Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, др Горан П. Илић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Стојана Антића из Србобрана, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. фебруара 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Стојана Антића и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Новог Саду Гж1. 1050/11 од 22. фебруара 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србијe, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1050/11 од 22. фебруара 2012. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду П1. 349/10 од 13. децембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Стојан Антић из Србобрана је 23. априла 2012. године Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду Гж. 1534/10 од 23. фебруара 2010. године, решења Основног суда у Новом Саду И. 454/09 од 19. априла 2010. године, пресуде Основног суда у Новом Сад у П1. 349/10 од 13. децембра 2010. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1050/11 од 22. фебруара 2012. године, због повреде начела из члана 22. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на рад из члана 60. Устава, права на прав ну помоћ из члана 67. Устава, члана 142. став 2. Устава и члана 145. став 2. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у извршном поступку који је вођен у предмету Основног суда у Новом Саду И. 454/09 и у парничном поступку који је вођен у предмету истог суда П1. 349/10.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је подносилац добио незаконит отказ код тужиоца као послодавца и да је у предметном парничном поступку тражио накнаду штете због незаконитог отказа. Подносилац је навео да је у образложењу пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1050/11 од 22. фебруара 2012. године заузето правно становиште да је неоснован његов тужбени захтев, јер не постоји узрочна веза између реш ења о отказу уговора о раду које је поништено и штете коју је он претрпео, а у смислу члана 26. Закона о вештацима и члана 154. став 1. Закона о облигационим односима, при чему наведени другостепени суд уопште не спомиње члан 176. став 2. Закон а о раду као најважнијег закона по питању рада.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ) има исту садржину као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Новом Саду је оспореном пресудом П1. 349/10 од 13. децембра 2010. године делимично усвојио тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе. У образложењу ове пресуде, између осталог, је наведено, да је по налажењу тога суда, основан захтев тужиоца за накнаду штете у виду изгубљене зараде, због незаконитог престанка радног односа за период од 27. децембра 2005. године , па до 30. априла 2006. године у одређеном новчаном износу.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж1. 1050/11 од 22. фебруара 2012. године усвојио жалбу туженог у усвајајућем делу првостепене пресуде, те је преиначио првостепену пресуду у том делу и одбио тужбени захтев тужиоца у целини. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено : да је одредбама члана 191. Закона о раду прописано да запослени коме је незаконито престао радни однос има право на накнаду штете у смислу става 2. наведеног члана , и то у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговора о раду; да је ову штету послодавац запосленом дужан да надокнади по општим начелима о одговорности за штету према одредбама Закона о облигационим односима; да када је запосленом незаконито престао радни однос постоје општи услови за одговорност послодавца по основу кривице, с тим да је штетна радња незаконити акт о престанку радног односа, штета је изгубљена зарада, са другим примањ има из радног односа, а за примену члана 154. став 1. ЗОО треба да постоји и узрочна веза између штетне радње и штете која се испољава у томе да је због незаконитог акта послодавца запослени био онемогућен да ради и остварује зараду и друга примања из радног односа; да је у конкретном случају тужени незаконито отказао уговор о раду, дакле, постоји штетна радња, тужилац није радио, те је стога трпео штету; да међутим, по становишту тога суда, не постоји узрочна веза између решења о отказу које је поништено судском одлуком и штете коју је тужилац претрпео, с обзиром на то да тужилац по одредбама Закона о условима за обављање послова вештачења („Службени г ласник СРС“, бр. 16/87 и 17/87), важећег у време доношења оспореног решења, није могао обављати послове вештачења, јер је против њега покренут кривични поступак, односно покренута истрага за кривично дело које га чини неподобним за обављање послова вештачења док поступак траје; да тужени, дакле, из овог разлога није био у могућности да тужиоцу обезбеди обављање послова вештака, за које послове је тужилац засновао радни однос; да тужилац у току поступка није доказао, нити је на ове околности предложио доказе, да је тужени био у могућности да тужиоца распореди на друге одговарајуће послове; да поред тога, тужилац у току поступка није предлагао вештачење на околност изгубљене зараде према стручној спреми, односно другом одговарајућом послу, већ према заради упоредног вештака, те ни на околност висине евентуалне штете није пружио доказе.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је зајемчено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 191. Законом о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09) прописано је: да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад, ако запослени то захтева (став 1.); да је поред враћања на рад, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обаве зно социјално осигурање (став 2.); да се накнада штете умањује за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа (став 3.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, а полазећи од тога да подносилац повреду наведеног уставног права заснива на тврдњи о произвољној примени материјалног права, Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова. С друге стране, Уставни суд указује да се уставна гаранција права на правично суђење, поред осталог, састоји у томе да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом произвољног и арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда. Будући да произвољност и арбитрерност у утврђивању чињеница и примени меродавног права не може задовољити стандард правичног суђења на начин како је то утврђено чланом 32. став 1. Устава, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја, те наведених уставноправних разлога, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда наведеног уставног права цени и са становишта произвољно утврђеног чињеничног стања и примене меродавног права. У прилог изложеном, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права изражен у пресуди Van Kück против Немачке, од 12. јуна 2003. године, према којем задатак тога суда није да преиспитује и утврђује чињенице и тумачи домаће законе, осим ако пресуда домаћег суда није очигледно произвољна, или ако није на разумљив и задовољавајући начин образложена.
У конкретном случају, оспореном другостепеном пресудом је одбијен тужбени захтев подносиоца, којим је тражио да суд обавеже туженог да му исплати накнаду штете у висини зарада, које му нису исплаћене због незаконитог отказа, образлажући своју одлуку да не постоји узрочна веза између решења о отказу уговора о раду које је поништено судском одлуком и настале штете, у смислу члана 154. став 1. ЗОО.
По схватању Уставног суда, интенција законодавца приликом прописивања права запосленог на накнаду штете због незаконитог отказа у Закону о раду (члан 191.) била је да само постојање правноснажне судске одлуке којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос аутоматски даје право на накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која том запосленом припадају по закону, општем акту и уговору о раду, уз уплату припадајућих доприноса за обавезно социјално осигурање. При томе закон изричито прописује услове под којима се висина накнаде штете може умањити (приходи остварени након престанка радног односа). С тим у вези, Уставни суд указује да приликом одлучивања о захтеву запосленог за накнаду штете због незаконитог отказа треба имати у виду и то да је Закон о раду у том погледу lex specialis у односу на Закон о облигационим односима и у својим одредбама које регулишу права запосленог поводом незаконитог отказа не садржи одредницу, нити пак упућујућу норму о сходној примени Закона о облигационим односима, односно његових правила о деликтној одговорности. Затим, чињеница да је покренут кривични поступак против подносиоца уставне жалбе, без постојање правноснажне кривичне пресуде, не може да буде од утицаја на пресуђење у предметној парничној ствари.
Уставни суд указује да је овакав став изразио у својој Одлуци Уж-776/2012 од 11. априла 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да становиште и дати разлози у оспореној другостепеној пресуди нису уставноправно прихватљиви. Стога је Уставни суд утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1050/11 од 22. фебруара 2012. године повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају , последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду и одређивањем да тај суд у поновном поступку донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду П1. 349/10 од 13. децембра 2010. године. Стога је, на основу одредаба члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
6. Како подносилац уставне жалбе наводе о повреди права на рад из члана 60. Устава заснива на идентичним разлозима које је истица о у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , а који су разматрани у претходно ј тачки образложења, Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта повреде наведеног уставног права.
7. Уставни суд указује да се право на правну помоћ из члана 67. Устава не може довести у везу са садржином оспорене другостепене пресуде, док члан 142. став 2. Устава и члан 145. став 2. Устава не предвиђају ниједно уставно право, те не могу бити основ за подношење уставне жалбе. У вези са тврдњом подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року Уставни суд указује да је предметни парнични поступак у предмету Основног суда у Новом Саду П1. 349/10 трајао три године, што се објективно не може сматрати неразумно дугим. На крају, разматрајући уставну жалбу у делу у коме су оспорен и решење Вишег суда у Новом Саду Гж. 1534/10 од 23. фебруара 2010. године и решење Основног суда у Новом Саду И. 454/09 од 19. априла 2010. године, Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе последње решење у низу примио 6. августа 2010. године, а да је уставна жалба поднета 23. априла 2012. године, дакле након истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је уставну жалбу у том делу одбацио , сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 2 ) и 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу изложеног и о дредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић