Преглед документа VIIУ-482/2011

Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 3. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. новембра 2012. године, донео је

 

О Д Л У К У

 

            1. Одбија се предлог за забрану рада удружења грађана „СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1389“ из Београда и удружења грађана СНП „НАШИ“ из Аранђеловца.

            2. Одбацује се предлог за забрану рада  удружења грађана „СНП НАШИ 1389“.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

I

 

            Предлогом Републичког јавног тужиоца, који је поднет Уставном суду 18. октобра 2011. године, а по захтеву Уставног суда за уређење прецизиран, односно преиначен 23. децембра 2011. године, стављен је захтев да се забрани рад регистрованог удружења „СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1389“ из Београда, нерегистрованог удружења грађана СНП „НАШИ“ из  Аранђеловца и нерегистрованог удружења грађана „СНП НАШИ 1389“, као и забрана „свих будућих удружења или група насталих од ових удружења са намером да наставе активности удружења и чије би активности говориле о континуитету са њиховим активностима и циљевима, због деловања које је усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње.“

            У предлогу су дати подаци о регистрационом статусу удружења чија се забрана предлаже и с тим у вези виђење предлагача о постојању и активном деловању удружења, приказ програмских опредељења удружења садржан у програмским актима удружења, подаци о активностима удружења и појединих њихових чланова дати с позивом на саопштења и информације објављене на интернет страницама и у дневној штампи, као и подаци о евидентираним догађајима чији су актери били чланови удружења, са подацима о спроведеном кривичном и прекршајном гоњењу чланова, односно активиста удружења.

            У предлогу су наведени подаци о постојању, регистрацији и активном деловању удружења чија се  забрана предлаже, и то:

            - да је удружење грађана „Српски народни покрет 1389“ регистровано у Агенцији за привредне регистре под матичним бројем 28018975, под називом „Српски народни покрет 1389“; да је седиште Удружења у Београду, ул. Првомајска 20/4; да га заступа и представља Миша Вацић; да је Удружење настало из удружења грађана „Покрет 1389“, које је основано 10. октобра 2004. године, те да удружење „Српски народни покрет 1389“ презентацију свог јавног деловања остварује преко интернет сајта www.snp1389.rs на којем се као аутори углавном појављују Миша Вацић и Игор Маринковић; да је, на интернет страници „Српски националисти“ под  насловом „Само је један СНП 1389“ дато обавештење „да је током јула 2010. године извршена пререгистрација покрета који је у Агенцији за привредне регистре заведен под матичним бројем 28018975,  и да су на тај начин одвојени од бившег председника Управног одбора Радета Љубичића“ ;

            - да је  удружење грађана СНП „НАШИ“ из Аранђеловца, сада нерегистровано, а да је било регистровано код Агенције за привредне регистре као удружење грађана „НАШИ“ почев од дана 15. јануара 2006. године, под матичним бројем 17654110, са седиштем у Аранђеловцу, Ул. Мише Дулића 36/а; да је формални заступник Удружења био Иван Ивановић, а да је Удружење брисано из регистра, јер није предало пријаву за упис усклађивања, сходно одредби члана 79. Закона о удружењима, те да своје јавно деловање остварује преко интернет сајта http://nasisrbija.org;

            - да је „неформално заједничко удружење“ „СНП НАШИ 1389“ нерегистровано заједничко удружење - удружења „СНП 1389“ и удружења „НAШИ“ из Аранђеловца, које је своје деловање „остваривало и остварује“ заједнички преко веб-сајта www.snp1389.rs и www.srpskinacionalisti.com; да је на интернет страницама овог удружења објављено да су наведена два удружења на скупу и пред медијима 29. августа 2010. године закључила “Споразум о уједињењу“ („Декларација о саборности“) чиме су оформили „неформално заједничко удружење“ „СНП НАШИ 1389“, а своје заједничке циљеве објављују преко веб-сајта www.snp1389.rs; да је „лидер међу активистима покрета „СНП НАШИ 1389“ Миша Вацић, студент Правног факултета у Београду и уредник студентског листа „Правник“; да је Иван М. Ивановић лидер  удружења „НАШИ“, вероучитељ који је „јавности постао познат након што је са својим присталицама у децембру 2007. године, насилно спречио трибину емисије 'Пешчаник' у Аранђеловцу“.

            У предлогу је дат и приказ деловања наведених удружења и лица којима се изричито или прећутно приписује својство члана, односно активисте удружења. Неки од изнетих навода, квалификација и података се односе на појединачна удружења, а неки на активности које су удружења остваривала заједничким деловањем. Захтев за забрану рада предлагач образлаже наводима да „из активности ових удружења и поред наизглед прокламованих циљева заштите интереса Републике Србије, произлази да њихово деловање није у складу са прокламованим циљевима и да су све њихове објаве на сајту и предузете акције таквог карактера да имплицирају насиље, шире говор мржње према ЛГБТ популацији и позивају на насилну промену уставног поретка“.

            Ради стварања претпоставки за вођење поступка, те претходног утврђења које се активности од стране предлагача приписују којем од три удружења, Уставни суд је констатовао следеће:

            1) За удружење грађана „СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1389“ (скраћени назив „СНП 1389“), из Београда, у предлогу је  наведено:

            - да су на интернет страници www.snp1389.rs објављени Основни циљеви Удружења, а у том оквиру и „ослобођење и уједињење свих српских земаља у једну српску државу (под појмом свих српских земаља подразумевају се: целокупна територија Републике Србије са њеним покрајинама Косовом и Метохијом, као и Војводином, Републике Црне Горе, Републике Македоније, Републике Српске и Федерације БиХ, као и простор окупиране РС с територијалним проширењима и у северни део Републике Албаније)“, чиме се, по наводу предлагача, „злоупотребљава уставно право на удруживање које је условљено тиме да се не угрожавају иста таква права припадника других народа, те се наведеним подразумева примена насиља да би предњи циљеви били остварени“;

            - да се у „Програмским начелима“, као један од циљева Удружења, наводи „борба против наркоманије, геј покрета и осталих девијантних покрета и видова понашања“ што, по наводу предлагача, „значи да се набрајањем тих циљева, врши  дискриминација према одређеним групама и опцијама и поједине особе се негативно издвајају из популације“;

            - да је 26. августа 2011. године на веб-сајту објављен текст „Срећан вам 11. јули, дан ослобођења српског града Сребренице“, иако се, по наводу предлагача, „наведени датум обележава као датум масовног страдања босанских Муслимана у јулу месецу 1995. године, на који начин се врши изругивање жртвама масакра“;

            - да се објавом „Мартовске декларације“ (17. март 2008. године) у којој је наведено да је православно хришћанство основ културе, цивилизације и морала Србије, по наводу предлагача, „захтева да се хришћанска традиција и православне вредности поставе изнад западњачких трендова, што је наведено ради дискриминације грађана који себе сматрају Србима, а нису православни верници или су атеисти“;

            - да се објавом текста „Сребреница, перфидне лажи и истина“ у којем аутор Миша Вацић вођа удружења „Српски народни покрет 1389“ наводи да је случај Сребренице један од видова пропаганде и бескрупулозне борбе против „правде и истине“, да је „Сребреница место које је географски ближе Ваљеву и Ужицу него Тузли и Зеници“,  да су „планетарне обмане и глобалне лажи Запада о Србији и о дешавањима у Сребреници“ само увод у стварање „вештачког спомен обележја Муслимана“, да се „злонамерно повећава број погинулих Муслимана у Сребреници“ и да је од стране Аустроугарске и Ватикана било планског насељавања Мухамеданаца уз Дрину, по наводу предлагача, „шири говор мржње према бошњачком народу и експлицитно искључује толеранција према било ком народу који није српски и истиче противљење подизању верских споменика који нису хришћански“;

            - да се у објављеном тексту „Педери славе прогон Јевреја“ износи најоштрија осуда покрета (ЛГБТ) под слоганом „антифашисткиње и антифашиста у акцији“, јер се наводи да тај покрет на годишњицу злочина организује акцију промовисања педерастије и сексуалних изопачености, уз тврдњу да се иначе зна „да је један од кључних људи у довођењу Хитлера на власт у Немачкој био хомосексуалац Ернест Рем“, чиме се, по наводу предлагача, „директно позива на бојкот припадника ЛГБТ популације и шири говор мржње и дискриминишу грађани по личном својству“;

            - да се објавом текста „Штедите муницију“ од 8. јануара 2009. године,  у којем се наводи да „Српски народни покрет 1389“ апелује на све родољубиве Србе да се не опуштају превише током празника, да се не опијају и да не троше улудо муницију „јер постоји реална опасност да послушничка прозападна власт наредних дана покуша да ухапси и испоручи Хашком суду српског хероја, генерала Ратка Младића“, те „да је познато да нас непријатељи често нападају на највеће православне празнике и зато морамо бити дисциплиновани и спремни да се одбранимо“, по наводу предлагача, „имплицира насиље уколико буде дошло до хапшења хашких оптуженика“;

            - да се у тексту под насловом „1389: извештај са дешавања у Пољској“ извештава о учешћу удружења „СНП 1389“ на „Маршу независности“, одржаном 11. новембра 2011. године у Варшави, и притом демантује да су на манифестацији били и гости из Хрватске са својим заставама, „пошто, да је којим случајем била једна једина шаховница, припадници СНП 1389 би је засигурно скинули“, чиме се, по наводу предлагача, „изражава дискриминаторски однос према другим народима“;

            - да је на веб-сајту http://www.snp1389.rs објављен текст од 30. септембра 2011. године под насловом „Победа“, у којем се наводи да је „забрањена парада срама за 2. октобар 2011. године од стране државе Србије“, а који је праћен фотографијом на којој је транспарент са натписом „победа здраве и нормалне Србије“ чиме се, по наводима предлагача, „изражавају дискриминаторски ставови према припадницима ЛГБТ популације“;

            - да су у дневној штампи у периоду јули - септембар 2009. године забележене  изјаве „од стране припадника десничарских група“ уочи одржавања најављене Параде поноса 2009. године, а као лица која „отворено прете“ учесницима Параде идентификовани су, поред других, и „Миша Вацић, портпарол Покрета 1389 и Иван Ивановић,  председник организације Наши из Аранђеловца“; предлагач такође наводи да је, према писању листова „Курир“, „Борба“ и „Ало“, Миша Вацић упозоравао градоначелника Београда „да постоји велика опасност по општу безбедност и да никоме нису потребне крваве сцене, да се од Београда прави Белфаст или Бејрут, те да ће, ако дође до геј параде, народ (параду) разбити ...“, „да ће (се) урадити све што је потребно да не дође до ове срамоте по српски народ“, „ да може доћи до организовања контраскупа у коме би учествовале многе патриотске групе, навијачи и представници цркве“,  док је Иван Ивановић изјављивао да ће „покушати да окупе што већи број људи да се спречи Парада“, а да ће се,  у  случају да се Парада ипак одржи, „изаћи на улице заједно са осталим патриотским организацијама и навијачким групама“; у том периоду су, по наводима предлагача, због овако изражених јавних ставова ових група, по граду Београду осванули многобројни графити претеће садржине са позивима на линч хомосексуалаца: „Београдом крв ће лити, ал параде неће бити, чекамо вас“, „Смрт педерима“, „Убиј педера“.

            У предлогу се указује и на догађаје чији су актери били чланови удружења „СНП 1389“, и то:

            - 19. септембра 2008. године - физички напад активиста и симпатизера удружења „СНП 1389“, „НАШИ“ и „Образ“ на групу припадника ЛГБТ популације у клубу „Рекс“ у Београду, због чега су, „против четири идентификована учесника“ поднете четири кривичне пријаве и једна прекршајна пријава, поводом којих је октобра 2008. године Прво општинско јавно тужилаштво у Београду поднело захтев за спровођење истраге против Димитријевић Милана (не наводи се да ли је и како окончан поступак истраге), као и предлог за спровођење истражних радњи поводом кривичне пријаве против Глишовић Драгана (поступак је у току); 

            - по кривичној пријави организације „Комитет правника за људска права-ЈУКОМ“ против припадника удружења „1389“ због угрожавања сигурности, поступало је Прво општинско јавно тужилаштво у Београду у 2008. години, поводом које је надлежни орган оценио да нема елемената за предузимање гоњења по службеној дужности;

            - дана 24. марта 2009. године на јавном скупу - митингу поводом обележавања десет година НАТО агресије на СРЈ, окупили су се, по наводу предлагача, активисти „ових“ удружења, дошло је до нереда и физичког сукоба између учесника скупа, те је полиција интервенисала и против Мирослава Раковачког поднела прекршајну пријаву (нема податка о исходу овог поступка), а којом приликом је дошло и до нарушавања јавног реда и мира у већем обиму и оштећења службених возила МУП-а Републике Србије (не наводе се подаци о предузетим мерама);

            - дана 18. марта 2009. године против Мише Вацића, члана удружења „Покрет 1389“, поднет је захтев за покретање прекршајног поступка због вређања власника локала приликом лепљења плаката поред локала (не наводе се подаци о исходу прекршајног поступка);

            - дана 24. априла 2009. године, због основане сумње да су учествовали у припремању напада на припаднике ромске заједнице, „приведено“ је пет лица која су се „изјаснила“ као активисти и симпатизери организација „Национални строј“, „Образ“ и удружења „1389“, а код којих су пронађене металне шипке и пиротехничка средства, због чега су против њих поднети захтеви за покретање прекршајног поступка (нема податка о исходу прекршајног поступка);

            - дана 30. маја 2009. године затечени су Миша Вацић и Игор Маринковић да исписују на ПТТ стубовима „пароле са потписом покрета“ због чега је против њих поднета кривична пријава за дело уништења или оштећења туђе ствари, која је, решењем Првог општинског јавног  тужилаштва у Београду, одбачена;

            - дана 20. септембра 2009. године активисти "СНП 1389", окупљањем испред Филозофског факултета  ради протеста против „Геј параде“, која је на том месту била заказана, осујетили су њено одржавање, а против Мише Вацића је поднет захтев за покретање прекршајног поступка, поводом којег му је изречена казна затвора у трајању од 30 дана (не наводи се за који прекршај је оглашен одговорним); 

            - дана 8. децембра 2009. године против Мише Вацића активисте удружења "СНП 1389" поднета је кривична пријава за кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности, поводом које је Прво основно јавно тужилаштво 24. маја 2011. године подигло оптужницу;

            - дана  30.  октобра 2009. године Прво општинско јавно тужилаштво у Београду је поднело оптужни предлог против Младена Обрадовића и Мише Вацића, због кривичног дела расне и друге дискриминације и за кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних направа;

            - да  је Миши Вацићу „као једном од вође Покрета 1389“ стављено на терет да је у периоду од 18. септембра до 20. септембра 2010. године ширио и представљао идеје које заговарају дискриминацију против припадника ЛГБТ популације, засноване на личном својству-сексуалној оријентацији, тако што је ширио и прибављао пропагандни материјал, и то 229 налепница са текстом: „Нећемо геј параду, хоћемо патриотску владу“ „Покрет 1389“, а у средствима јавног информисања давао изјаве претеће и увредљиве садржине за припаднике ЛГБТ популације, као што су: “Заштити своје дете“, „Идеја није позив на линч него на формирање јединствене галерије која ће помоћи људима да препознају педере и склоне децу из њихове околине, педера има свуда, у комшији и учитељу“ итд;

            - дана 11. јула 2010. године, приликом одржавања скупа организације „Жене у црном“ „приведен је Игор Маринковић,  један од вођа "СНП 1389", због чињенице да је носио мајицу са ликом Ратка Младића, те је оцењено да на скупу може доћи до изазивања верске и расне нетрпељивости и мржње и провокације учесника скупа, због чега су га полицијски службеници упозорили да прекине са одржавањем јавног скупа и позове окупљене да се разиђу, што је одбио „те је приведен а против њега је поднет захтев за покретање прекршајног поступка, и изречена му је казна затвора у трајању од 15 дана и новчана казна у износу од 5.000 динара; 

            - дана 2. новембра 2010. године, Виши јавни тужилац у Београду доставио је Одељењу за јавни ред и мир Управе полиције града Београда захтев за прикупљање потребних обавештења о томе шта је предузето у вези са обавештењем на интернет сајту www.snp1389.rs у којем се нуди награда у износу од 10.000 евра за информацију о идентитету лица које безбедносним службама Републике Србије дојави пребивалиште хашког оптуженика Ратка Младића, поводом чега је Више јавно тужилаштво у Београду - Посебно одељење за борбу против високо технолошког криминала поднело оптужни предлог (нема података против којих лица, за које кривично дело, као ни података о исходу кривичног поступка);

            - да су, по наводима предлагача, присталице Удружења своје „противуставне активности обављали“ и ван Београда, и то: у Зајечару - исписивање графита 1389, октобра 2010. године од стране Андрејић Стефана против кога је кривично гоњење одложено са обавезом именованог да врати у првобитно стање три табле, саобраћајну и туристичку сигнализацију у Соко Бањи; у Кикинди - исписивање графита „Србија није земља педера, 1389“  октобра 2011. године (без навода о било каквом казненом поступку који је поводом овог догађаја вођен против одређеног или одређених лица); у Крагујевцу - одржавање јавног скупа симпатизера „Покрета СНП 1389“ септембра 2010. године, на којем су Иван Ивановић и Ивана Борић позивали на окупљање ради спречавања „Параде поноса“ заказане за 10. октобар 2010. године, а Миша Вацић портпарол покрета "СНП 1389" изјавио да „желе да пропагирају да се Парада поноса не одржи јер је у супротности са свим људским вредностима, породицом, развојем младих као и ставовима Српске православне цркве“, након чега су, у октобру 2010. године, исписани графити „Педери марш из Србије“ са потписом "СНП 1389", поводом чега су „идентификована лица“ „подвргнута“ прекршајној одговорности, те кажњена новчаним казнама у износу од 5.000 динара, једном малолетном лицу је изречен укор, а у односу на Јована Радића Основно јавно тужилаштво у Крагујевцу је поднело оптужни предлог због кривичног дела уништење и оштећење туђе ствари (нема података о исходу кривичног поступка); у Краљеву - донето је решење о забрани одржавања јавног скупа „Стоп лажима Б92“, а против активисте покрета „СНП 1389“ Дарка Пановића је у априлу 2010. године поднет захтев за покретање прекршајног поступка (нема  податка о исходу поступка); у Крушевцу - забрањено је одржавање јавног скупа припадника „овог покрета“ под називом „Стоп лажима Б92“ марта 2011. године, чији је сазивач био Дејан Карамарковић; у Новом Пазару - септембра 2010. године је забрањен јавни скуп, а против „припадника удружења“ Дарка Пановића поднета кривична пријава због постојања сумње да је 11. маја 2011. године лажно пријавио да је приликом одржавања јавног скупа под називом „Дан заставе Санџак“ постављена експлозивна направа (нема података о томе да ли је поводом поднете кривичне пријаве покренут кривични поступак и ако јесте какав је његов исход); у Новом Саду - због исписивања графита са потписом „1389“ поднета је кривична пријава против Мише Вацића и других, поводом чега је у марту 2008. године Више јавно тужилаштво у Новом Саду поднело захтев за покретање припремног поступка против малолетног Ш.М. због дела оштећење и уништење туђе ствари и изречена му је васпитна мера појачаног надзора од стране органа старатељства; у Панчеву - због исписивања графита „СНП 1389“ на згради Окружног затвора априла 2010. године поднета је кривична пријава против Предрага Стојковића, због кривичног дела  уништење и оштећење туђе ствари, поводом које је Основно јавно тужилаштво у Панчеву поднело предлог за предузимање одређених истражних радњи (нема података о томе да ли је након тога дошло до покретања кривичног поступка); 

            - да је у децембру 2010. године Више јавно тужилаштво у Београду поднело оптужницу против 14 лица међу којима су и активисти удружења „1389“ због организовања, заједно са удружењем Српски отачаствени покрет „Образ“, скупа са циљем спречавања одржавања „Параде поноса“ заказане за 10. октобар 2010. године, „при чему је међу учесницима организован и начин комуникације, размена порука, формирање група које би изазивале насиље на територији града Београда, изазивале мржњу и нетрпељивост засновану на дискриминаторском основу, при чему је дошло до насиља, којом приликом је повређено 147 припадника полиције задобивши телесне повреде од  предмета и каменица које су ова лица бацала према њима, док је у граду причињена штета велике вредности, од око 26 милиона динара“, те да је у овом кривичном поступку априла 2011. године донета првостепена пресуда којом су оптужена лица осуђена због извршеног кривичног дела насилничко понашање на спортској приредби или јавном скупу, међу којима  је и Игор Маринковић коме је изречена казна затвора у трајању од десет месеци.

                       2) За удружење грађана СНП „НАШИ“, из Аранђеловца у предлогу је  наведено:

                        - да је на интернет страници http://nasisrbija.org. публиковало документе статутарног карактера: “О нама“, „Саопштења“, „Активизам“ и „Програмска начела“, као и бројна саопштења поводом појединих догађаја; да се, под ознаком „Наши званична интернет презентација“ то удружење представља као „родољубиви покрет који окупља све више и више људи“; да у оквиру наслова „Програм“ Удружење наводи да је његово залагање – „да Србија буде друштво могућности које је фер у односу на све њене грађане“, а да се идеологија Удружења заснива на „српском родољубљу и домаћинском поретку, стабилности и развоју, константантном креативном обнављању друштва без стагнације и револуције, успеху нашег народа, очувању и модернизацији Србије на основу њене историје, културе и духовности“; предлагач сматра да супротно  програмским опредељењима и прокламованим циљевима заштите интереса Републике Србије, из деловања Удружења произлази да су „све њихове објаве на сајту и предузете акције таквог карактера да имплицирају насиље, шире говор мржње према ЛГБТ популацији и позивају на насилну промену уставног поретка“; 

                        - да је 26. августа 2011. године на веб-сајту објављен текст „Срећан вам 11. јули, дан ослобођења српског града Сребренице“ иако се, по наводу предлагача, „наведени датум обележава као датум масовног страдања босанских Муслимана у јулу месецу 1995. године, на који начин се врши изругивање жртвама масакра“;

                        - да се  објавом „Мартовске декларације“ (17. март 2008. године), у којој је наведено да је православно хришћанство основ културе, цивилизације и морала Србије, по наводу предлагача, „захтева да се хришћанска традиција и православне вредности поставе изнад западњачких трендова, што је наведено ради дискриминације грађана који себе сматрају Србима, а нису православни верници или су атеисти“;

                        - да је на YouTube под ознаком „СНП НАШИ у Лесковцу“, објављен снимак трибине „Орашац, 15. фебруар 2011. године - Сретење СНП Наши“ на коме је, по наводу предлагача, уочљиво да припадник, активиста удружења СНП „НAШИ“, позива све на саборну борбу за ослобођење Србије;

                        - да је на интернет сајту http://www.srpskinacionalisti.com објављен текст „СНП Наши“ под називом „Полиција хапсила на концерту Дина Мерлина“ којим се обавештава да је полиција ухапсила активисте тог покрета и одузела им две заставе армије БиХ и 2.000 летака „иако нису чинили никакав прекршај осим што су се супротставили одржавању концерта србомрсца Дина Мерлина“;

                        - да је такође објављен и текст под насловом „СНП Наши: откажите концерт - спречите немире!“ којим се апелује на становнике новобеоградских блокова у близини хале Арена да не паркирају возила у том крају због опасности да буду оштећена јер постоји велико незадовољство младих због чињенице да се одржава овај концерт што би могло да „резултира новим беспотребним насиљем на улицама Београда“, и да је Удружење „СНП Наши“ једина организација која званично води кампању за отказивање концерта и да не жели да преузме одговорност за евентуалне инциденте; при томе је објављена реклама за предстојећи концерт Дина Мерлина преко чијег лица је додат текст „непожељан“, чиме је, по наводу предлагача, „послата порука у смислу даљег евентуалног понашања уколико до концерта дође, те се на тај начин индиректно позива на насиље“;

                        - да се у истом тексту објављује да  „Информативна служба СНП Наши“ обавештава „да ће покушати да у Арени и испред ње одрже политички протест симболичним паљењем застава исламских паравојних формација из чега, по наводу предлагача, „следи да припадници удружења својим ставовима и поступцима исказују дискриминаторски став према другим народима“;

                        - да је 13. новембра 2011. године објављено упозорење да ће у случају одржавања концерта, у близини места одржавања и у самој сали бити запаљене реплике ратних застава БиХ, а да је 19. октобра 2011. године објављено да је „Српски народни покрет Наши“ „паљењем заставе лажне државе Босне и Херцеговине отпочео ненасилну кампању за отказивање концерта србомрсца Дина Мерлина у Београду“;

                        - да је 28. септембра 2011. године објављен текст СНП Наши: „Водич за преживљавање педер бала“, потписан са „Игор Маринковић“ у којем се дају упутства присталицама о начину понашања којим ће моћи да избегну привођење од стране полиције;

                        - да је у тексту објављеном 25. септембра 2011. године под насловом „2.10.2011. Молитвени ход за здраву Србију“ објављена слика са великим словима исписаном речју „Долазимо“ и са обавештењем да је, за исто време у којем се 2. октобра  одржава Парада поноса, од стране Отачаственог покрета Образ, Покрета за Србију, СНП Наши и др. заказан „Молитвени ход за здраву Србију“ чиме се, по наводу предлагача, „у суштини позива на учешће у насиљу ради спречавања одржавања Параде поноса“;

                        - да су у дневној штампи у периоду јули - септембар 2009. године  забележене изјаве „од стране припадника десничарских група“ уочи одржавања најављене Параде поноса 2009. године, а као лица која „отворено прете“ учесницима Параде идентификовани, поред других, и „Миша Вацић портпарол покрета 1389“ и „Иван Ивановић  председник организације Наши“ из Аранђеловца; према писању листова „Курир“, „Борба“ и „Ало“ Миша Вацић упозорава градоначелника Београда „да постоји велика опасност по општу безбедност и да никоме нису потребне крваве сцене, да се од Београда прави Белфаст или Бејрут. Ако пак дође до геј параде, народ ће је разбити ...“, „ да ће (се) урадити све што је потребно да не дође до ове срамоте по српски народ“, „да може доћи до организовања контраскупа у коме би учествовале многе патриотске групе, навијачи и представници цркве“, а подсећа и на то да је 2001. године у покушају одржавања Параде поноса, дошло до насиља над припадницима манифестације и да парада није одржана, док је Иван Ивановић изјавио да ће „покушати да окупе што већи број људи да се спречи Парада“, а да ће се,  у  случају да се Парада ипак одржи, „изаћи на улице заједно са осталим патриотским организацијама и навијачким групама.“; у том периоду су, по наводима предлагача, због овако изражених јавних ставова ових група, по граду Београду осванули многобројни графити претеће садржине, са позивима на линч хомосексуалаца: „Београдом крв ће лити, ал параде неће бити, чекамо вас“, „Смрт педерима“, „Убиј педера“.

            У предлогу се указује и на догађаје чији су актери били чланови удружења СНП „НАШИ“, па се тако наводи да су поводом дописа Министарства за људска и мањинска права од 2. фебруара 2009. године, који се односи на информације добијене од стране специјалних известилаца Сталне мисије УН у Републици Србији, у вези са кршењем људских права председника удружења „Квирија“ Слободана Стојановића, по захтевима Првог основног јавног тужилаштва у Београду од 23. јула 2009. и 30. септембра 2009. године, спроведена испитивања и утврђено да су активисти удружења „Наши“ излепили плакате на простору Зеленог венца и Теразија 17. децембра 2008. године, са сликама Слободана Стојановића пренетим са његовог профила на „Фејсбуку“ и натписом „Док Срби остају без посла видите кога финансира Борис Тадић и Влада Србије“.

            У документима Министарства унутрашњих послова, који су приложени уз предлог, наводи се:

            - да, према евиденцијама које се воде у Полицијској станици у Аранђеловцу, од 2009. године против припадника тог удружења није било поднетих кривичних ни прекршајних пријава, као и да је активност овог удружења у последње две године усмерена на град Београд, док су активности на територији општине Аранђеловац сведене на минимум;

            - да је број чланова Удружења на територији општине Аранђеловац око 60, да полицијски службеници одржавају редован контакт са председником Удружења Иваном Ивановићем „на околности функционисања и програма Удружења“, да је деловање удружења грађана „Наши“ усмерено „првенствено на заштиту права хашких оптуженика, на одбрану Косова и Метохије, као и на заговарање насиља према геј популацији“, те да су „чланови овог удружења учесници свих демонстрација у последњих пар година које су организоване са наведеним циљем“;

            - да је у једној од интервенција у 2009. години (по пријави Општинског одбора Либерално демократске партије у Аранђеловцу због лепљења плаката на просторијама странке) констатовано да плакат садржи лого удружења грађана „Наши“ и интернет адресу www.nasi.org.rs.

            - да се поводом изражавања претњи упућених НУНС-у путем електронске поште (са адресе snpnasi.info@gmail.com), које су објављене „и на сајту организације СНП НАШИ“ дана 29. септембра 2011. године, у виду наслова: “НУНС ТРЕБА ЛИКВИДИРАТИ“, у извештају Министарства унутрашњих послова дају документи од 30. септембра и 14. новембра 2011. године, који садрже информације - изјаве председника Ивана Ивановића, као и генералног секретара удружења „НАШИ“ да се удружење „НАШИ“ поделило у две фракције, да је један део Удружења приступио удружењу „1389“, да је назив тог удружења „НАШИ 1389“, чије је седиште у Београду  и  да то ново удружење „поседује уређивачку шифру уређења сајта“.

                        3) За удружење грађана „СНП НАШИ 1389“, непознатог седишта, у предлогу се наводе следеће активности: 

            - објава  „Сретењског програма СНП НАШИ 1389“, из чијег текста, по наводу предлагача, произлази да припадници захтевају, залажу се и боре за слободну, независну и просперитетну државу Србију која је спремна на све, па и на најнеочекиваније преломе историјског развоја; да је политички програм и основ стратегије "СНП НАШИ 1389" идеологија стабилности и развоја, а да су главни циљеви евроазијске интеграције, социјална правда, друштвена одговорност и народна власт и  „ослобођење и уједињење свих српских земаља у једну српску државу“ коју Удружење види као територију у чијем склопу се налазе „све српске земље које су окупиране у ратовима 90-тих“, чиме се, по наводу предлагача „позива на насиље ради остварења наведеног циља“;

            - да наведено удружење остварује своје јавно деловање и преко интернет форума „Српски националисти“ на којем је, поред осталог, такође објављен проглас „Срећан вам 11. јули, дан ослобођења српског града Сребренице“,  „Писмо министру Чиплићу поводом параде срама“ које је изазвало коментаре на веб-сајту, порукама: ,,Београдом све ће проћи, али педер неће моћи“, као и информација Удружења о учешћу у мирном спречавању „педерске параде 2008. године“; да је на интернет сајту објављен текст „Пројекат СНП НАШИ 1389 - Заштити своје дете“, у коме је наведено да је циљ тог пројекта да људи прегледом слика са тзв. „Параде поноса“ провере да ли неко од сексуално девијантних особа живи у њиховој околини, да заштите своје дете од евентуалног штетног утицаја, са позивом свима да доставе фотографије учесника Параде поноса и понуду за откуп фотографије; да је на интернет сајту објављен текст „Хапшење активиста 'НАШИ 1389'“ или „Како смо сви постали фашисти“ од марта 2011. године у оквиру којег је између речи Б92 уцртан кукасти крст;

            - да је на YouТube постављен снимак „СНП  Наши 1389“ са текстом: “У част нашим ухапшеним саборцима који су 10. октобра  2010. године храбро пружили отпор Европској унији и марионетском режиму Бориса Тадића„ иза кога је постављена фотографија "СНП 1389'' и натпис  „ALEA IACTA EST“ и младић са замахнутом коцком у руци што, по наводу предлагача,  имплицира бацање коцке на учеснике, са музиком у позадини „Аве сатани“ и натписом „Почело је сине“, а све поводом Параде поноса која је одржана наведеног дана, када је повређено више од стотину овлашћених службених лица МУП-а и ухапшено због насиља 121 лице;

            - да на снимку следе сцене паљења зграде Демократске странке, прављења нереда на београдским улицама, напад на полицајце који су обезбеђивали Параду, уништавање имовине у граду, приказивање припадника са фантомкама и маскирним бојама на лицу, бацање каменица на зграду РТС, који се завршава грбом Српског народног покрета „Наши 1389“; да је, заједнички делујући преко наведеног сајта, неформално удружење „СНП НАШИ 1389“ оглашавало и продавало мајице црне боје са фигуром младића са капуљачом на глави који баца камен, и са натписом „Јачи од режима“ и „Коцка је бачена“, што је, по наводу предлагача, „јасан знак да ова десничарска удружења позивају своје симпатизере на насилничко понашање“.

            О евидентираним догађајима чији су актери били чланови заједничког Удружења, у предлогу се наводи:

            - да „о противуставном деловању чланова удружења сведочи и чињеница да је само током марта 2011. године забрањено одржавање 12 јавних скупова у организацији „СНП НАШИ 1389“ у Београду, Младеновцу и Обреновцу, а да су против осам лица поднети захтеви за покретање прекршајних поступака, док су против два лица поднете кривичне пријаве (исход тих поступака се не наводи); 

            - да су 5. марта 2011. године у Београду, упркос забрани скупа, покушали да исти одрже под називом: „Смрт фашизму режимских медија“, због чега су окупљени приведени, те је „прекршајно процесуирано“ девет лица, а против два лица су поднете кривичне пријаве (не наводе се подаци о томе против којих лица је покренут прекршајни поступак и какав је његов исход, нити против којих лица и због којих кривичних дела су поднете кривичне пријаве, да ли је покренут кривични поступак и какав је његов, евентуални, исход); 

            - да су се упркос забрани, 11. марта  2011. године присталице „СНП НАШИ 1389“ окупиле,  али су се дежурни јавни тужилац и судија за прекршаје изјаснили да нема елемената кажњивих дела.

            У документима Министарства унутрашњих послова који су приложени уз предлог, наводи се да је у августу 2010. године дошло до уједињења удружења „Српски народни покрет 1389“ и Удружења „Наши“ под називом „СНП НАШИ 1389“, а да је средином 2011. године дошло до разлаза између наведених удружења и да су иста наставила да самостално делују као и пре уједињења, да „од 2009. године опада активност 'овог удружења' на подручју које покрива Полицијска станица Аранђеловац“, да током 2010. године није било значајнијих активности овог удружења, док се од догађања у 2011. години, наводе два мирна скупа у фебруару и марту у Орашцу и Аранђеловцу, као и то да је у мају у Аранђеловцу, евидентирано окупљање 15 присталица Удружења грађана „НАШИ 1389“ на дан објављивања вести о хапшењу Ратка Младића, без инцидената. Дата је и документација о обезбеђивању пријављеног протестног скупа у Аранђеловцу под називом „Стоп лажима Б92“, који је сазвало удружење „Српски народни покрет НАШИ 1389“, заказаног за 19. март 2011. године.

 

                                                           
  II

 

                        У току поступка Уставни суд је прибавио податке из јавног регистра о регистрационом статусу удружења чија се забрана тражи (1), одржао јавну расправу (2) и, после одржане јавне расправе, прибавио од предлагача податке и доказе о мерама  које су надлежни органи предузели према удружењима, члановима и активистима применом одредаба Закона о окупљању грађана („Службени гласник РС“, бр. 51/92, 53/93, 67/93, 17/99, 33/99, 48/94, „Службени лист СРЈ“, број 21/01 и „Службени гласник РС“, бр. 29/11 и 101/05) (3).

            (1) На основу извештаја Агенције за привредне регистре, од  1. децембра 2011. године и 26. децембра 2011. године, те приложеног уверења БУ 30475/2011 од 22. децембра 2011. године и друге достављене документације, Суд је утврдио следеће чињенично стање:

                        - удружење грађана ''СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1389'' Београд-Земун, Првомајска 20/4 (скраћени назив: ''СНП 1389'') је удружење грађана уписано у Регистар удружења решењем број БУ 6647/2010 од 15. јула 2010. године; решењем број БУ 26001/2001 од 24. августа 2011. године уписана је промена података о седишту и заступнику, који гласе: Београд-Земун, Масариков трг 10,  заступник - Миша Вацић;

                        - удружење грађана „СНП НАШИ 1389“, и удружење грађана под називом „СНП НАШИ“ нису поднели пријаву за упис у Регистар удружења који води Агенција, нити су, према документацији преузетој од Министарства за државну управу и локалну самоуправу, та удружења  била уписана у Регистар удружења грађана;

                        - раније регистровано удружење грађана „НАШИ“ из Аранђеловца је решењем Регистратора БУ-БСЛ 18169/2011 од 20. јуна 2011. године брисано из Регистра након спроведеног поступка ликвидације, а из разлога што у смислу одредаба Закона о удружењима („Службени гласник РС“, број 51/09 и 99/11), није у року прописаном тим законом поднело пријаву за усклађивање.

            При таквом стању у Регистру, Агенција за привредне регистре је доставила Суду на увид документе прибављене у поступку регистрације удружења грађана "СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1389", као јединог регистрованог удружења од три удружења чија се забрана предлаже, и то: Оснивачки акт Удружења „Српски народни покрет 1389“ и Статут које је донела Оснивачка скупштина „Српског народног покрета 1389“, одржана 15. марта 2010. године.

            (2) На основу одредбе члана 37. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) Уставни суд је заказао јавну расправу, која је одржана  дана 17. априла 2012. године. Као учесници у поступку су позвани предлагач – Републички јавни тужилац и два идентификована удружења чија се забрана тражи, и то - удружење „Српски народни покрет 1389“ из Београда и удружење СНП „НАШИ“ из Аранђеловца.

            За треће удружење, чија је забрана предлогом  такође тражена - удружење „СНП НАШИ 1389“, од стране предлагача нису достављени подаци потребни за идентификацију тог удружења. Суд је, спроведеним радњама претходног поступка, дошао до уверења да то удружење не постоји, односно, да је у ранијем периоду постојало као привремени облик заједничког деловања наведена два удружења, због чега то удружење није ни позвано на јавну расправу.

            - На јавној расправи овлашћени представник предлагача је истакао да:

            - остаје при наводима из предлога и доказима поднетим уз предлог, којима поткрепљује тврдњу да су се стекли услови за забрану рада наведена три удружења, јер сматра да су њихови циљеви и активности усмерени на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских и мањинских права и изазивање расне, националне или верске мржње;

            - о отвореним питањима идентитета удружења чија се забрана тражи исказује  потребу да претходно разјасни чињеницу у вези са њиховим идентитетом; у том циљу је истакао да је 2009. године Републички јавни тужилац поднео Уставном суду  предлог за забрану рада удружења „Покрет 1389“, основаног 10. октобра 2004. године (чији је заступник Радојко Љубичић), услед деловања које је усмерено на насилно рушење уставног поретка; уочено је, да су, као активисти удружења „Покрет 1389“, у том удружењу, између осталих, деловали и Миша Вацић и Игор Маринковић, који су се, заједно са делом чланова удружења „Покрет 1389“, издвојили из тог удружења и оформили ново удружење под називом „Српски народни покрет 1389“. Постоје подаци у виду објава, интервјуа, кривичних и прекрашајних пријава да су Миша Вацић и Игор Маринковић још 2008. године деловали самостално у оквиру тог новог удружења, које у то време још није било регистровано у Агенцији за привредне регистре; о томе сведочи документација у којој је садржана пријава Радојка Љубичића из „Покрета 1389“, из децембра 2008. године, којом се Удружење „Покрет 1389“ ограђује од поступака Мише Вацића и Игора Маринковића и захтева забрану злоупотребе имена Покрета и њихових даљих активности кроз новоосновано Удружење „СНП 1389“; имајући у виду да постоје докази који сведоче о издвајању и деловању новог удружења, независног и одвојеног од „Покрета 1389“, Републички јавни тужилац је поднео предлог против тог новоформираног удружења (Удружење „СНП 1389“), јер сматра да његови чланови консеквентно и континуирано угрожавају људска права и слободе, а изоставио је из предлога за забрану рада  удружење „Покрет 1389“; предлагач је оценио да  удружење „СНП 1389“, од оснивања па до данас, наставља са радом који има противуставни карактер, да је у међувремену, оно закључивало савезе са бројим десничарским организацијама, али без уписа у регистар Агенције за привредне регистре, према потребама је долазило и до разједињавања тих савеза због чега  су та удружења настављала да самостално врше своје активности, међутим, све  активности истих, било да су вршене у оквиру самосталног удружења било у заједничким удружењима, вршене су у циљу насилног рушења уставног поретка, кршења зајемчених људских и мањинских права и изазивање расне, националне или верске мржње, те се из тих разлога предлогом тражи да се  забрани и неформално нерегистровано удружење „СНП НАШИ 1389“, које је као заједничко удружење „постојало у једном кратком временском периоду“.

            - На јавној расправи представник удружења грађана „Српски народни покрет 1389“ је истакао:

            - да  Програм и Статут Удружења из 2004. године нису мењани и да су достављани увек на увид, како савезном министарству тадашње Државне заједнице, тако и сада Агенцији за привредне регистре Републике Србије, да су прихватани без икаквих оспоравања садржине и циља Удружења означеног као „ослобођење и уједињење свих српских земаља у једну српску државу“; супротно схватању предлагача, изнета је тврдња да ти акти не заговарају примену насиља, да се програмским начелима не врши дискриминација према одређеним групама и опцијама, нити се поједине особе негативно издвајају из популације, јер опредељење Удружења за „борбу против геј покрета“ није усмерено против било ког појединца, већ је израз супротстављања тој идеји, што одговара демократском праву свакога на другачије мишљење и политичку борбу, те да ни програмским актима нити јавним саопштењима, као ни предузетим активностима Удружење није позивало на насилну промену уставног поретка;

            - да објава на веб-сајту 26. августа 2011. године - ''Срећан вам 11. јул, дан ослобођења српског града Сребренице'' не представља изругивање жртвама масакра, него обележава крај терора над српским становништвом који је  трајао три године, са 3.600 страдалих Срба од терориста Насера Орића, који су на најгори начин убијени, а у том смислу је 11. јула Војска Републике Српске, под командом генерала Ратка Младића „ослободила тај град“;  да објава Мартовске декларације 17. марта 2008. године јесте реакција на „лажно проглашење самопрокламоване републике Косова и Метохије, знак подршке одбрани државе Србије и интереса државе Србије и Устава Републике Србије, те је Удружење на јавном скупу испред Скупштине Републике Србије, у присуству 6.000 људи и без инцидената, обнародовало тзв. Мартовску декларацију и доставило је Народној скупштини“, а да навод у тој декларацији „да је православно хришћанство основ културе, цивилизације и морала Србије“ јесте став Удружења о том питању, а не  дискриминација грађана који себе не сматрају Србима и нису православци, већ су атеисти;

            - да објава текста/колумне писане 2008. године „Сребреница - перфидне лажи и истина“ аутора Мише Вацића износи географске, историјске и правно тачне чињенице, које иду у прилог српском државном интересу и „раскринкавају“ манипулације са бројем жртава, а не „шири говор мржње према бошњачком народу и експлицитно искључује нетолеранцију према било ком народу који није српски и истиче противљење подизању верских споменика који нису хришћански“;

            - да објава текста „Педери славе прогон Јевреја“ није „директно позивање на бојкот припадника ЛГБТ популације и ширење говора мржње и дискриминисање грађана по личном својству“, него је коментар на непримерено „обележавање“  9. новембра када је светски дан борбе против фашизма и сећање на „Кристалну ноћ“ од стране наводних „антифашисткиња и антифашиста у акцији“ који су, „заправо сви одреда, припадници организација ЛГБТ ...као што је био и сам вођа  рушилачког одреда у Кристалној ноћи, хомосексуалац Ернест Рем“;

            - да се схватање предлагача о тексту „Извештај са дешавања у Пољској“ о наводном  скупу неонациста темељи искључиво на погрешним информацијама које су давале поједине медијске куће („Блиц“ и „Б92“), упркос упозорењима из Удружења о карактеру скупа,  а радило се о обележавању Дана државности Пољске, у ком смислу је Удружење и дало спорну изјаву „да би (хрватску) шаховницу, припадници 'СНП 1389' засигурно скинули“ чиме се не изражава „дискриминаторски однос према другим народима“ него став да на једном антифашистичком скупу „не може да стоји ни свастика, ни застава ЅЅ дивизије, ни застава НДХ“;

            - да се транспарентом „Победа здраве и нормалне Србије“ не „изражава дискриминаторски став према припадницима ЛГБТ популације“; да упозорења дата у изјавама Мише Вацића поводом најављене Параде поноса у 2009. години о постојању велике опасности за општу безбедност јесте јавни говор о последицама које могу уследити уколико неко пркоси ставу већине грађана, то јест неслагању са одржавањем тог скупа, да се тиме нико не дискриминише, него се легитимно изражава политички став, док друга страна управо намеће свој  систем вредности;

            - да се Удружење није противило политичким демонстрацијама тих скупина људи кад су се борили за своја права и да позивање на снимке пласиране на  YouTube нема вредност доказа  јер је тешко доказати аутентичност и ауторство тих снимака, а да иначе, приказ силуете бунтовника, младића који баца коцку а испод пише - „Alea iacta est“ јесте у свету познати симбол којим се означава бунт против свих ствари које нагризају систем, па је употребљен као порука Удружења и позив на бунт који је у складу са свим легитимним, законским, демократским начелима, а не „позивање својих симпатизера на насилничко понашање“;

            - да се догађај од 19. септембра 2008. године (физички напад на припаднике ЛГБТ популације у клубу „Рекс“) приписује активистима и симпатизерима овог Удружења без доказа о тој припадности, при чему су именована само два лица која нису чланови Удружења;

            - да се догађај у вези са кривичном пријавом Комитета правника за људска права ЈУКОМ против удружења „1389“, поднетом због угрожавања сигурности односе на период пре „дефинисања СНП“ на скупштини из новембра 2008. године, а да је  та кривична пријава иначе с разлогом одбачена, јер се радило само о пријављеном протестном скупу који је окончан остављањем писма на просторијама ЈУКОМ-а из разлога што је та организација објавила списак интелектуалаца у Србији који су родољубиво оријентисани и тиме политички неподобни; да се догађај од 24. марта 2009. године, то јест јавни скуп поводом обележавања десет година НАТО агресије на СРЈ, приказује као скуп на којем  је дошло до нарушавања јавног реда и мира у већем обиму, иако се ради о инциденту једног лица-редара Удружења, сат времена пре званичног почетка скупа, који је иначе протекао без инцидената, а да се члановима Удружења неосновано приписује одговорност за каменовање полицијског возила које се десило после завршетка скупа и на другом месту;

            - да прекршајна одговорност због догађаја 18. марта 2009. године (вређање власника локала приликом лепљења плаката поред локала) и новчана казна за прекршај изречена  Миши Вацићу, као члану Удружења, није разлог да се забрани рад Удружења;

            - да се догађај од 24. априла 2009. године, када је, због основа за сумњу да су учествовали у нападу на припаднике ромске заједнице приведено пет лица која су се изјаснила као симпатизери појединих организација, па и „удружења 1389“ неистинито приписује чланству Удружења које никада није заговарало физички напад, нити учествовало у нападу на било кога, нити има негативан став према ромској популацији;

            - да се догађај од 30. маја 2009. године, који се описује као исписивање на ПТТ стубовима пароле са потписом Покрета, од стране Мише Вацића и Игора Маринковића, због чега је поднета кривична пријава за кривично дело уништење и оштећење туђе ствари, тиче исписивања пароле са Путиновом сликом, а пријава је одбачена;

            - да је неистинит приказ догађаја од 20. септембра 2009. године - окупљање активиста Удружења испред Филозофског факултета ради протеста против Геј параде и осујећења њеног одржавања, која је на том месту била заказана, те прекршајно кажњавање Мише Вацића казном затвора од 30 дана, јер се ради о томе да је одржавање параде забрањено налагањем од стране органа власти да се иста измести, а потом је вољом организатора отказана, док је хапшење Мише Вацића извршено на другом месту - испред храма Светог Саве при литургији из разлога што су чланови Удружења претходних дана учествовали у контракампањи против геј параде, те му је по привођењу у полицијску станицу изречена прекршајна казна од 30 дана затвора и одмах је одведен на издржавање казне у Падинску Скелу, након чега је уследило покретање и другог казненог поступка, те да се подизањем оптужнице 8. децембра 2009. године - против Мише Вацића, активисте удружења „1389“ због напада на службено лице у вршењу службене дужности темељи на неистинитој оптужби о нападу на полицајце, поводом које је кривични  поступак још увек у току;

            - да је неистинито приказан догађај од 11. јула 2010, везано за хапшење Игора Маринковића који се није десио приликом одржавања скупа „Жене у црном“, него се  десио на пријављеном скупу Удружења ради поделе летака на штанду, који је најпре одобрен, а накнадно забрањен, те је Игор Маринковић ухапшен  јер је одбио да прекине скуп и прекршајно је осуђен на 15 дана затвора;

- да се очигледном грешком у идентификацији лица у предлогу наводи да је Игору Маринковићу, члану Удружења, изречена затворска казна у трајању од десет месеци у вези са спречавањем одржавања „Параде поноса“ из 2010. године, с обзиром на то да се ради о другом лицу истог имена које је члан Удружења „Образ“;

- да се као разлог за забрану Удружења  неосновано истиче чињеница о забрани, током марта 2011. године, одржавања 12 јавних скупова у организацији „СНП Наши 1389“, у Београду, Младеновцу и Обреновцу, јер се ради о сукцесивно заказиваним скуповима ради протеста поводом нетачног извештавања и ускраћивања права Удружења на деманти од стране медијске куће „Б92“, која је квалификовала „СНП 1389“ као организацију „која је иначе позната по мржњи према Јеврејима“;

- да бројна позивања предлагача на чињеницу исписивања графита са називом Удружења и санкционисање таквих понашања нису разлог за забрану рада Удружења.

- На јавној расправи представник Удружења СНП „НАШИ“- председник  Удружења Иван Ивановић, навео је:

- да иако Удружење није пререгистровано, оно и даље постоји и ради, односно, да има своје опште акте - оснивачке, статутарне и програмске, као органе управљања;

- да је Удружење СНП „НАШИ“ првобитно настало као удружење грађана „Наши“, које је регистровано 2006. године, чији је он био председник, да је касније дошло  до уједињења са „СНП 1389“, потписивањем уговора о сарадњи која је трајала десет месеци, а да су о престанку сарадње обавештени сви медији и одговарајуће саопштење стоји на званичном веб-сајту Удружења. Од престанка сарадње, престале су било какве заједничке активности ова два удружења, па тиме и удружења „СНП Наши 1389“ и да такво чињенично стање не мења околност да поједини медији при свом извештавању користе неправилно називе удружења;

- да је садашње удружење СНП „НАШИ“ састављено од Удружења грађана ''Наши'' и од дела чланства „СНП 1389“, да Удружење даје све потребне и тачне информације о себи и свом раду на сопственом веб-сајту, а да не може сносити одговорност за садржаје туђих написа који се појављују на интернет форумима на којима се и само Удружење презентира;

- да поступак по овом предлогу има карактер „политичког процеса“; да ни један члан Удружења није никада кривично гоњен, а да су прекршајној одговорности били подвргнути Иван Ивановић, због учешћа на забрањеном скупу протеста испред телевизије ''Б92'' и Игор Маринковић;

- да предлагач уводи правни појам „криминал мржње“ који у нашој држави још не постоји и да је представљање председника Удружења Ивана Ивановића, као лидера Удружења „Наши“, вероучитеља који је јавности постао познат након што је са својим присталицама у децембру 2007. године „насилно спречио“ трибину емисије „Пешчаник“, јесте неистинита квалификација догађаја;

- да залагање Удружења садржано у програмским актима за присаједињење са Републиком Српском, за ослобођење Републике Српске Крајине, за очување Косова и Метохије није позивање на мржњу;

- да су нетачне тврдње о наводном испољавању мржње против хомосексуалних односно ЛГБТ организација, а да је објава плаката на којем се налази „у то време председник хомосексуалне организације Бобан Стојановић“ и напис „погледајте кога финансира Влада Србије и Борис Тадић“ реакција Удружења на „ненормалне и вулгарне слике и блог те организације који су јавно представљени  на сајту телевизије 'Б92'“ и протест због финансирања из јавних прихода организације „Квирија“, те да је тим чином Удружење користило слободу говора као “основни принцип демократије“;

- да се Удружењу неосновано приписују коментари уочени на разним сајтовима који нису са сајта Удружења, нити са форума „Српски националисти“ и да на сајту Удружења никада није постојао ни један позив на насиље;

- да је Удружење пласирало мајице са сликом младића који држи коцку у руци, као и  „фигурице Ратка Младића“ и пласирало вест о забрани истих, ради боље продаје;

- да нема негативног става према људима који су хомосексуално оријентисани, јер то је њихово право и избор, али да се има право на негативан став о таквом опредељењу који деле и Свето Писмо и црквени достојанственици Српске православне цркве;

- да се оптуживање Удружења да „поред наизглед прокламованих циљева заштите интереса Републике Србије њихово деловање није у складу са прокламованим циљевима и да су све њихове објаве на сајту и предузете акције таквог карактера да имплицирају насиље, шире говор мржње према ЛГБТ популацији, позивају на насилну промену уставног поретка“ не заснива на понуђеним доказима, јер је сваки акт Удружења био усмерен на одбрану уставног поретка;

- да државни органи пропуштају да позивају на одговорност за кршење људских права актере Геј стрејт алијансе, који својим активностима изазивају верску, расну и националну мржњу, и то јавно чине;

- да организовање протеста због проглашења независности Косова и Метохије, и истицање пароле „Догодине у Призрену“, одговара садржини преамбуле важећег Устава Републике Србије;

- да честитање „дана ослобођења Сребренице“ јесте оправдано честитање сународницима у Републици Српској празника - обележавања дана када је њихов град ослобођен;

- да Игор Маринковић, који је, према наводима у предлогу, осуђен на десет месеци затвора, није лице из реда чланова Удружења; да је лице под истим именом – члан Удружења Игор Маринковић осуђен само за учињени прекршај на казну затвора од 15 дана, и то због започињања забрањеног скупа, иако се ради о скупу који је претходно „био одобрен“;

- да на скупу обележавања десет година од НАТО бомбардовања у Београду на Тргу Републике, није било инцидената и да упркос другачијим објавама у медијима, чланови Удружења „Наши“ нису изазивали нереде, нити су чланови овог удружења из Аранђеловца, с обзиром на малобројност, могли да изазову значајнији инцидент; 

- да је ово удружење, уз удружење „Покрет 1389“,  једино у Србији које се залаже за учлањење у Евроазијску унију, за савез са Руском Федерацијом и осталим земљама које би чиниле Евроазијски савез;

- да врсте кажњивих дела која су до сада стављена на терет чланова Удружења и изречене казне показују да не стоје наводи предлагача о деловању Удружења усмереног на рушење уставног поретка.

             (3) После одржане јавне расправе, сумирајући утврђено стање и отворена питања, Суд је, ради допунских сазнања о мерама које су предузимане против удружења,  затражио од предлагача да достави правне акте којима је  изречена забрана одржавања јавног скупа чији је сазивач неко од удружења чија се забрана предлаже, односно лице којем се приписује својство члана неког од наведених удружења, као и одлуке надлежних органа које су донете по основу прекршајне одговорности удружења као сазивача јавног скупа, односно, лица којем се приписује својство члана неког од удружења чија се забрана тражи, све у смислу одредаба Закона о окупљању грађана.

 Поступајући по налогу Суда, предлагач је доставио извештај Министарства унутрашњих послова - Дирекција полиције - Управа полиције бр. 03/5 бр. 212-1315/12-09 од 21. маја 2012. године, сачињен на основу извештаја подручних полицијских управа за Београд, Крушевац, Краљево и Нови Пазар, са подацима и актима као доказима о предузетим мерама против лица која су кршила одредбе Закона о окупљању грађана. У извештају су дати и подаци о поднетим захтевима за покретање прекршајног поступка против лица која су кршила одредбе Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС“, бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05).

По појединим питањима из достављеног извештаја, Суд је констатовао следеће:

а) Из садржине достављених 13 решења о забрани јавних скупова и пропратних аката следи да се девет решења односи на јавне скупове чији је сазивач удружење „СНП 1389“ или заједничко удружење „СНП НАШИ 1389“, док се сазивања скупова у преостала четири случаја идентификују као радње других лица (два решења се везују за име физичког лица као сазивача скупа без назнаке припадности било којем удружењу, а два решења се  односе на сазивање скупа у организацији других удружења - удружења „Покрет 1389“ и Српског народног покрета „Избор је наш“ из Републике Српске). Од девет решења којима је изречена забрана одржавања јавног скупа чији је сазивач  удружење „СНП 1389“ или заједничко удружење „СНП НАШИ 1389“, осам је донето по основу члана 11. став 1. Закона о окупљању грађана, према којем „надлежни орган може да забрани одржавање јавног скупа ради спречавања ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи и имовине“, а једно решење је донето на основу одредаба члана 12. став 2. у вези са ставом 1. Закона о окупљању грађана које дају основ надлежном органу да донесе и усмено саопшти решење о забрани јавног скупа ако у току одржавања јавног скупа наступе околности из члана 9. став 1. (привремена забрана одржавања јавног скупа који је усмерен на насилно мењање Уставом утврђеног поретка, нарушавање територијалне целовитости и независности Републике Србије, кршење Уставом зајемчених слобода и права човека и грађанина, изазивање и подстицање националне, расне, и верске нетрпељивости и мржње, све у случају да сазивач не може, или одбије да прекине одржавање јавног скупа). Наведених девет решења донето је за скупове заказане за 20. мај 2009. године, 19. до 27. септембра 2009. године, 31. октобар 2009. године, 11. јул 2010. године (сви у Београду), 10. октобар 2010. године (Нови Пазар), 19. март 2011. године (Београд), 19. март 2011. године (Обреновац), 19. март 2011. године (Трстеник), 19. март 2011. године (Рашка).

 

            б) Из достављених докумената о прекршајној одговорности поводом окупљања грађана следи: да је прекршајни поступак покретан само против  физичких лица, а да против самих удружења, као сазивача јавног скупа у смислу члана 4. став 1. Закона о окупљању грађана, нису подношене прекршајне пријаве у смислу члана 15. Закона. У вези са прекршајном одговорношћу физичких лица следи да се за кршење одредаба Закона о окупљању грађана, од презентираних 15 захтева за покретање прекршајног поступка, само два односе на чланове удружења (Игора Маринковића и Мишу Вацића), док се преосталих 12 односе на  лице које је припадник другог удружења (Радојко Љубичић,  Удружење „Покрет 1389“). Исход прекршајног поступка који је вођен против Игора Маринковића је осуда на казну затвора у трајању од 15 дана и новчану казну од 5.000 динара (11. јула 2010. године), и то због прекршаја из члана 15. став 1. тачка 5) Закона о окупљању грађана (сазивач који не прекине јавни скуп по решењу надлежног органа о забрани) и члана 12. став 1. Закона о јавном реду и миру, а исход прекршајног поступка против Мише Вацића је кажњавање казном затвора у трајању од 30 дана (20. септембра 2009. године ) због прекршаја из члана 15. став 1. тачка 2) Закона о окупљању грађана (лице које окупља грађане без претходне пријаве).

 

            в) У наведеном извештају су дати подаци о осам поднетих захтева за покретање прекршајног поступка против лица која су кршила одредбе Закона о јавном реду и миру, и то искључиво одредбе члана 12. став 1. Закона, која прописује: „Ко просјачењем или скитничањем, или непристојним, дрским и безобразним понашањем угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир, казниће се новчаном казном до 20.000 динара или казном затвора до 30 дана.“ Из пресуда Прекршајног суда у Београду које су поводом тих захтева донете следи да су све донете 6. марта 2011. године, по захтевима од 5. марта 2011. године, за исту радњу прекршаја: „Што је дана 5. марта 2011. године у 18.30 часова у Београду у ул. Булевар Зорана Ђинђића бр. 64 испред зграде 'Б92' нарушавао/ла јавни ред и мир на начин што је истакао/ла транспарент дужине око 4 метра и висине око 1 метар са натписом 'Б (кукасти крст) 92 ИСТИНА И ЉУБАВ ПРЕМА СРБИЈИ, ПОБЕДИЋЕ ВАШЕ ЛАЖИ О НАМА'“. Од осам процесуираних случајева, у четири је изречена казна затвора у трајању од 15 дана, а у четири новчана казна од 20.000 динара. Захтеви за покретање прекршајних поступака и донете пресуде не садрже експлицитну назнаку о припадности окривљеног лица којем од удружења чија се забрана тражи, нити назнаку да је кажњиво дело чињено на јавном скупу сазваном од стране неког од удружења чија се забрана тражи. 

 

III

 

                        Одредбама Устава Републике Србије којима се јемчи слобода удруживања утврђено је да се удружења оснивају без претходног одобрења, уз упис у регистар који води државни орган, у складу са законом, да су забрањена тајна и паравојна удружења, а да Уставни суд може забранити само оно удружење чије је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње (члан 55. ст. 2, 3. и 4.). Одредбама којима утврђује надлежност Уставног суда као самосталног и независног органа који штити уставност и законитост и људска и мањинска права, Устав утврђује да Уставни суд одлучује о забрани рада политичке странке, синдикалне организације или удружења грађана, а да се поступак пред Уставним судом и правно дејство његових одлука уређују законом (члан 166. став 1, члан 167. став 3. и члан 175. став 3.).

                    Одредбама Закона о Уставном суду које уређују поступак по овом основу, надлежности Уставног суда и правно дејство одлуке којом Уставни суд забрани рад политичке странке, синдикалне организације или удружења грађана, прописано је да Уставни суд одржава јавну расправу у поступку за забрану рада политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана или верске заједнице, да Уставни суд одлучује о забрани рада политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана или верске заједнице на основу предлога Владе, Републичког јавног тужиоца или органа надлежног за упис у регистар политичких странака, синдикалних организација, удружења грађана или верских заједница, да кад је предлогом тражена забрана тајног или паравојног удружења, Уставни суд ће својом одлуком утврдити да је деловање таквог удружења забрањено Уставом а истом одлуком може одредити предузимање мера које су неопходне да се спречи деловање тајног или паравојног удружења, да кад Уставни суд забрани рад политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана или верске заједнице, та се политичка странка, синдикална организација, удружење грађана или верска заједница брише из одговарајућег регистра даном достављања одлуке Уставног суда надлежном органу (члан 37.  став 1, члан 80. став 1, члан 81. и члан 81а став 1.  Закона).

            Према одредбама Закона о удружењима („Службени гласник РС“, бр.  51/09 и 99/11): удружење се оснива и организује слободно и самостално је у остваривању својих циљева, а  циљеви и деловање удружења не могу бити усмерени на насилно рушење уставног поретка и нарушавање територијалне целокупности Републике Србије, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање и подстицање неравноправности, мржње и нетрпељивости засноване на расној, националној, верској или другој припадности или опредељењу, као и полу, роду, физичким, психичким или другим карактеристикама и способностима, што се једнако односи на сва удружења, то јест независно од тога да ли имају својство правног лица или немају то својство (члан 3.); упис удружења у регистар је добровољан, а  удружење стиче статус правног лица даном уписа у регистар (члан 4.); удружења могу основати најмање три оснивача, с тим што најмање један од оснивача мора имати пребивалиште, односно седиште на територији Републике Србије. Оснивачи удружења могу бити пословно способна физичка или правна лица (члан 10. ст. 1. и 2.); удружење се оснива  усвајањем оснивачког акта и статута и избором лица овлашћеног за заступање, на оснивачкој скупштини (члан 11. став 1.); Уставни суд одлучује о забрани рада тајних и паравојних удружења, као и о забрани рада удружења чији су циљеви и деловања супротни одредби члана 3. став 2. овог закона, при чему се одлука о забрани рада удружења може заснивати на радњама чланова удружења ако постоји веза између тих радњи и деловања удружења или његових циљева, ако се радње заснивају на организованој вољи чланова и ако се према околностима случаја може сматрати да је удружење толерисало радње својих чланова (члан 50. ст. 1. и 2.); да се поступак за забрану рада удружења покреће на предлог Владе, Републичког јавног тужиоца, министарства надлежног за послове управе, министарства надлежног за област у којој се остварују циљеви удружења и на предлог Регистратора, као и да се поступак за забрану рада удружења може покренути и водити и у односу на удружења која немају статус правног лица (члан 51.).

 

IV

А) Процесне претпоставке за вођење поступка

 

Полазећи од укупно утврђеног чињеничног и правног стања, Уставни суд је пре одлучивања о основаности предлога за забрану рада наведена три удружења, најпре разматрао, као претходно питање, испуњеност процесних претпоставки за поступање по поднетом предлогу у целини и утврдио да за део захтева предлагача који се тиче предлога за забрану рада удружења грађана „СНП НАШИ 1389“ не постоје процесне претпоставке утврђене законом. Наиме, у спроведеном поступку Суд је  утврдио: да је удружење грађана „СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1389“ из Београда постојеће, регистровано удружење које делује; да је удружење грађана СНП „НАШИ“ из Аранђеловца постојеће, нерегистровано удружење које делује; да удружење грађана „СНП НАШИ 1389“ не постоји, није регистровано и не делује.

Констатацију да предлог за забрану рада удружења грађана „СНП НАШИ 1389“ не испуњава процесне претпоставке за поступање Уставног суда,  Суд је засновао на утврђењу да су се сви учесници у поступку сагласили да је под тим називом само у периоду од августа 2010. године до јуна 2011. године егзистирао облик привремене сарадње друга два наведена удружења, да је и почетак сарадње и окончање исте извршен неформалним јавним саопштењима актера удруживања, без његовог уписивања у регистар. Предлагач је на јавној расправи истакао да, упркос објаве престанка сарадње односно „удружење“ и даље делује, али за то није пружио  и правно релевантне доказе. Суд ни увидом у интернет странице оба удружења није могао утврдити да је тај навод предлагача чињенично утемељен. На основу тако утврђеног чињеничног и правног стања ствари, Суд констатовао да се овај захтев предлагача односи на забрану непостојећег удружења, због чега је, на основу члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду и решио као у тачки 2. изреке.

Следом реченог Суд је утврдио да су процесне претпоставке за вођење поступка испуњене само у односу на регистровано удружење „СНП 1389“ и фактички организовано али нерегистровано удружење СНП „НАШИ“, па је у односу само на та удружења и извршена оцена основаности предлога Републичког јавног тужиоца за изрицање мере забране рада истим.

Став Суда о постојању процесних претпоставки за вођење поступка према удружењу СНП „НАШИ“ из Аранђеловца темељи се на неспорној чињеници да то удружење има организоване чланове, опште акте – статут и програм рада и органе руковођења. Неспорност тих чињеница потврђује се изјавама предлагача и представника – председника удружења СНП „НАШИ“. Отуда се поуздано може закључити да је то удружење фактички основано, јер је испунило  материјално-правне претпоставке за оснивање прописане одредбом члана 10. ст. 1. и 2. и члана 11. став 1. Закона о удружењима.  Оно постоји и делује као удружење без обзира што формално није уписано у Регистар Агенције за привредне регистре. Наиме, одредбом члана 4. Закона о удружењима прописано је да је упис удружења у регистар добровољан, чиме се и нерегистрованом удружењу законом допушта да легално остварује циљеве због којих је основано. Код таквог чињеничног и правног стања произлази да удружење СНП „НАШИ“ из Аранђеловца, иако нема статус правног лица, оно легитимно и легално постоји и јавно иступа у правном поретку. Стога, а сходно одредби члана 51. став 2. Закона о удружењима, Суд сматра да се и у односу на то удружење може спровести поступак у коме би се утврдила основаност у предлогу истакнуте тврдње о постојању Уставом утврђених разлога за забрану његовог рада.

 

Б)  Оцена основаности предложене забране

 

Уставни суд, најпре, констатује да се предложена мера забране рада удружења „СНП 1389“ и СНП „НАШИ“ може сматрати основаном и оправданом само у случају неспорног постојања уверљивих доказа који непосредно потврђују постојање Уставом утврђених услова за њено изрицање. Оцена постојања таквих разлога мора се темељити на анализи програмских опредељења садржаних у општим актима ових удружења, анализи активности и деловања удружења и његових чланова, као и сразмерности предузетих мера од стране надлежних државних органа у односу на кажњива деловања самог удружења и његових чланова. Суд указује да само прокламовање недозвољених циљева није и довољан разлог за забрану рада удружења, као што и прокламација дозвољених циљева не може искључити могућност изрицања мере забране рада удружењу када су деловања његових чланова неспорно усмерена на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње. Зато је нужно спровести свеобухватно испитивање свих наведених елемената од чијег постојања зависи оцена основаности и оправданости предложене мере. То подразумева обавезу Суда да неспорно утврди да ли појединачно, или, пак, заједничко постојање наведених елемената оправдава тврдњу предлагача о постојању уставних услова за изрицање предложене мере. С тим у вези, Суд је у обавези да ту оцену заснује на темељу уверљивих доказа који неспорно указују да деловање ових удружења представља озбиљну опасност по демократију. Стога Суд мора, најпре, испитати уверљивост понуђених доказа о постојању активности удружења и његових чланова усмерених на противуставно деловање, кршење зајемчених људских и мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње, односно, да ли се такве активности појединих чланова удружења могу приписати удружењу када се оно са њима саглашава тако што их подржава, или накнадно одобрава. У том циљу Суд мора и појединачно и у међусобној повезаности испитати: 1) програмска начела удружења, 2) активности удружења и његових чланова и 3) учинак и сразмерност предузетих мера надлежних државних органа према удружењу и његовим члановима. Поступајући на тај начин Суд констатује следеће:

 

1. Програмска начела удружења

 

а) Увидом у  опште акте удружења  „СНП 1389“ и СНП „НАШИ“ Суд је утврдио  следеће чињенице: оснивачки акт удружења грађана „Српски народни покрет 1389“ одређује да је област остваривања циљева Удружења „критичка делатност на пољу културе и социјалних деловања“, док за циљеве оснивања истиче: остваривање српских националних интереса, заштиту територијалног интегритета и „суверености државе Србије, спречавање политичких, економских и културних тенденција глобализма, афирмисање аутентичне српске културе у најширем смислу и, остваривање опште људске правде и једнакости“. Статут Удружења утврђује: „да се Удружење не може бавити формирањем било каквих тајних и паравојних удружења, да је рад јаван, да се Удружење „супротставља кршењу зајемчених људских или мањинских права, нетрпељивости заснованој на расној, националној или верској припадности“; да подржава сваку групу грађана или појединца коме су реално угрожена нека од права; да само или у заједници са другим организацијама организује хуманитарне акције, јавне скупове, стручне скупове, наступе у медијима, јавно деловање и окупљање грађана, стручњака и организација; да ради на окупљању свих патриотских организација и појединаца који желе да се афирмише српска саборност, да све своје активности спроводи у духу важећих закона и прописа; да Удружење може закључивати споразуме о сарадњи са другим патриотским организацијама у земљи и иностранству. Документ под називом „Основни циљеви СНП 1389“ одређује као циљеве Удружења, поред осталог,  „ослобођење и уједињење свих српских земаља у једну српску државу (под појмом свих српских земаља подразумевамо: целокупну територију данашње Републике Србије са њеним покрајинама Косовом и Метохијом, као и Војводином, Републике Црне Горе, Републике Македоније, Републике Српске и Федерације БиХ, као и простор окупиране РСК с територијалним проширењима и северни део Републике Албаније)“; социјалну правду; залагање за глобалне интеграције друге врсте, пре свега за сарадњу са Руском Федерацијом и осталим земљама БРИК-а, као и са свима који се супротстављају назадним вредностима Новог Светског Поретка (под којим се подразумева Европска унија, НАТО и Међународни монетарни фонд). Као „програмска начела“ се одређују: родољубље, православна вера, слога, очување државног суверенитета и територијалне недељивости Србије, породичне вредности, социјална правда, ћирилично писмо и чување чистоте и богатства српског језика, српска (европска) традиција наспрам „еуропске модернизације“, борба против секташтва и унијаћења и „борба против наркоманије, геј покрета и осталих девијантних покрета и видова понашања“.  

