализирајући оспорену пресуду са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна.
Уставни суд подсећа да се приликом разматрања гаранција из члана 32. став 1. Устава не сме застати на формалном испитивању да ли су оне поштоване, већ се мора ићи и корак даље, тј. оспорена одлука се мора сагледати и у светлу гаранција које нису изричито предвиђене. Једна од таквих гаранција се односи на обавезу суда да образложи своју одлуку (са тим у вези, видети одлуку Европског суда за људска права у предмету Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, § 29 .). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити лапидарног карактера (видети одлуке Европског суда за људска права: Georgiadis против Грчке, од 29. маја 1997. године, § 43; Higgins и остали против Француске, од 19. фебруар а 1998. године, § 43 .). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског суда за људска права у предмету Van de Hurk против Холандије, одлука од 19. априла 1994. године, § 61.). То нарочито важи за образложења одлука судова правног лека у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижих судова.
У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе побија другостепену одлуку превасходно због неслагања са правним закључком Апелационог суда у Новом Саду из оспорене пресуде - да је код отклањања последица незаконитог отказа право на изгубљену зараду и друга примања из радног односа условљено захтевом запосленог да се врати на рад .
По схватању Уставног суда, у ситуацији када је ревизијском пресудом Врховног касационог суда од 15. маја 2013. године поништено као незаконито решење о датом отказу уговора о раду подноситељки, а подноситељка тражила изгубљену зараду са другим примањима за период од престанка радног односа до 31. децембра 2009. године, те уместо враћања на рад накнаду штете у висини десет зарада, нејасно је како је, и поред правне регулативе из члана 191. Закона о раду, Апелациони суд у Новом Саду у оспореној пресуди истовремено закључио да су накнада конкретне штете у виду изгубљене зараде и других примања и пaушална накнада штете уместо враћања на рад два одвојена института, која се не искључују, а да је ипак право на изгубљену зараду и друга примања "ограничио" захтевом запосленог да се врати на рад - из чега је закључио да такво право може припадати оштећеном само за период од дана незаконитог отказа па до дана подношења тужбе у којој није захтевана радноправна реституција. Полазећи од разлога датих у образложењу оспорене пресуде, Уставни суд указује да из одред аба члана 191. ст. 1 , 2. и 4. Закона о раду следи да запослени у случају незаконитог отказа има право да захтева враћање на рад, исплату штете у висини изгубљене зараде и других примања, као и да уместо враћања на рад може да захтева накнаду штете у висини највише 18 зарада. По налажењу Уставног суда, у случају који је предвиђен чланом 191. став 2. Закона о раду, штета коју је запослени претрпео огледа се у неостваривању зараде због незаконитог отказа, па овај вид накнаде штете има за циљ успостављање имовинског стања које је постојало пре него што је штета наступила. С друге стране, накнада штете која је прописана одредбом члана 191. став 4. Закона о раду, по оцени Уставног суда, има други циљ - она супституише право запосленог на враћање на рад, јер обавеза послодавца на исплату накнаде штете у износу од највише 18 зарада постоји искључиво у случају када запослени такав захтев истакне, а не захтева враћање на рад. По схватању Уставног суда, овај вид накнаде штете нема за циљ успостављање стања које је постојало пре настанка штете , већ се на тај начин послодавац ослобађа обавезе да врати запосленог на рад ако овај на томе не инсистира и ако му исплати одговарајући новчани износ чија је горња граница прописана законом. Стога, по оцени Уставног суда, одредбе члана 191. ст. 2. и 4. Закона о раду никако не упућују на закључак да је један вид накнаде штете - изгубљене зараде и његов пуни обим, условљен или ограничен (не)тражењем другог - паушалног вида накнаде штете, будући да је намера законодавца била да осим права на реинтеграцију запосленог , истом да (супститутивну) могућност остваривања права на лимитирану накнаду штете уместо враћања на рад, ако он то не жели, а што по правилу кореспондира са интересом послодавца. Право отпуштеног радника на потпуну репарацију законодавац је везао за правноснажно утврђење да је запосленом незаконито престао радни однос, а никако га није ограничио до дана подношења тужбе у којој није захтевано враћање на рад - коју чињеницу су, као услов за наступање свих наведених правних последица незаконитог престанка радног односа, пренебрегли и првостепени и другостепени суд у конкретном случају код својих правних закључака. Имајући у виду све напред изложено, Уставни суд је оценио да је начин на који је Апелациони суд у Новом Саду протумачио и применио материјално право произвољан, те самим тим и уставноправно неприхватљив.
Стога је Уставни суд утврдио да је оспореном пресудом којо м је правноснажно одлучено о праву подноситељке на накнаду штете ( за оба вида), повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС , 40/15 - др. закон и 103/15), и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице настале повредом права на правично суђење могу отклонити једино поништајем оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1886/14 од 14. јула 2014. године и одређивањем да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби тужиље изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду П1. 1623/13 од 29. маја 201 4. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Притом, Уставни суд указује да наводи подноситељке уставне жалбе да је Апелациони суд "неправично" разматрао жалбу тужене не одговарају чињеницама и заснивају се на погрешном тумачењу процесних одредби у погледу појма непотпуне жалбе и поступања суда са таквом жалбом.
6. У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд је утврдио да је поступак, чије се трајање оспорава уставном жалбом, започео подношењем тужбе 29. априла 200 8. године пред Општинским судом у Новом Саду, а да је поводом свих захтева из тужбе, окончан после шест година и четири месец а, односно 28. августа 2014. године, уручивањем подноситељки пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1886/14 од 14. јула 2014. године.
Наведено трајање радног спора, који у складу са јасним законским одредбама увек хитне природе, само по себи, указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Стога, Уставни суд оцењује да, иако је разумна дужина трајања једног судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова и природа захтева, односно значај спорног права за подносиоца, трајање парничног поступка у овом спору од преко шест година не може бити оправдано ни једним од претходно наведених чинилаца који могу опредељујуће утицати на његову дужину.
Разматрајући утицај сваког од наведених чинилаца на трајање оспореног поступка, Уставни суд је оценио да је овај парнични поступак био релативно чињенично и правно сложен, јер је доказни поступак поводом више захтева из тужбе обухватио извођење доказа економско-финансијским вештачењем и саслушање већег броја сведока, па и лекара опште праксе који је подноситељки "отворио" боловање на предлог лекара специјалисте - неуропсихијатра, а у ситуацији када је она добила отказ од стране послодавца због злоупотребе права на одсуство због привремене спречености за рад услед болести, поред још осам отказних разлога. Ипак , наведено не може бити оправдање да се о тужби подноситељке не реш и у оквиру прихваћених стандарда за разумно пресуђење у овој врсти спора .
Такође, нема никакве сумње да је ажурно и прописно поступање суда у циљу брзог и ефикасног разрешења спорних питања, било од велике важности и материјалног значаја за подноситељку уставне жалбе . Ово поготову, јер је предмет спора био поништај решења којим је подноситељки престао радн и однос , са свим материјалноправним, психолошким и емоционалним последицама такве одлуке. На страни подноситељке је у мањој мери било доприноса дужини трајања оспореног судског поступка, с обзиром на то да једном није благовремно, одмах по пријему решења о одређивању вештачења у којем је било и заказано следеће рочиште предујмила трошкове поступка вештачења, већ је то учинила два дана пре заказаног рочишта, што је био један од разлога да вештак непосредно на рочишту преда налаз и мишљење, те да наредно рочиште суд закаже за четири месеца.
Оцењујући поступање надлежних судова у конкретном случају, Уставни суд, на основу претходно утврђених чињеница и околности, констатује да је прекорачењу рока за суђење у разумном року највише допринео првостепени суд. Ово , најпре, из разлога што Општински суд у Новом Саду, и поред редовног заказивања рочишта, ипак није одржао четири рочишта због спречености поступајућег судије , а одређени докази су се морали и поновити због измене у саставу судског већа. Затим, иако је Основни суд у Новом Саду, као надлежан након успостављања нове мреже судова у 2010. години, првостепену пресуду донео тек после три године и пет и по месеци од дана подношења тужбе, а ова пресуда потврђена за само три месеца од стране другостепеног суда, она је, заједно са другостепеном пресудом, преиначена у ревизијском поступку у делу одлуке о поништају решења туженог чиме је одлучено о незаконитости отказа. Међутим, поводом одлучивања о накнади штете због незаконитог отказа, предмет је морао бити враћен на поновно суђење, што све указује на пропусте нижестепених судова приликом расправљањ а спорних питања и одлучивањ а, што је такође утицало да укупна дужина предметног радног спора изађе из прихваћених граница разумног рока за правноснажно окончање.
Сагласно изнетом, Уставни суд је нашао да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року јер се не може прихватити да је разумно да радни спор, настао поводом престанка радног односа, траје више од шест година. Ово посебно јер, како према домаћем праву, тако и према пракси Европског суда за људска права, у погледу поступања судова у радним споровима постоји категорична обавеза хитног поступања и одлучивања. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу усвојио и одлучио као првом делу тачке 3. изреке.
7. На основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељки уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, оствари досуђивањем накнаде нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члан 1. Закона о допунама Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је претрпела подноси тељка уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја у конкретном случају, а посебно укупну дужину трајања и врсту спора. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подноситељка уставне жалбе претрпе ла превасходно због неажурног и неадекватног поступања судова прве инстанце.
7. Везано за наводе о повреди права на једнаку заштиту права, права на имовину и права на рад и правичну накнаду за рад из члана 36. став 1, члана 58. став 1. и члана 60. ст. 1. и 4. Устава, Уставни суд је, полазећи од садржине уставне жалбе, оценио да се наводи подноситељке уставне жалбе о повреди означених уставних права, у суштини, заснивају на тврдњи о повреди права на правично суђење. С обзиром на то да је утврдио повреду права подноситељке на правично суђење и одредио начин отклањања штетних последица , Уставни суд се није даље бавио разматрањем ових навода.
У погледу истакнуте повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд констатује да подноситељка није доставила ниједан доказ да је оспореном пресудом због њених личних својстава различито третирана у односу на друга лица која се налазе у истој или битно сличној ситуацији.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио у делу у којем је истакнута повреда означених начела и права, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, решавајући као у другом делу тачке 3. изреке.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1 тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, те члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић