Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби предузетника Владана Чвркића, власника СЗР „Национал“, Чачак, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. новембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба предузетника Владана Чвркића, власника СЗР „Национал“ и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2597/11 од 20. децембра 2012. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србијe, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2597/11 од 20. децембра 2012. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Чачку П1. 396/10 од 10. јуна 2011. године.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Предузетник Владан Чвркић, власник СЗР „Национал“, Чачак, поднео je , 6. фебруара 2012. године, преко пуномоћника Милољуба Б. Јовичића, адвоката из Чачка, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2597/11 од 20. децембра 2012. године, због повреде начела забране дискриминације утврђеног чланом 21. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава и права на имовину зајемченог чланом 58. став 1. Устава.
Подносилац је, у уставној жалби, између осталог, истакао: да другостепени суд није oдговорио на чињенице и тврдњ е које су изнете у жалби , иако је, у истој детаљно и јасно указано на све недостатке првостепене пресуде, те да оспорена пресуда не садржи образложење у вези свих битних чињеница у току поступка; да другостепени суд констатује да се жалба своди на тврдњу да је решење о отказу уговора тужиоцу поништено само из формалних разлога што за последицу може имати поништај решења и враћање радника на посао, а не и накнаду штете , чиме је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава; да другостепени суд није имао у виду пресуде других судова у чињенично блиским споровима, као ни одлук е Уставног суда у сличним ситуацијама , те да би доношење различитих одлука у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији од стране редовних судова у парничном поступку могло довести до повреде права на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима које јемчи члан 36. став 1 . Устава ; да према судској пракси Врховног суда Србије (Рев. 1267/06 и Рев. 1445/07) и Апелационог суда у Крагујевцу, радник коме је незаконито престао радни однос има право на накнаду штете по општим начелима одговорности за штету у смислу Закона о облигационим односима и Закона о радним односима; да је првостепени суд усвојио тужбени захтев тужиоца до 27. августа 2008. године, а да предходно у пресуди констатује као неспорну чињеницу да се тужилац није вратио на посао код туженог, те да је суд једино могао да одлучује о основаности захтева до 11. фебруара 2008. године, јер је пресуда о враћању на посао постала извршна 11. јануара 2008. године; да је тужилац могао да тражи враћање на посао по Закону о извршном поступку у року од 30 дана по правноснажности пресуде, односно до 11. фебруара 2008. године, а како није враћен на посао, а није тражио принудно извршење , значи да је то право изгубио 11. фебруара 2008. године, па је потраживање од тада неосновано ; да су судови у ситуацији када утврђују да тужилац није тражио да се врати на посао били у обавези да ако тужбени захтев сматрају основаним примене одредбу члана 191 . став 4 . Закона о раду која предвиђа обавезу послодаваца да запосленом накнади штету у висини од највише 18 зарада. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду и да обустави извршење првостепене пресуде до окончања поступка пред Уставним судом, јер би извршењем ове пресуде подносилац уставне жалбе претрпео ненадокнадиву штету, а истакао је и захтев за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, као и захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорену пресуду и документацију достављену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Основног суда у Чачку П1. 396/10 од 10. јуна 2011. године је, у ставу првом изреке , обавезан тужени, овде подносилац уставне жалбе , да тужиоцу М. К. из Чачка на име накнаде штете за период од 21. септембра 2004. до 27. августа 2008. године исплати износ од 1.314.081,06 динара, са законском затезном каматом почев од 16. новембра 2010. године до исплате ; ставом другим изреке је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му исплати износ преко досуђеног износа из става првог изреке до траженог износа од 1.486.136,00 динара, са законско м затезном каматом почев од 16. новембра 2010. године до исплате ; ставом трећим изреке је обавезан тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 226.720,00 динара. Из образложења ове пресуде произлази: да је у току поступка утврђено да је пресудом Општинског суда у Чачку П1. 