            б) Општи акт удружења СНП „НАШИ“ - документ под називом „СНП НАШИ-Политички програм“ као једини расположиви програмски акт удружења СНП „НАШИ“ објављен је на интернет сајту овог удружења и приложен Суду од стране  предлагача. Он, поред основних одређења, садржи: да је циљ Удружења да Србија буде друштво могућности, које је "фер у односу на све њене грађане" и да Удружење "намерава да у потпуности подржи и охрабри независност и иницијативу сваког грађанина Србије" која је у складу са Уставом и законом; да "жели Србију која је спремна на све, па и на најнеочекиваније преломе историјског развоја", која је у стању да поуздано заштити своје националне интересе;  да Удружење тежи да сваким новим даном учествује у изградњи и стварању једне лепше Србије; да ће насупрот политичким странкама и њиховим дневно политичким интересима, Удружење радити зарад добробити државе и народа, а не странке и појединаца, градити Србију духовности, уметности, науке, образованости, васпитаности, традиције, достојанства, материјалне сигурности, психофизичког здравља, радости и спорта и на решавању највећих друштвених проблема као што су: алкохолизам, исељавање младих стручњака и  бела куга. У одељку „Политички програм и основи стратегије СНП НАШИ“ наводи се да је идеологија Удружења српско родољубље и домаћински поредак, као идеологија стабилности и развоја, константно креативно обнављање друштва без стагнације и револуције, очување и модернизација Србије на основу њене историје, културе и духовности, те се, као основи стратегије Удружења наводе: Евроазијске интеграције, насупрот прозападним странкама у Србији, чије залагање за Европску унију и евроатланске интеграције доводе до апсолутног губитка државотворности, економског пустошења, моралног и духовног суноврата, уништења сваке перспективе и свих вредности српског друштва; "залагање за глобалне интеграције друге врсте, за сарадњу са Руском Федерацијом и осталим земљама БРИК-а", а као један од приоритета у спољној политици - "приступање Србије будућој Евроазијској Унији кроз усмеравање снага и кроз инсистирање на тренутно, међу евроазијском интелектуалном и политичком елитом, најзаступљенијем и општеприхваћеном концепту Евроазијске Уније који подразумева Београд као главни четврти град и центар Евроазијске Уније"; да је циљ деловања Удружења социјална правда, друштвена одговорност и народна власт (што обухвата и борбу против свега онога што нарушава институцију породице и моралног друштва, а подразумева  наркоманију, тзв. геј покрете ... итд), политичка државотворна платформа ослобођења и уједињења свих српских земаља у једну српску државу (под појмом „свих српских земаља“ подразумева се целокупна територија данашње Републике Србије са њеним покрајинама Косовом и Метохијом, као и Војводином, Републике Црне Горе, Републике Македоније, Републике Српске и Федерације БиХ, као и простор окупиране РСК с територијалним проширењима и северни део Републике Албаније), те да Удружење Србију види као "територијално Васкрслу државу у чијем склопу се налазе све српске земље које су окупиране у ратовима деведесетих". Као „програмска начела“ наводе се родољубље,  православна вера, култура, достојанство и наслеђе..., те одређује да су „Традиционалне вредности и породица темељ за раст и васпитање сваког појединца. Породица је уточиште и права ћелија друштва у којој се формира сваки појединац, тако да наша православна традиција игра велику улогу у формирању личности детета, како би било заштићено од најезде антикултуре која долази из појединих западних земаља, и која се оличава у секташтву, наркоманији, материјализму, индивидуализму, идеологијама геј покрета, и осталих девијантних група.“

            На основу изложене садржине статутарних и  програмских аката оба удружења Суд није нашао да се њима као циљеви удруживања или начела деловања установљавају оне активности које би биле усмерене на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње, што одредба члана 55. став 4. Устава предвиђа као основ за забрану удружења.

            Суд је при том нарочито и посебно  размотрио и оне делове наведених аката које је предлагач апострофирао као доказ противуставног деловања удружења, односно као статутарну и програмску подлогу за такво деловање. У том смислу, предлагач је као спорне истакао: 1) изводе из докумената „Основни циљеви СНП 1389“ и „СНП НАШИ-Политички програм“ (раније и акт Основни циљеви ''СНП НАШИ 1389'') у деловима којима се као циљеви деловања удружења наводе „ослобођење и уједињење свих српских земаља у једну српску државу са јединственим појмом 'свих српских земаља'“,  2) изводе из тих докумената у којима се као циљеви и програмска начела удружења наводе: „родољубље, православна вера, слога и очување државног суверенитета и територијалне недељивости Србије, породичне вредности, социјална правда, ћирилично писмо и чување чистоте и богатства српског језика, српска (европска) традиција наспрам европске модернизације, борба против секташтва и унијаћења и борба против наркоманије, геј покрета и осталих девијантних покрета и видова понашања“.

            Суд није прихватио квалификације програмских оријентација удружења дате од стране предлагача као доказ да се на тај начин: 1)  „злоупотребљава уставно право на удруживање које је условљено тиме да се не угрожавају иста таква права припадника других народа“; 2) да се наведеним формулацијама „подразумева примена насиља да би наведени циљеви били остварени“, односно, да се „врши  дискриминација према одређеним групама и опцијама и поједине особе се негативно издвајају из популације.“ Суд  налази да цитирани делови општих аката удружења, посматрани у контексту целине програмских и политичких опредељења садржаних у тим актима представљају израз схватања групе грађана коју повезује исти или сличан поглед на вредности које треба афирмисати у друштвеној заједници, а које ће они остваривати својом активношћу. Полазећи од уставних јемстава слободе мисли, савести, уверења и вероисповести из члана 43. став 1. Устава, слободе мишљења и изражавања из члана 46. став 1. Устава и слободе изражавања националне припадности из члана 47. став 1. Устава, Суд сматра да је слобода избора и исказивања ставова о различитим питањима живота у друштву и држави право сваког човека као индивидуе, које се може упражњавати и у заједници са другим лицима и као такво је  саставни део слободе удруживања зајемчене одредбом члана 55. став 1. Устава. Наведену уставну гаранцију слободе удруживања, коју афирмише и одредба члана 3. став 1. Закона о удружењима, према којој се удружење оснива и организује слободно и самостално је у остваривању својих циљева, прати истовремено уставно и законско одређење о томе која су деловања удружења основ за његову забрану. Суд сматра да наведени општи акти и у њима садржана програмска опредељења удружења чија се забрана рада тражи не могу представљати правно валидни доказ о постојању уставног основа за изрицање такве мере. Ово из разлога што се квалификације прокламованих циљева удружења и начин њиховог остварења не могу окарактерисати као неспорне активности усмерене на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње. Стога је супротне тврдње предлагача Суд окарактерисао као чињенично и правно неутемељене.

            Суд оцењује да се набрајање наведених циљева активности, односно вредности које удружења по свом виђењу истичу као сврху свог деловања и исказују кроз садржину  јавно доступних општих аката удружења, не могу окарактерисати као неспорна заговарања противуставног деловања. Наиме, без обзира што је у њима исказана воља за остварењем одређених циљева, као што је  „ослобођење и уједињење свих српских земаља у једну српску државу“, по оцени Уставног суда, не може се прихватити став предлагача да се тиме потврђује залагање удружења за  територијалне претензије према другим државама а супротно међународно  прокламованој политици Републике Србије. Овакав став предлагача није правно релевантно поткрепљен ни када је у питању исказивање воље за „борбу против наркоманије, геј покрета и осталих покрета и видова понашања“. Уставни суд указује да се тако исказаном вољом удружења  реално отвара сумња да ли се таквим опредељењем припадника ових удружења атакује на психички и физички интегритет припадника оних категорија грађана које, у оквиру уживања свима гарантованих људских права и слобода, заговарају или упражњавају своје другачије, природно условљене или слободно изабране вредности. Међутим, Суд сматра да свака слобода избора опредељења у свим сферама живота припада једнако свим грађанима и да сви грађани једнако подлежу ограничењима и забранама које позитивни правни систем предвиђа и санкционише. Суд је у конкретном случају оценио да поједине одредбе наведених општих аката индиректно могу иницирати противуставне радње, али  то ипак није ни довољан ни непосредан основ да би се у одсуству потврђеног фактичког противуставног  деловања удружења могло поуздано закључити да се тиме иницирају или подстичу активности чланова удружења или других лица на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње, у мери која би захтевала уставно-судску забрану њиховог рада. Ово са разлога што, по становишту Уставног суда, изрицању такве мере мора претходити неспорно утврђење да су фактичка деловања и предузете активности удружења  представљале злоупотребу права и слобода, које су од стране надлежних државних органа безуспешно санкционисане континуираним и благовременим изрицањем адекватних мера.

 

            2. Активности  удружења и њихових чланова

 

            Суд је констатовао да се презентованим доказима указује на писане изјаве удружења чија се забрана рада тражи, личне изјаве чланова удружења и изјаве неидентификованих лица, те приказ графита, плаката и видео записа, чије се ауторство везује за удружења или њихове чланове у периоду од марта 2008. године до новембра 2011. године. Предлагач је квалификовао значење и циљ у њима садржаних порука као: „изругивање“, „изазивање коментара“, „противљење“ „постављање једних вредности изнад других“, „позивање на бојкот“, „искључивање толеранције“, „позивање на саборну борбу“, „изражавање дискриминаторских ставова према ЛГБТ групи“, „изражавање дискриминаторског става према другим народима“, „дискриминацију грађана“, „ширење говора мржње“, „имплицирање насиља“, „позивање на насиље“, „позивање на насилничко понашање“, „индиректно позивање на насиље“ и „позивање на учешће у насиљу“.

            Међутим, представници удружења су на јавној расправи објаснили значење и циљ спорних изјава и написа и указали на поводе и мотиве у чијем су контексту настали. С тим у вези позвали су се на своја Уставом гарантована демократска права грађана на слободу мишљења и изражавања, истакавши да њихови ставови саопштени у писаним изјавама и кроз предузете активности нису уперени против припадника других група и индивидуа, већ против идеја које они заговарају, пропагирају и шире. У целини су негирали и тврдње предлагача да је изјавама, написима или радњама чланова удружења вршено или подстицано било какво насиље.

            Ценећи ставове и тврдње предлагача сучељене са њиховим оспоравањем од стране удружења чија се забрана рада тражи, Суд није нашао да презентовани докази  по својој садржини потврђују значење и ефекте које им предлагач приписује, својим тумачењем. Наведене изјаве и активности се могу у контексту конкретних догађаја протумачити као израз недопуштеног деловања  које се може и мора санкционисати од стране надлежних државних органа, без обзира што их представници удружења представљају као израз субјективног виђења и као реакцију на догађаје инициране од стране других лица. При томе, Уставни суд указује да се одредбом члана 46. Устава јемчи слобода мишљења и изражавања, али само у складу са Уставом утврђеним разлозима за њено законско ограничење. На тај начин Уставом се поставља брана могућим злоупотребама ове слободе на штету других, позивом на заштиту општих интереса. Стога Уставни суд сматра да је постојало не само право, већ и обавеза надлежних државних органа да у сваком конкретном случају предузму законом прописане мере како према удружењу, тако и према његовим члановима, у свим случајевима када утврде да су њиховим деловањем прекорачене Уставом утврђене границе слободе и права на јавно исказивање сопственог мишљења.

            Тим поводом Суд примећује да не постоји сразмера између тежине квалификација изнетих од стране предлагача за писане и графичке поруке  и мера које су поводом њих предузете од стране надлежних државних органа. Напротив, из укупних навода у предлогу и Суду презентованих доказа следи да су за те врсте активности удружења у само два случаја предузете мере гоњења. Први, када је 2. новембра 2010. године Виши јавни тужилац у Београду доставио захтев Одељењу за јавни ред и мир Управе полиције града Београда за прикупљање потребних обавештења поводом понуђене награде путем интернет сајта www.snp1389.rs у износу од 10.000 евра за информацију о идентитету лица које безбедносним службама Републике Србије дојави пребивалиште хашког оптуженика Ратка Младића. У предлогу је наведено да је тим поводом само поднет оптужни предлог од стране Вишег јавног тужилаштва у Београду - Посебно одељење за борбу против високо технолошког криминала, али без навођења података за које кривично дело и какав је исход тог поступка. И други случај, када је октобра 2009. године Прво општинско јавно тужилаштво у Београду поднело оптужни предлог против Младена Обрадовића и Мише Вацића због кривичног дела расне и друге дискриминације и кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних направа. Том приликом Миши Вацићу као једном од вођа Покрета 1389 стављено је на терет да је у периоду од 18. до 20. септембра 2009. године ширио и представљао идеје које заговарају дискриминацију против припадника ЛГБТ популације, засноване на личном својству-сексуалној оријентацији,  тако што је дистрибуирао и прибављао пропагандни материјал  - 229 налепница са текстом „Нећемо геј параду, хоћемо патриотску владу“, „Покрет 1389“, а у средствима јавног информисања давао изјаве претеће и увредљиве садржине за припаднике ЛГБТ популације као што су:“Заштити своје дете“, „Идеја није позив на линч него на формирање јединствене галерије која ће помоћи људима да препознају педере и склоне децу из њихове околине, педера има свуда, у комшији и учитељу итд“. Међутим, Суду није презентован и релевантан доказ да су ове активности Мише Вацића инициране, подржане или одобрене од стране удружења „СНП 1389“. Осим тога, предлагач не наводи ни један податак о другом кривичном делу недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних направа, чије је извршење истим оптужним актом стављено на терет окривљеном због не мањег  степена друштвене опасности, нити, пак, пружа доказе Уставном суду о току и исходу тог кривичног поступка.

 

            3. Предузете мере надлежних државних органа

 

            Суд је уважио објективно условљену тешкоћу за предлагача да диференцирано и јасно изложи који наводи и с тим у вези понуђени докази представљају материјално-правну подлогу за одлучивање о предложеној забрани рада предметних удружења. С тим у вези, Суд констатује да изнети непрецизни наводи и понуђени докази садрже недостатке због којих се не може поуздано утврдити  врста кажњивог дела, бројност предузетих мера, идентитет и припадност лица против којих је мера предузета, нити правноснажни исход покренутих поступака.

            Из података датих у предлогу може се оквирно закључити да је у односном периоду поднето приближно 30 кривичних пријава, али је само за неке од њих наведена и правна квалификација дела („угрожавање сигурности“-1, „уништење и оштећење туђе ствари“-4, „напад на службено лице“-1, „лажна дојава“-1, „насилничко понашање“-14, „расна и друга дискриминација“-1, „недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних направа“-1). И у погледу исхода поступака презентовани су само делимични подаци који указују да је за седам случајева поступак у току, да су три поступка окончана без осуђујуће пресуде, и да је само у једном поступку који се водио према малолетном лицу изречена васпитна мера. Такође, у односу на идентитет гоњених лица и њихове припадности удружењима чија се забрана рада предлаже, учесници у поступку су изнели опречне тврдње. У предлогу се наводи да је у априлу 2011. године донета првостепена пресуда којом су „оптужена лица“ осуђена због кривичног дела насилничког понашање на спортској приредби или јавном скупу, „при чему је Игор Маринковић осуђен на казну затвора у трајању од 10 месеци“. Представници удружења су на јавној расправи оспорили идентитет тог лица као члана удружења, а предлагач није оповргао могућу замену идентитета осуђеног лица и истоименог члана једног од удружења. Представници удружења су такође оспорили као недоказане тврдње предлагача о припадности и у предлогу именованих  лица као чланова удружења (Милан Димитријевић и Драган Глишовић), у вези са наводом да је 19. септембра 2008. године забележен физички напад активиста и симпатизера удружења „СНП 1389“ , „Наши“ и „Образ“  на групу припадника ЛГБТ популације у клубу „Рекс“ у Београду, због чега су „против четири идентификована учесника“ поднете четири кривичне пријаве и једна прекршајна пријава. Међутим, Суду није током поступка пружен и поуздан доказ да су те активности органа гоњења уперене против активиста удружења чија се забрана рада тражи. Шта више, предлагач није обавестио Суд ни о предузетим радњама по поднетим кривичним пријавама на које се позвао као доказ о противуставном деловању појединих чланова  тих  удружења.

            Из података датих у предлогу у вези са вођеним прекршајним поступцима, следи да је поднето приближно 20 захтева за покретање прекршајног поступка. Од тог броја, за 18 случајева није наведена правна квалификација дела. Преостала два случаја се односе на „вређање“, односно „одбијање прекида јавног скупа“. Такође, презентовани докази о исходу поступака указују да је изречена  једна казна затвора у трајању од 30 дана, једна казна затвора од 15 дана уз новчану казну од 5.000 динара, и једна новчана казна од 5.000 динара, али без конкретизације самих извршилаца  (означени синтагмом  „идентификованим лицима“). Оспорене су и тврдње предлагача о учешћу чланова удружења у појединим акцијама (догађај од 24. априла 2009. године, поводом кога је, због основане сумње да су учествовали у припремању напада на припаднике ромске заједнице, приведено „пет лица која су се изјаснила као активисти и симпатизери организација Национални строј, Образ и удружења '1389', код којих су пронађене металне шипке и пиротехничка средства, те су поднети захтеви за покретање прекршајног поступка“). Представници удружења су на јавној расправи негирали учешће удружења или њихових чланова у том догађају. О тим тврдњама    представника удружења предлагач није изразио противљење нити је понудио Суду адекватне противдоказе.

            Такође, презентовани подаци о кривичном и прекршајном гоњењу лица којима предлагач приписује својство члана удружења, нису уверили Суд да постоји одговарајућа сразмера између захтева за забрану рада удружења и предузетих мера кривичног и прекршајног гоњења према појединим члановима удружења. Ово из разлога што се, из Суду презентованих доказа о извршеним кажњивим делима и тим поводом предузетим мерама у периоду од марта 2008. године до октобра 2011. године,  не може утврдити тачан број покренутих поступака, врста дела које је предмет оптужбе, да ли је и на који начин поступак правноснажно окончан у односу на конкретно лице, нити се може поуздано идентификовати припадност гоњеног лица неком од удружења чија се забрана тражи. То је последица чињенице да се у појединим случајевима описују догађаји у којима су вршена кажњива дела уз истовремене активности чланова других удружења грађана („Образ“ и „Национални строј“, „1389“). Представници предметних удружења су на јавној расправи негирали учешће својих чланова у  догађајима  који су у предлогу побројани без навођења имена лица којима су изречене казнене мере. Такође, том приликом су оспорена и својства чланова удружења за поједина лица чија су имена наведена у предлогу. Међутим, упркос оваквом оспоравању одлучних чињеница, предлагач није Суду доставио ни један нови доказ којим би се ове тврдње представника удружења демантовале, односно накнадно потврдили његови ставови о учешћу чланова удружења у тим догађајима. Код таквог чињеничног стања Суд није могао прихватити тврдњу предлагача да су правно недопуштена деловања тих лица чињена по налогу или уз знање и одобрење удружења  чија се забрана тражи. Ово утолико пре што терет доказивања истинитости такве тврдње лежи на предлагачу који је у обавези да Суду пружи поуздане доказе за утврђивање одлучних чињеница на којима се тврдња темељи. У том контексту Уставни суд наглашава и да покренути кривични или прекршајни поступци, без презентовања података о њиховом правноснажном исходу, не могу представљати правно релевантне доказе, а још мање то могу бити подаци о поднетим кривичним пријавама, без обзира на то што су њима обухваћена лица која су и неспорни чланови удружења чија се забрана рада тражи.

            У спроведеном поступку нису поткрепљене ни констатације предлагача да је у периоду од 20. маја 2009. године до 19. марта 2011. године забрањено одржавање 13 јавних скупова чији су сазивачи наведена удружења, односно лица којима се приписује својство члана удружења. Суд је констатовао да се девет решења односи на јавне скупове чији је сазивач удружење „СНП 1389“ или заједничко удружење „СНП НАШИ 1389“, док се преостала решења односе на забране скупова чији је сазивач физичко лице без назнаке припадности одређеном удружењу, као и на забране скупова у организацији других удружења. Суд налази да одлуке о забрани одржавања јавних скупова које садрже само лично име физичког лица, без одређења да скуп сазивају у име одређеног удружења или у својству члана удружења, не могу представљати правно релевантан доказ о активностима конкретног удружења. То нису прихватљиви  докази о забранама скупова удружења чија се забрана рада тражи, нити се за ту оцену могу сматрати правно релевантним доказима одлуке о забрани које су изречене другим удружењима. Осим тога, Суд је само у једном од презентованих девет случајева забрана скупа утврдио да је то учињено због процене надлежног органа да на скупу може доћи до изазивања и подстицања националне, расне, верске нетрпељивости и мржње из члана 9. Закона о окупљању грађана. У преосталих осам случајева разлог забране је био спречавање ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи и имовине из члана 11. Закона. Због тога Суд не може прихватити тврдњу предлагача да су забране тих скупова изречене због дискриминације других група и народа, односно опасности од насилног рушења уставног поретка.

            Уставни суд оцењује да  ни одлуке о  прекршајној одговорности лица за кршење одредаба Закона о окупљању грађана не поткрепљују тврдњу предлагача о основаности предложене мере забране рада наведеним удружењима. Ово из разлога што је Суд на основу презентованих му доказа утврдио да се од 15 достављених одлука суда за прекршаје, само две односе на чланове удружења чија се забрана тражи (на Игора Маринковића који је због прекршаја из члана 15. став 1. тачка 5) Закона о окупљању грађана и члана 12. став 1. Закона о јавном реду и миру, осуђен на казну затвора у трајању од 15 дана и новчану казну од 5.000 динара, и на Мишу Вацића који је због прекршаја из члана 15. став 1. тачка 2) Закона о окупљању грађана осуђен на  казну затвора у трајању од 30 дана.). Преосталих 12 одлука односе се на лица која нису припадници удружења. С тим у вези, Суд констатује да подвргавање прекршајној одговорности  лица за која није поуздано утврђена припадност удружењу чија се забрана рада тражи  не може бити доказ о предузетим активностима државних органа на гоњењу чланова удружења као учинилаца кажњивих дела. Са друге стране, чињеница да је у само два случаја донета осуђујућа пресуда за чланове тих удружења не поткрепљује претпоставку да су и по овом основу од стране државних органа исцрпљене све адекватне мере  заштите  демократских вредности друштва, због чега би било места изрицању забране рада истих, као нужног и једино адекватног одговора државе на такво кршење Уставом зајемчених слобода.

            Суд је ценио и накнадно достављене доказе о предузетим мерама поводом кршења одредаба Закона о јавном реду и миру. Из тих доказа се види да је гоњење предузимано искључиво на темељу одредбе члана 12. став 1. Закона, која прописује: „Ко просјачењем или скитничањем, или непристојним, дрским и безобразним понашањем угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир, казниће се новчаном казном до 20.000 динара или казном затвора до 30 дана“. Из осам достављених пресуда видљиво је да су оне донете 6. марта 2011. године, по захтевима од 5. марта 2011. године за прекршај чији опис гласи: „Што је дана 5. марта 2011. године у 18.30 часова у Београду у ул. Булевар Зорана Ђинђића бр. 64 испред зграде Б92 нарушавао/ла јавни ред и мир на начин што је истакао/ла транспарент дужине око 4 метра и висине око 1 метар са натписом Б (кукасти крст) 92 ИСТИНА И ЉУБАВ ПРЕМА СРБИЈИ, ПОБЕДИЋЕ ВАШЕ ЛАЖИ О НАМА.“ Међутим, ни те одлуке не садрже констатацију о припадности одговорних лица удружењу чија се забрана рада тражи, нити су доказ да су то прекршаји учињени на јавном скупу сазваном од стране неког од тих удружења.  Истина, представник  удружења „СНП 1389“ је на јавној расправи потврдио да су те активности предузете у организацији удружења као реакција на ускраћивање права на деманти од стране те медијске куће, али то само по себи не може бити и доказ о постојању уставних разлога за забрану рада тих удружења и оправданост изрицања такве мере у демократском друштву.

 

V

 

            Полазећи од изнете свеобухватне анализе програмских начела удружења, активности удружења и његових чланова и сразмерности већ предузетих мера надлежних државних органа према удружењима и њиховим члановима, Суд је закључио да у конкретном случају нису испуњени Уставом утврђени услови за забрану рада удружења „СНП 1389“ и СНП „НАШИ“. Таква оцена  Суда темељи се на становишту да забрана рада удружења мора представљати нужну меру демократског друштва. У том контексту Суд указује да ова мера представља последњи одбрамбени акт демократског друштва када деловање и активности удружења и његових чланова крајње озбиљно и интензивно крше Уставом зајемчена права и слободе тако да се њима на несумњив начин жели остварити насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње. Стога је Суд  становишта да је ову меру могуће изрећи тек када се поуздано утврди да све претходно предузете мере надлежних државних органа нису спречиле континуирано деловање удружења и његових активности усмерених на остваривање Уставом забрањених циљева. Суд је закључио да се у конкретном случају не може поуздано утврдити постојање уставних разлога за изрицање најтеже мере као што је забрана рада удружења грађана. У том контексту,  Суд примећује да  предузете мере од стране надлежних државних органа према члановима удружења не представљају адекватан одговор демократског друштва за учињене повреде права због чијег би неуспеха Уставни суд могао и морао забранити рад њихових удружења. На оправданост изрицања такве мере не упућују ни Суду презентирани докази о бројности учињених повреда закона и тежини изречених мера појединим члановима удружења. Из тих разлога Уставни суд није дошао до поузданог уверења да су у систему заштите слобода и права надлежни државни органи претходно већ исцрпли све мере превенције и адекватног санкционисања противправног деловања ових удружења и њихових чланова, због чега би се за свако даље понављање истих или сличних кажњивих или узнемиравајућих активности удружења морало прибећи изрицању мере забране њиховог рада, као нужног и једино могућег одговора државе у демократском друштву.

            Следом реченог Суд је нашао да у спроведеном поступку није потврђена  основаност тврдње Републичког јавног тужиоца о постојању одредбом члана 55. став 4. Устава утврђених разлога због којих би се могао забранити рад удружења „СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1389“ и СНП „НАШИ“, па је отуда и одлучено као у тачки 1 изреке. 

            То су разлози због којих је, на темељу одредаба члана 42а став 1. тачка 2) и став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд донео Одлуку као у изреци.

 

                                                                               ПРЕДСЕДНИК

                                                                                             УСТАВНОГ СУДА 

                                                                                     др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

ЗАЈЕДНИЧКО  ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ

у односу на  Одлуку Уставног суда број VIIУ-482/2011

од 14. новембра 2012. године

 

 

 

            Уставни суд је на седници од 14. новембра 2012. године, у предмету број VIIУ-482/2011, већином гласова, донео Одлуку којом је одбио предлог за забрану рада удружења грађана "Српски народни покрет 1389" из Београда и Удружења грађана  СНП "Наши" из Аранђеловца (тачка 1. изреке), а одбацио предлог за забрану рада удружења грађана "СНП НАШИ 1389" (тачка 2. изреке).

            У вези са делом  тачке 1. изреке Одлуке  који се односи на Удружење грађана  СНП "Наши" из Аранђеловца и са образложењем Одлуке издвојили смо мишљење из више разлога:

            Прво, сматрамо да је по предлогу Републичког јавног тужиоца за забрану  рада наведених удружења требало формирати три посебна предмета и водити три одвојена поступка, јер се ради о три удружења која се разликују по свом статусу, по својим актима, по свом деловању и др.

            Друго, по нашем схватању, не постоји уставни основ да Уставни суд одлучује о забрани рада удружења грађана која нису регистрована. Наглашавамо да надлежност Уставног суда представља materiu constitutionis, те позивање на одредбу члана 51. став 2. Закона о удружењима ("Службени гласник РС", бр. 51/09 и 99/11) нема своје уставно утемељење, јер се по општеприхваћеном становишту наше правне струке, а и у складу са досадашњим поступањем Уставног суда, надлежност овог суда утврђена Уставом не може ни проширивати нити умањивати актима ниже правне снаге од Устава. Очигледна је тенденција законодавца изражена у Закону о удружењима да све спорове у вези рада удружења "пребаци" пред Уставни суд, не водећи рачуна о Уставом успостављеној надлежности појединих органа у овој области, као и о томе да Уставни суд није орган по остатку или редовни суд, већ је његова основна функција заштита уставности и законитости и људских и мањинских права.

            Треће, предлагали смо покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 50. став 1. и члана 51. став 2. Закона о удружењима, јер из одредаба члана 55. Устава произлази да Уставни суд може забранити само оно удружење које је уписано у регистар код надлежног државног органа. По нашем мишљењу, Уставни суд с обзиром на своју надлежност и место у уставном поретку Републике Србије треба да одлучује само о оним удружењима која имају својство правног лица, односно која су уписана у регистар, а не и о удружењима, као што је Удружење грађана  СНП "Наши" из Аранђеловца, која немају статус правног лица и на која се сходно примењују правила о грађанском ортаклуку (члан 2. став 3. Закона о удружењима).

            Четврто, сматрамо да је у овој врсти спорова пред Уставним судом дошло до изражаја својеврсно ad hoc одлучивање, без јасно утврђених критеријума и ставова. Утврђивање начелних правих ставова поводом предлога за забрану рада удружења било је посебно значајно када се има у виду да је поступак забране рада удружења у Закону о Уставном суду поднормиран, да нису уређене фазе поступка, сходна примена одредаба других процесних закона, нити правно дејство одлука Уставног суда и мере које се могу наложити када Суд одлучи да забрани рад удружења. Није спорна чињеница да Уставни суд у решавању ових спорова до сада није имао изграђену праксу, а да у савременим европским земљама скоро ниједан уставни суд  не одлучује о забрани рада удружења у првом и последњем степену. Указујемо и на то да Уставни суд има бројне ставове утврђене у домену нормативне контроле; да је пре одлучивања о уставним жалбама утврдио ставове о начину поступања по уставним жалбама, претпоставкама за њихово подношење, као и садржини одлука које се по њима доносе; да је на исти начин Суд поступио пре започињања рада и вођења поступака по жалбама и уставним жалбама неизабраних судија и тужилаца.

            Пето, истичемо да Уставни суд није утврдио карактер поступка за забрану рада удружења, што је, по нашем мишљењу, довело до неуједначеног поступања приликом одлучивања о забрани рада удружења "Отачествени покрет Образ" у предмету  VIIУ-249/2009 и о забрани рада три удружења у предмету VIIУ-482/2011 на који се односи ово заједничко издвојено мишљење.

            Шесто, сматрамо да су у наведеним предметима примењени различити критеријуми при оцени оснивачких аката и деловања удружења.

            Седмо, и овом приликом указујемо да је видна аљкавост Републичког јавног тужилаштва у припреми предлога за забрану рада удружења. Уставни суд је првобитно поднети предлог вратио подносиоцу на уређење, јер није био припремљен на начин који би омогућавао поступање Суда. С обзиром на недостатке које је садржавао првобитни текст предлога, почев од идентификације удружења чија се забрана рада тражила, па до предложених мера, било је, по нашој оцени, довољно основа да се тај предлог за забрану рада удружења одбаци као неуредан, а не да се након више допуна предлога приступи мериторном одлучивању.

            Како због недостатка времена нисмо могле изнети детаљну и целовиту аргументацију за све изнете ставове, то ћемо учинити у тексту издвојеног мишљења које ће бити сачињено за Билтен Уставног суда.  

 

 

 

                                                                                   Судије Уставног суда 

                                                                                       др Боса Ненадић 

                                                                            Катарина Манојловић Андрић

Издвојено мишљење у предмету Уставног суда VIIУ-482/2011

 

            Уставни суд је на седници од 14.новембра 2012. године у предмету број VIIУ-482/2011, донео Одлуку којом је одбио предлог за забрану рада удружења грађана „СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1389“ из Београда и Удружења грађана СНП „НАШИ“ из Аранђеловца и одбацио предлог за забрану рада удружења грађана „СНП НАШИ 1389“.

Одлуку претходно наведене садржине подржавам. Оно иза чега не могу да станем без издвајања свога мишљења и што својим гласом не могу да подржим без јасног дистанцирања од става осталих судија односи се на образложење које прати наведену изреку донете Одлуке, а тиче се, по моме разумевању ствари, својеврсне измене приступа Суда у решавању питања забране рада удружења. Тачније, исказане промене како самог начина, тако и правца промишљања Уставног суда на путу који је Суд прошао до формирања и доношења одлуке, у односу на онај испољен приликом доношења Одлуке VIIУ-249/2009 („Службени гласник РС“ број 69. од 20. јула 2012, стр.89-101), којом је изречена забрана рада Удружењу грађана „Отачествени покрет Образ“. Та забрана је изречена „због деловања усмереног на кршење зајемчених људских и мањинских права и изазивања националне и верске мржње“, а истом одлуком наложено је брисање овог Удружења из Регистра удружења који води Агенција за привредне регистре, даном достављања ове одлуке Агенцији. Зато, суштину овог издвојеног мишљења треба видети првенствено у истицању чињенице исказивања  тог, по моме схватању, неоправдљиво различитог приступа Уставног суда, који се таквим исказује не само према Удружењу грађана „Отачествени покрет Образ“, са једне стране, и удружењима грађана „СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1389“ из Београда и СНП „НАШИ“ из Аранђеловца, са друге стране, већ, у крајњој линији, према слободи удруживања као таквој и постављању граница њеном уживању у демократски уређеном друштву. У вези са образложењем Одлуке, у коме је садржана аргументација на основу које је формиран став Суда о овој спорној правној ствари неспорно изванредне важности, нужно морам да истакнем да га, по моме суду, у односу на претходно образложење које је пратило Одлуку о забрани рада удружења грађана „Отачествени покрет Образ“, одликује вишеструка различитост. Ту различитост ја препознајем већ код одабраног полазног становишта, тачније, код исказане опредељености за начин поступања, затим, код начињеног избора упоришних тачака на које ће се заузети ставови ослонити и, у вези са њима, указане предности појединим од њих, па, на крају, и у погледу укупног духа образложења као једног целовитог концепцијског приступа који је омогућио заснивање цитиране Одлуке управо са наведеном садржином.

Случај је хтео да се у једној истој календарској години, у размаку од непуних шест месеци, од стране истоветног судијског састава, Уставни суд у два наврата огласи стручној и општој јавности у Србији и, с обзиром на садржину питања које је било предмет судовања, засигурно и јавности изван граница наше земље, двема различитим одлукама о спорној правној ствари исте, неспорно изузетно осетљиве, природе - ограничења Уставом ујемчене слободе удруживања. Тако се у истоветним друштвеним условима, који се у тако кратком временском периоду нису могли осетније изменити, „судило“ удружењима блиских погледа и сличних циљева чијем остварењу теже, и која се, уз све то, нису исказала битно другачијим начином деловања, нити знатно различитим бројем својих чланова и следбеника, а чија је судбина, цитираним  одлукама Уставног суда, сасвим различито одређена. За уставно судовање временска дистанца често значи много, понекад, у смислу крајњег исхода, безмало и све. У мери у којој се уставно судство разликује од редовног судства, различит је и степен утицаја друштвених прилика из временског раздобља у коме се једна одлука доноси. Разумевање суштине спорног у једној уставносудској ствари неретко се приметно мења након протека извесног временског периода. Разлоге треба видети у дугом трајању уставних норми, у  њиховој  општости,  начелности   и   тако оствареној  способности  да  „надкрију“,  обухвате неминовне измене друштвених односа у времену у коме су на снази. А све ово, понајпре се одражава управо на питања поводом којих се цени мера допустиве слободе и прихватљивости ширења, превазилажења те установљене  мере. Пред Уставним судом Србије било је случајева када је сам предлагач одређених забрана одустајао од својих предлога, јер је време протекло у чекању одлуке Суда донело други начин гледања и обесмислило захтеве и очекивања предлагача из времена састављања предлога. У случају у вези са којим издвајам своје мишљење није било тог протека времена који би се могао, својим трајањем и у њему оствареним променама, наметнути као разлог или узрок измене става предлагача, али ни самог Суда приликом одлучивања. Све се десило од лета до јесени и у једној години Уставни суд је, по моме сагледавању ствари, применио два различита начина разматрања спорног питања забране рада удружењима, одлучивши се за два у недопустиво израженој мери неприближна приступа и тако, коначно, донео две дијаметрално различите одлуке. Чини се, по моме виђењу, да је Суд,  поклањајући веру снази одређеног (а у погледу ових двеју одлука међусобно различитог)  круга чињеница те ослањајући се на различита упоришна места, уз позивање на аргументе који су стављани опет у различит целокупан контекст доношења закључне правне оцене, недопустиво различито поступао. Поменућу, примера ради, само нека од таквих запажања. У образложењу одлуке којом је изречена забрана „Образа“, градећи своје опредељење за забрану као неопходну меру за доказани карактер ове организације и опасност коју она својим деловањем представља по српско друштво, Суд се позива, између осталог, и на околност да је „Република Србија релативно недавно прошла кроз веома тежак историјски период оптерећен ратовима подстакнутим националном и верском супротстављеношћу народа у региону и да је демократско плуралистичко друштво које се изграђује још увек оптерећено бројним предрасудама које имају своје дубоке корене у историји народа на просторима Балкана“, те је „од посебног (је) значаја заштитити најважније друштвене вредности свим средствима и благовремено спречити све оне појаве које могу, нерочито стварањем окружења несигурности и страха за припаднике читавих друштвених група, поништити напоре којима се исказује демократска традиција српског народа“. Образлажући своју другу одлуку, којом се не посеже за забраном, Уставни суд више своје судовање о овој ствари не ставља у контекст овакo приказане државе Србије, као да је дуго време учинило да сећања на спомињана дешавања избледе и да се забринутост за демократске вредности и поништавање напора који су их изборили више не поставља. Тежиште образложења које прати ову потоњу одлуку сада представља становиште Суда „да забрана рада удружења мора представљати нужну меру демократског друштва“, у ком контексту Суд указује да “ова мера представља последњи одбрамбени акт демократског друштва када деловање и активности удружења и његових чланова крајње озбиљно и интензивно крше Уставом зајемчена права и слободе тако да се њима на несумњив начин жели остварити насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње. Стога је Суд становишта да је ову меру могуће изрећи тек када се поуздано утврди да све претходно предузете мере надлежних државних органа нису спречиле континуирано деловање удружења и његових активности усмерених на остваривање Уставом забрањених циљева. Из реченог следи закључак да Суд није дошао, у овом конкретном случају, до поузданог уверења да се мора прибећи изрицању мере забране ових удружења, као нужног и једино могућег одговора државе у демократском друштву.

Када смо судија Катарина Манојловић Андрић и ја, не слажући се са забраном рада Удружења грађана „Образ“, издвојиле мишљење у односу на такву одлуку Уставног суда, пошле смо од несумњиве потребе да „Суд утврди јасне и прецизне ставове о спорним уставноправним питањима која се постављају приликом одлучивања о забрани рада удружења“. Указујући на потребу исказивања уздржаности и опреза приликом изрицања тако далекосежне  мере  каква је  забрана  деловања удружења  грађана,  цитирале  смо и мишљење које је изразио бивши члан Венецијанске комисије из Шведске, Х. Х. Фогел, у коме се истиче да постоји јасан европски став о томе како се прописи из области забране и распуштања политичких странака примењују у пракси, а он се састоји у следећем - „они се не примењују“. За случај да се надлежни органи определе за њихову примену, такви прописи се тумаче веома уско, а малобројни изузеци само потврђују ово правило.

Чини се да поступање Уставног суда Србије након доношења ове последње Одлуке у низу до сада донетих одлука само потврђује наше својеврсно упозорење изнето у Издвојеном мишљењу у предмету VIIУ-249/2009 да Суд мора уложити напоре како би брижљиво градио правне ставове о уставном ограничењу слободе удруживања. Том приликом изречена оцена иза које смо стале судија Манојловић Андрић и ја да је забрана рада „Образа“ изречена „без било каквог теоријског осврта на уживање и ограничење политичких слобода, без јасних начелних правних ставова о спорним уставноправним питањима и са једностраном аргументацијом“, по моме суду, може се изрећи и у односу на ову новодонету Одлуку, иако је судски исход овога пута сасвим другачији. Управо та разлика међу судским одлукама, која, по моме виђењу, није у сразмери са постојећим разликама између забрањеног удружења „Отачествени покрет Образ“ и удружења чија је забрана одбијена, „СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1389“ и СНП „НАШИ“, јесте разлог што ово образложење, на начин како ја разумем овај вид делатности уставног судства, не може бити ваљана подршка, разјашњење и утемељење саме Одлуке.

 

                                                                                                          С У Д И Ј А 

                    др Оливера Вучић      

 

            Саглашавам се са Издвојеним мишљењем судије др Оливере Вучић

 

                                                                                                          С У Д И Ј А

                                                                                            Катарина Манојловић-Андрић