1292/04 од 21. јуна 2007. године поништено као незаконито решење туженог од 21. септембра 2004. године којим је тужиоцу отказан уговор о раду и тужени обавезан да тужиоца врати на послове и радне задатке које је обављао по споразуму о преузимању радника бр. 36/01 од 2. фебруара 2001. године; да је пресуда Општинског суда у Чачку П1. 1292/04 од 21. јуна 2007. године постала правноснажна 27. децембра 2007. године, а извршна 11. јануара 2008. године; да се тужилац јавио на рад код туженог 26. децембра 2007. и 27. децембра 2007. године и да му је законски заступник туженог рекао да не долази на рад; да је утврђено да се тужилац налазио на евиденцији незапослених лица у периоду од 21. октобра 2004. до 15. октобра 2007. године, када је брисан са евиденције, као и да је тужилац остварио право на новчану накнаду у трајању од 12 (дванаест) месеци у периоду од 22. септембра 2005. до 31. септембра 2006. године у укупном износу од 86.468,94 динара и да је вештачењем од стране судског вештака финансијске струке утврђена висина тужиочевог потраживања за утужени период. Првостепени суд је, применом одред аба чл ана 81. став 3, члана 85. и чл ана 108. ст. 1, 2. и 3. Закона о раду (“Службени гласник РС”, број 70/01) и чл ана 105. ст. 1. и 3. и чл ана 191. ст. 1, 2. и 3. Закона о раду (“Службени гласник РС”, бр. 24/05 и 61/05) , заузео становиште да је тужбени захтев тужиоца делимично основан за период од 21. септембра 2004. до 27. августа 2008. године и да му припада право на накнаду штете у висини неисплаћене зараде и регреса, јер тужилац није радио почев од 21. септембра 2004. године кривицом туженог, па није користио ни годишњи одмор и припада му накнада штете у висини регреса као и осталим запосленима код туженог. Даље из образложења произлази да је неоснован тужбени захтев тужиоца за накнаду штете у висини топлог оброка, јер је право на исплату топлог оброка саставни део зараде и по оцени суда , акцесорне је природе, односно искључиво је везано за ефективни рад запосленог, а осим тога исплата топлог оброка није предвиђена ни уговором о раду на основу кога је тужилац засновао радни однос код туженог.
Оспореном пресудом Апелациног суда у Крагујевцу Гж1. 2597/11 од 20. децембра 2011. године је одбијена као неоснована жалба туженог и потврђена ожалбена пресуда Основног суда у Чачку П1. 396/10 од 10. јуна 2011. године у ставовима првом и трећем њене изреке. Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази: да је првостепени суд код правилно утврђеног чињеничног стања правилно применио материјално право и да је за исту дао довољне, јасне и основане разлоге , које је као правилне прихватио и другостепени суд; да је тужени оспорио правилност утврђеног чињеничног стања , као и правилност примене материјалног права за одлуку суда садржану у ставу првом изреке, а да се жалба туженог своди на тврдњу да је решење о отказу уговора о раду тужиоцу од 21. септембра 2004. године, пресудом Општинског суда у Чачку П 1. 1292/10 од 21. јуна 2007. године поништено само из формалних разлога те да у таквој ситуацији једина последица може бити поништај решења и враћање на посао, али не и накнада штете, као и да тужилац није тражио принудно извршење правноснажне судске одлуке. Другостепени суд је у образложењу истакао да се жалбеним наводима не указује на конкретне грешке из којих би произлазило да чињенично стање од значаја за правилну примену материјалног права није правилно утврђено, јер је супротно паушалним наводима жалбе, првостепени суд не само правилно и потпуно утврдио чињенично стање, већ и чињенице у вези навода које тужени понавља и у жалби и правилно применио материјално право на које се у образложењу ожалбене пресуде позвао делимично усвојивши тужбени захтев тужиоца и одлучивши као у ставу првом и другом изреке.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Законом о раду („Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/ 01) било је прописано : да зараду, у смислу става 1. овог члана, чини зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, увећана зарада, накнада зараде и друга примања, осим накнаде трошкова из члана 89. овог закона и других примања из члана 90. став 1. овог закона (члан 81. став 3.); да запослени има право на накнаду зараде у висини зараде коју би остварио да ради, за време одсуствовања са рада на дан празника који је нерадни дан, годишњег одмора, плаћеног одсуства, војне вежбе и одазивања на позив државног органа (члан 85. став 1.); да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, запослени има право да се врати на рад, ако то захтева, да је поред враћања на рад из става 1. овог члана, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту или уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање и да се накнада штете из става 2. овог члана умањује за износ прихода које је запослени остварио по било ком основу, по престанку радног односа (члан 108.).
Законом о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05 ) било је прописано: да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца ( награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду, да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде; да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматрају сва примања из радног односа, осим накнада трошкова запосленог у вези са радом из члана 118. тач. 1)-4) и других примања из члана 119. и члана 120. тачка 1) овог закона (члан 105.); да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад, ако запослени то захтева, да је поред враћања на рад, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање, да се накнада штете умањује за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа, да ако суд утврди да је запосленом незаконито престао радни однос, а запослени не захтева да се врати на рад, суд ће на његов захтев обавезати послодавца да запосленом исплати накнаду штете у износу од највише 18 зарада које би запослени остварио да ради, и то зависно од времена проведеног у радном односу и година живота запосленог, као и броја издржаваних чланова породице; да одлуку из става 4. овог члана суд може донети и на захтев послодавца, ако постоје околности које оправдано указују да наставак радног односа, уз уважавање свих околности и интереса обе уговорне стране, није могућ, с тим да се накнада штете запосленом досуђује у двоструком износу од износа који се утврђује у складу са ставом 4. овог члана и да послодавац и запослени могу поднети захтев из ст. 4. и 5. овог члана до окончања главне расправе пред судом (члан 191.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано : да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да ће суд, узимајући у обзир и околности које су наступиле после проузроковања штете досудити накнаду у износу који је потребан да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није било штетне радње или пропуштања (члан 190.).
Законом о извршном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) било је прописано да је за одлучивање о предлогу за извршење на основу извршне исправе по којој је послодавац дужан да запосленог врати на рад или да га распореди на одговарајуће радно место, месно надлежан суд на чијем се подручју налази седиште послодавца (члан 227.), те да се пре длог за извршење из члана 227. овог закона може се поднети у року од 30 дана од дана када је извршни поверилац стекао право да предлог поднесе (члан 228.) .
5. Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу повреде права на правично суђење, Уставни суд указује да је најпре било потребно испитати да ли је поступак који је вођен поводом накнаде штете у висини изгубљене зараде био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли је оспореним појединачним актом повређено или ускраћено наведено уставно право подносиоца.
Уставни суд указује да се приликом разматрања гаранција из члана 32. став 1. Устава не сме застати на формалном испитивању да ли су оне поштоване, већ се оспорени акти морају сагледати и кроз гаранције које нису изричито предвиђене. Једна од таквих гаранција се односи на обавезу суда да образложи своју одлуку. Наиме, странка има право да буде упозната са ставовима на којима је суд засновао своју одлуку. То право странке је праћено дужношћу суда да изнесе разлоге своје одлуке, који представљају јемство објективности суђења, којом се спречавају злоупотребе. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке, али судови морају образложити своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског суда за људска права у предмету: Van der Hurk против Холандије, одлука од 19. априла 1994. године, § 61.). Дакле, за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета.
Полазећи од одредаба Закона о раду, Уставни суд налази да су правне последице незаконитог престанка радног односа – враћање на рад када суд након што донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, одлучује да се запослени врати на рад под условом да запослени то захтева (члан 191. став 1.) и да је поред враћања на рад, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање која се умањује за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа или (члан 191. ст. 2. и 3.) или накнада штете (супституцију) за повраћај на рад, када суд под условом да утврди да је запосленом незаконито престао радни однос, а запослени не захтева да се врати на рад, на његов захтев обавезује послодавца да запосленом исплати накнаду штете (члан 191. став 4.), с тим да (према ставу 5. истог члана) овакву одлуку може донети и на захтев послодавца, ако постоје околности које оправдано указују да наставак радног односа, уз уважавање свих околности и интереса обе уговорне стране, није могућ.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд констатује да су судови применили одредбу члана 108. став 2. ранијег Закона о раду и члана 191. став 2. Закона о раду одлучујући о захтеву тужиоца за накнаду штете у виду изгубљене зараде због незаконитог отказа којом је прописано да је поред враћања на рад, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у виду изгубљене зараде и других примања, која му припадају по закону, општем акту или уговору о раду и уплати доприноса за обавезно социјално осигурање. Према садржини наведених законских одредаба послодавац је дужан да запосленом исплати материјалну штету у висини изгубљене зараде и других примања, која се накнађује по правилима о потпуној накнади из члана 190. Закона о облигационим односима, која треба да обезбеди да се материјална ситуација запосленог доведе у оно стање у коме би се налазила да није било незаконитог престанка радног односа, те да износ неостварене зараде и других примања опредељује висину штете.
Међутим, Уставни суд констатује да је према наводима уставне жалбе споран тренутак престанка радног односа запосленог, односно до ког тренутка запослени остварује права из радног односа. Поништајем решења којим се отказује уговор о раду престају последице тог решења, па уговор о раду остаје на снази, што даље доводи до наставка радног односа који запослени неће или који објективно није могуће наставити.
Даље, Уставни суд констатује да предмет тужбеног захтева представља накнаду штете у висини неисплаћене зараде за период од 21. септембра 2004. године када је донето решење туженог за које је пресудом Општинског суда у Чачку П1. 1292/04 од 21. јуна 2007. године утврђено да је незаконито и којом је обавезан тужени, овде подносилац уставне жалбе, да тужиоца врати на рад , до подношења тужбе 27. августа 2008. године, односно након правноснажности наведене пресуде 27. децембра 2007. године. Имајући у виду наводе подносиоца уставне жалбе, Уставни суд налази да из садржине оспорене пресуде произлази да у конкретном случају није од утицаја чињеница што тужилац није тражио извршење наведене пресуде у смислу враћања на рад код туженог, те да и запослени који није тражио да се врати на рад може остварити накнаду штете од дана незаконитог престанка радног односа, па и након правноснажности пресуде којом је поништен акт о престанку радног односа. Међутим, Уставни суд примећује да није јасан став другостепеног суда на коме је засновао оспорену одлуку и потврдио пресуду првостепеног суда којом је тужиоцу досуђена накнада штете у висини изгубљене зараде и за период након правноснажности пресуде којом је поништен акт о престанку радног односа, иако је у току поступка утврђено да радни однос није настављен.
По оцени Уставног суда, образложење садржано у оспореној другостепеној пресуди не може задовољити стандарде који се односе на право подносиоца уставне жалбе на образложену судску одлуку. Наиме, по мишљењу Уставног суда, у другостепеној пресуди која је донета у поступку по правном леку су само прихваћени аргументи изнети у првостепеној пресуди, а нису утврђени, ни образложени кључни аргументи за доношење пресуде. Имајући у виду напред наведено, Уставни суд сматра да другостепени суд није дао јасне, прецизне и ло гичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права, због чега је тужиоцу досуђена накнада штете у висини изгубљене зараде од доношења незаконитог решења о престанку радног односа до дана подношења тужбе. Ово посебно из разлога што другостепени суд није у конкретном случају утврдио до када је тужилац могао уживати заштиту свог права из радног односа, имајући у виду да тужилац није тражио извршење правноснажне пресуде, односно враћање на рад у року предвиђеном за извршење пресуде, као и да радни однос није настављен, већ је само истакао да се жалбеним наводима не указује на конкретне грешке у погледу утврђеног чињеничног стања које је од значаја за правилну примену материјалног права.
Уставни суд је, стога, оценио да оспорена пресуда није образложена на начин који задовољава услове из члана 32. став 1. Устава, односно да не задовољава стандарде правичног суђења, успостављене уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права.
6. На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), Уставни суд је жалбу усвојио и утврдио да је оспореном пресудом повређено прав о подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчен о одредб ом члана 32. став 1. Устава, те је поништио оспорену пресуду и одредио да Апелациони суд у Кргујевцу поново одлучи о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Чачку П1. 396/10 од 10. јуна 2011. године.
Уставни суд је посебно ценио наводе подносиоца који се тичу паушалне накнаде штете у смислу члана 191. ст. 4. и 5. Закона о раду, у виду исплате уместо враћања на рад, односно захтева за враћање на рад са једне стране и накнаде штете због изгубљене зараде са друге стране и нашао да ови видови штете представљају независне видове штете који се не искључују међусобно, али да је могућност постављања оваквог захтева за исплату зараде уместо враћања на рад предмет расправаља у парници у којој накнада штете представља супституцију за враћање на рад услед незаконитог отказа.
Уставни суд није разматрао наводе о повреди права на имовину зајемченог одредб ом члана 58. став 1. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење и одредио отклањање штетних последица. Из истих разлога, Уставни суд је одбацио захтев подносиоца за накнаду нематеријалне штете, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 3. изреке.
7. У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, који гарантује једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, Уставни суд указује да из садржине зајемченог права из члана 36. став 1. Устава следи да до ускраћивања једнаке заштите права пред судовима, односно другим органима и организацијама чије се радње и акти могу оспоравати уставном жалбом, може доћи пре свега неједнаким поступањем судова највише инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама. Међутим, подносилац уставне жалбе није навео у којим конкретним случајевима су судови у битно сличној или истој чињеничној и правној ситуацији поступали и одлучивали на другачији начин, нити је за своје тврдње приложио одговарајуће доказе, што представља претпоставку за утврђивање повреде права на једнаку заштиту права пред судовима. Стога је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о повреди означеног права из члана 36. став 1. Устава.
Оцењујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да су оспореном пресудом подноси оци уставне жалбе на било који начин дискриминисани. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могло одлучивати о повреди забране дискриминације.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
8. Поводом захтева подносиоца за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд указује да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Уставним судом сносе своје трошкове.
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) , члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић